SOLUNCI ODZVANjALI DUGO U SRPSKIM SRCIMA I DUŠI: Cisana Murusidze o kultnoj predstavi u Narodnom pozorištu

Vukica Strugar

23. 08. 2020. u 08:15

СОЛУНЦИ  ОДЗВАЊАЛИ ДУГО У СРПСКИМ СРЦИМА И ДУШИ: Цисана Мурусидзе о култној представи у Народном позоришту

Foto Narodno pozorište

U SAMO predvečerje Nove godine, 30. decembra 1981, na Sceni "Krug 101" Narodnog pozorišta, gotovo zaverenički, premijerno je izvedena predstava "Solunci govore".

U to doba, komunizam se još čvrsto držao u sedlu, proteći će i mnogo vode do čuvene Osme sednice, a pisac i novinar Antonije Đurić odvažio se i "dao reč" onima o čijem se herojstvu i dalje uglavnom ćutalo: solunskim vojnicima koji su pregazili Albaniju da bi sačuvali svoje njive i ognjišta.

Na dokumentarnoj građi nastala je predstava u režiji, tada mlade Cisane Murusidze (kasnije direktorke Drame Narodnog pozorišta) sa više od 350 izvođenja za deceniju postojanja, da bi onda, odlukom samih aktera - bila skinuta sa repertoara.

- Još pre tri meseca razgovarali smo Antonije i ja, o tome kako ćemo sledeće godine da obeležimo četiri decenije od premijere. Jer, "Solunci" su zaista bili događaj i za pozorište, i za publiku, a pomalo i za istoriju... - kaže, na početku razgovora za naš list, Cisana Murusidze. - Bio je to, na neki način, i moj pravi ulazak u teatar. Iako sam, zvanično, u Narodnom već provela desetak godina, s ovom predstavom sam se duhovno uselila u Srbiju.

REDITELj Cisana Murusidze, Foto arhiva

KAKO objašnjava naša sagovornica, rad na predstavi od samog starta predstavljao je nešto što izlazi iz svake rutine. Pisac je aktivno učestvovao u procesu njenog nastajanja:

- Donosio je razne materijale. A mene, koja nisam bila u materiji (što i nije čudo, jer ni mnogi Srbi tada nisu dovoljno znali o ovim događajima), Antonije je nadahnjivao svakom pričom, van teksta. Prisustvovao je probama, na koje bi poneo razne detalje, fotografije, razglednice. Za reditelja je to bio apsolutni podsticaj za otvaranje imaginacije.

ODBRANA KUĆNOG PRAGA

SHVATILA sam da emotivno reagujem na tu veliku, rudimentarnu istinu o događajima i prostoru o kojem do tada nisam mnogo znala. Mi, u SSSR-u, iz Prvog svetskog rata učili smo samo kako je Lenjin potpisao separatni mir. I tu se lekcija završavala, stavljala tačka. Sada se preda mnom našla autentična i čista priča, sa imenom i prezimenom svakog vojnika, uglavnom seljaka. Onih koji su punog srca krenuli da brane svoju zemlju, sopstveno selo i kućni prag - kaže Cisana Murusidze.

Tokom rada na predstavi svima je bilo jasno da će pojavljivanje uzburkati duhove, izazvati različite komentare. Znali su i da će se u publici naći preživeli solunci i članovi njihovih porodica.

- Neki od njih bili su prisutni na premijeri, ali je atmosfera bila čudna. Stizale su do nas opaske nekih od glumačkih "partijskih" prvaka, čulo se i "džabe radite, šta se mučite," "zabraniće vam to", "nećete ni izaći". Kada se predstava ipak pojavila, jedan veliki glumac (prvak i neprikosnoveni autoritet Jugoslovenskog dramskog) izjavio je da je to nacionalistički projekat! Doduše, kolege su mu odmah odgovorile da ne priča koješta: predstavu je režirala Gruzinka, a scenograf je Erih Deker - Nemac. I kako onda njih dvoje mogu da naprave nacionalističku predstavu... U isto vreme, u "Ekspres Politici" (u kojoj je Đurić, inače, bio novinar), pojavila se pozorišna kritika sa komentarom da je emociju u publici stvorilo samo prisustvo starih solunaca u gledalištu, ali da predstava nema budućnost - kaže naša sagovornica.

AUTOR Antonije Đurić (1929-2020), Foto arhiva

PREDSTAVA se i te kako zavrtela, još u "Krugu 101". Zaista je probudila puno emocija, ali poželjnih i pozitivnih - osećanja ponosa i patriotizma. Cisana Murusidze se seća i kad joj je upravnik Veca Lukić dao da pročita tekst, naredivši da to učini odmah, u biblioteci kuće i u "jednom dahu":

- Igrali smo je punog srca sve do 1991. godine, i to u zdanju na Trgu republike. Pamtim, te godine sreo me je Miroslav Belović i rekao: "E, sad tvoji 'Solunci' mogu da idu do beskraja. I ja razmišljam da napravim jednu predstavu o Zejtinliku"... A ja sam baš tada odlučila da baš završim s njom i pošaljem je u istoriju. Sazvala sam glumce, teška srca, i kazala im da sada možemo da igramo bez problema. Promenile su se društvene okolnosti, počeli su otvoreno da "srbuju" i oni koji do tada nisu smeli da izgovore ni pridev "srpski". Ali, rekla sam i ovo: "Bolje da se ne mešamo s njima. Hajte da napravimo oproštajnu predstavu." Glumci su se složili, svesni koliko je predstava bila čista, stvorena bez ikakve kalkulacije.

Inače, u toj prvoj postavci igrali su Branka Zorić Vasović (u ulozi Milunke Savić), Tihomir Arsić, Gojko Baletić, Lepomir Ivković, Boško Puletić, Dragan Ocokoljić, Siniša Ćopić, Radovan Miljanić i Vukašin Savić. Slučaj je hteo da prvom izvođenju (125. po redu) na Velikoj sceni Narodnog pozorišta prisustvuje patrijarh German, a poslednjem, oproštajnom patrijarh Pavle.

KULTNA Scena iz predstave "Solunci govore", Foto Narodno pozorište

NAŠA sagovornica, i danas se sa uzbuđenjem priseća reakcija publike svih tih godina:

- Dok smo spremali predstavu bila sam pod opterećenjem da će je skinuti, ali je gledalište već na premijeri reagovalo neverovatno: počeli su jecaji, čuli su se aplauzi na otvorenoj sceni, i to na nekoliko mesta. Prvi put, kada posle okršaja sa Bugarinom, srpski vojnik uzvikne "Ovo je moja zemlja", onda na izlazak francuskog vojnika koji priča o svom doživljaju srpske vojske, a posebno pri kraju predstave. Završavala se iznošenjem zastave, zvucima "Marša na Drinu" i tihom prozivkom onih koji (ni)su preživeli. Palile su se sveće u šlemovima na sceni, pevalo "Gospode pomiluj" - što takođe nije bilo uobičajeno u ono vreme. Još čuvam revers iz Vojnog muzeja, odakle smo pozajmili puškomitraljez "sentetjen" sa Solunskog fronta...

A na pitanje pamti li se kako je na premijeri reagovao tvorac ove priče Antonije Đurić, Cisana Murusidze kaže:

- Bio je izuzetno zadovoljan i često mi je govorio da sam napravila nešto što će dugo odzvanjati u srpskim srcima. A ja, znajući za njegove patnje kao političkog zatvorenika, velikog stradalnika i rodoljuba, uvek bih pomislila: "Kad bi bar trećina Srba volela Srbiju kao Antonije Đurić, Srbija bi procvetala..."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

Andrija V Mirkovic

24.08.2020. 04:44

Imao sam tu čast da upoznam tog velikog čoveka i patriotu, Antonija. Imao sam čast da budem gost u njegovom domu u Ćačku. Srpski Solženjicin... Neka mu je pokoj dusi..