JOVO Kovačina (83) imao je nepunih sedam godina kada je, sa bakom i dvoipogodišnjim bratom, dospeo u pakao NDH logora u Sisku, u stočne barake kod stadiona Siscia. Bio je oktobar 1943. Ozloglašeni dečji logor, iz kog je Diana Budisavljević spasavala decu, prestao je da postoji još u januaru te godine, ali je u okviru logora za odrasle i dalje opstajao deo za decu.

U logor, koji su držale ustaše, poterali su ih Nemci, iz sela Sedlare kod Popova polja. Bila je to kazna jer su partizani porušili deo pruge ka Dubrovniku i Herceg Novom.


PROČITAJTE JOŠ:
Potresne scene stradanja srpske dece u logoru smrti u doba NDH: Film „Dara iz Jasenovca“ stiže na proleće

- Sve je počelo još u junu 1941. godine, kada su ustaše prvi put upale u naše selo - kaže Jovo. - Pokupile su orače sa Popovog polja i muškarce iz okolnih sela. Bilo je mnogo naroda, ubacili su ih u kamione, odvezli do jame Jagodnjača - Ržani do, i tamo ih pobacali: neke žive, ali osakaćene, druge ubijene. Jedan Hrvat po imenu Stole Matić prijavio se da dobrovoljno presudi mužu svoje sestre, Srbinu. Glasno je rekao: "Ko će koga, ja ću zeta svoga!" Tako je počeo pokolj.

Bilo je ipak i onih koji su uspeli da se spasu. Među njima je Jovov otac Vukan. Uveče su ustaše ponovo krenule po kućama, tražeći begunce, ali se Vukan krio izvan sela. Ubrzo mu se pridružio i ostatak porodice, na izdvojenom imanju, u šumi.

- Sećam se da me je otac podigao na krkače i pokazao u pravcu sela i naše kuće. I danas pamtim crnu figuru na stepenicama i očeve reči: "Eno ih!" - seća se Jovo.

Od juna do jeseni bili su u zbegu, u brdima - svih 37 domaćinstava iz Sedlara. Živeli su po pećinama i stajama u zabačenim selima. A onda su se ljudi organizovali za odbranu. Nabavili su oružje u Crnoj Gori i formirali partizanski odred, u koji se uključio i Jovov otac. Počele su prve akcije.


Jovo sad ,Foto K. Mihajlović i Jovo kao dečak

Kada je voz sa Nemcima naišao na partizansku zasedu i miniranu prugu, i kada je nekoliko okupatora poginulo i ranjeno, za odmazdu, nacisti su počeli da skupljaju sve što se miče - decu, žene, stare...

- Tog jutra me je majka budila da povedem stoku na ispašu, ali sam se uspavao. Majka kao majka, pustila me je da odspavam i pošla sama. Brat Lazar i ja ostali smo sa babom, kada je dotrčao jedan mali rođak vičući: "Nemci opkoljavaju selo!" Čuli su se udarci na vratima komšijske kuće. Jedna devojčica je plakala i vikala. Njen otac je bežao. Hteo sam da pobegnem i ja, sakrio sam se, ali sam posle nekog vremena čuo lupanje u našoj kući. Babe i brata nije bilo, a pljačkaši su preturali po sobi. Pokazali su mi gde da nađem babu - priča Jovo.

Našao ih je na guvnu, među mnoštvom seljana. Babi nisu dali da se vrati kući, po odeću za malog Lazara. Ubacili su ih u voz, zajedno sa stričevom porodicom i komšijama, odvezli ih do onog mesta gde je pruga razrušena, isterali ih napolje i tu razdvojili odrasle muškarce od žena i dece. Nekoliko dana prevoženi su što vozom, što kamionima od jednog zatvora do drugog: Hum, Trebinje, Dubrovnik... Deca su plakala, žene zapomagale da će ih sve pobiti. A onda su ih vratili opet do razrušene pruge. Okolo su visili obešeni muškarci iz one grupe koja je prva odvojena.

Ponovo su ih potrpali u voz. U Poljincu je nastala bežanija iz vagona. I njega je stric izveo, ali su ih ubrzo uhvatili i vratili nazad. Strica su tukli kundakom. Put je dalje išao za Mostar, pa Sarajevo, i na kraju u logor Sisak.


Jovovi braća i sestre / Foto Privatna arhiva

Odmah kod ulaza u logor odvojili su žene i decu. Žene su smestili u stočne barake, a decu u zidane prostorije. Posred soba bile su daske - s jedne i druge strane slama, a na njima polugoli mališani.

- Spavali smo na podu, nije bilo ćebadi. Sve je bilo prljavo i ponuždeno. Vladao je trbušni tifus. Svuda oko mene su se previjala mala deca u bolovima, plačući i držeći se za stomak. Pored mene je sklupčan čučao moj brat Lazar, i brat od strica Gojko od tri godine. Plakali su. Ne sećam se da li smo dobijali bilo kakvu hranu. Bio sam malaksao, dugo sam pre toga već gladovao, osam meseci, jer kad smo se vratili iz zbega u selo nije bilo letine. Ne pamtim kad sam poslednji put video hleb. Sve to vreme u logoru bio sam kao u nekom magnovenju, obamro. Deca oko mene možda su već bila mrtva - priča Jovo.

I sam je dobio stomačne bolove, ali su njega i dete iz komšiluka žene u belom pokupile. Danas misli da mu je možda pomogla ekipa Diane Budisavljević. Smestili su ga u bolnicu, i to na odeljenje gde su ležali meštani. Kao da su ih sakrili.

foto K.Mihajlović

- Nisam bio pored brata kad je umro od trbušnog tifusa. Mene je spaslo to što sam bio u bolnici. Natkasne su nam stalno bile pune hrane, ostavljali su oni što dođu u posetu meštanima. Jedan čovek, predstavio mi se kao Siniša, rekao je da ima sina mojih godina. Pitao me da li hoću da idem s njim kad ga otpuste kući. Klimnuo sam glavom - priča naš sagovornik.


PROČITAJTE JOŠ:
Prvo je hteo da prekopa Jasenovac, a Škoro sada poručuje: NDH nije bila samo fašistička tvorevina, pa mi smo ti koji su pobedili - velikosrpski fašizam

Do Sinišine kuće nikad nije stigao jer je u međuvremenu logor rasformiran. Dobio je nazad svoju odeću, početkom 1944, i fijakerom je vraćen iz bolnice u logor. Tu ga je čekala baba, pa su dalje produžili putničkim vozom, sve do svog sela.


Iz porodičnog albuma

Danas je, kako kaže, pri kraju života, ali mu i dalje nije jasno kako neko može da kolje i ubija one koji mu ništa nisu uradili, koje čak i ne zna:

- Gužva koju Hrvati sada prave protiv Srbije nije ništa drugo nego njihov pokušaj da zamaskiraju sve ono što su radili.


SINU ČARAPE STIGLE PREKASNO

- MAJKA je probala da dođe do nas, u logor, ali je nisu pustili. Onda je poslala paket iz pošte u Poljincu, koju su držali domobrani, daleko blaži od ustaša. Isplela je za brata čarape. Ali, paket je stigao prekasno. Moj Lazar je već bio mrtav - priča Jovo.

BABU ŽIVU SPALILI

TOKOM oktobra 1943. u nemačkom prepadu stradalo je šestoro članova porodice Pedalo, iz koje je bila Jovova majka, i osam iz porodice Kovačina. Jovovu baku po majci Savetu Nemci su živu zapalili. Ubili su i Jovovu sestru od tetke Desanku, staru tri godine, brata od ujaka Rista, starog dve godine, i sestru od tetke Savetu, staru sedam godina. Jovo je tada izgubio i dva strica, tetku i ujnu.


Popovo Polje