INTERVJU Tamara Aleksić: Pet godina živim bez televizora, radim sa oprezom a ne sa strahom

Vukica Strugar

16. 10. 2021. u 11:30

POZORIŠNA i filmska premijera ("Da krenemo ispočetka" i "Pucnji u Marseju"), emitovanje četvrte sezone naučnofantastične produkcije "Predstraža" i nedavno završene serije "Aleksandra od Jugoslavije", nova snimanja i stari naslovi u teatru - prebukiran je raspored i bilans mlade glumice Tamare Aleksić.

ИНТЕРВЈУ Тамара Алексић: Пет година живим без телевизора, радим са опрезом а не са страхом

Foto Nikola Skenderija

Uvek raspoložena za nesvakidašnja iskustva, otkriva na početku razgovora, za naš list:

- Imala sam sreću da prvi put radim sa kaskaderima u seriji "Predstraža" (Outpost). Zagrevanje i vežbe, a onda te tako dobro pripreme da već iz drugog puta ovladaš borbom na stepenicama i to sa štapom. Nisam još videla finalni proizvod, ali je jedinstveno iskustvo.

Zbog čega je tako posebno?

- Uglavnom sam "trpela nasilje" u pozorišnim predstavama - bila zlostavljana, prebijana, silovana... Prvi put sam, zapravo, ja batinaš. "Predstraža" je američka serija, igrala sam i u prethodnoj sezoni. U ovoj imam masku koja se stavlja četiri sata, tako da krećem na posao u jedan ujutro a vraćam se kući sledeće noći... Zanimljivo je raditi sa svim tim - maskom, korsetom, kostimom, skrivenim štiklama... I još treba da se tučem! Igram DŽanju, jednu od boginja Haosa. Snimano je u Beogradu i negde se već emituje. Ne znam gde, jer već pet godina nemam televizor.

Pored toliko uloga u različitim filmovima i serijama, izbacili ste ga iz kuće. Zašto?

- Shvatila sam da uz ludilo od mog rasporeda, s televizorom ne stižem da uradim sve što je potrebno. Pošto mi je samo odvlačio pažnju, odlučila sam da je mnogo bolje skloniti ga. Jer, ili nemam vremena da gledam TV ili me "navuče" da ostanem do kasno u noć.

Foto Nikola Skenderija

Kako se osećate dok posmatrate sebe na ekranu, hvatate li naknadno sopstvene greške?

- Volim da sebe gledam isključivo zato da bih shvatila šta je ok, šta nije i treba ispraviti sledeći put. Na čemu treba da se poradi, a šta je u redu. To je neka vrsta usavršavanja. Ranije mi je bilo samo neprijatno dok gledam sebe, sada razmišljam kako dalje. Obraćam pažnju na glas, gestikulaciju, facijalnu ekspresiju.

Da li glumac primećuje i nesvesne radnje, ponovljenu mimiku ili gest?

- Ponekad. Onda probam da analiziram zašto je došlo do nečeg mog privatnog koje je izletelo i pokušavam da ga kontrolišem sledeći put. U glumačkom životu izuzetno su zanimljive te nesvesne radnje i postupci koji se jave, a nisi ih isplanirao. Nisu ni tvoji. Prihvatiš ih sa scene, iz lika koji tumačiš. Sećam se da kad smo na fakultetu radili "Murlin Munro" , konstantno sam imala potrebu da lomim ruke jednu o drugu. Tek kasnije čitajući o neverbalnoj komunikaciji, otkrila sam da taj gest ukazuje na destruktivnost prema sebi - što je, zapravo, tačan opis lika.

Koji je lik imao "produženo" dejstvo na vas?

- Grejs iz "Dogvila" i Dejzi u "Velikom Getsbiju". Do te mere, da dok smo spremali "Getsbija", jednom sam u četiri ujutro ustala preznojena, sa anksioznim napadom, u stilu "jao, šta ću sad da radim". Onda sam shvatila da to nije moj lični problem i da treba da nastavim da spavam, a o tome da mislim tek sutra. Svaka uloga koju sam tumačila ostavila je neki pečat, preispitivanje, slaganje ili neslaganje sa likom.

Foto Nikola Skenderija

Igrali ste i prostitutke i kraljice: je li teže identifikovati se s Nanom ili kraljicom Marijom?

- Najteže je to postići sa dvodimenzionalno napisanim likovima. Potrebno je poznavanje psihologije, posmatranje ljudi, mašta i razumevanje pisca da bi znao kako da ga dalje rastumačiš. Žena kao objekat često se pojavljuje i u životu i u literaturi, a ti treba da igraš osobu od krvi i mesa. U tim okvirima, kroz sitne radnje, makar načinom na koji junakinja gleda, zahvaljuje se, smeši, pije čaj - pokušavaš da napraviš kompletnu osobu.

Jeste li do sada imali ulogu u kojoj lepota nije bila glavni faktor?

- Bilo ih je više. Igrala sam dečaka u Brehtovom komadu "Dečko koji kaže da, dečko koji kaže ne". Igrala sam i izrazito ružnu šestogodišnju devojčicu Ninku u predstavi "Poslednji rok". Reditelj Valerij Kirilov insistirao je da budem "karakondžula" od deteta: svaki dan dolazila sam na probu drugačije "unakažena". Ponekad bih sebi nacrtala masnicu na oku ili stigla na probu prljave kose, pocepana, samlevena, nenaspavana. Jer, reditelj mi je rekao: "Daj mi svakog dana nešto novo!" Bio je to veoma interesantan proces.

Ovih dana igrate Kasandru u novoj predstavi "Da krenemo ispočetka" na sceni "Madlenijanuma"?

- Kasandra je manipulativna, inteligentna, razmišlja nekoliko koraka unapred, dobro poznaje ljudsku psihologiju i oslanja se na sve aspekte svog ženskog bića. Pozadinska priča je njena lična tragedija koju neće podeliti s drugima. Ali, zbog nje je besna i želi da "spali" sve oko sebe.

NJenog partnera iz mladosti igra LJubomir Bulajić, za kojeg vas vezuju mnoge uloge u Šotrinim ostvarenjima, a i buduće kumstvo?

- Kao da radim jedan projekat u epizodama! Tu gde nešto stane, nastavi se drugo. Šotri sam zahvalna na svim prilikama koje mi je dao. Dolazi i na predstave, prati svoje glumce i na televiziji, veruje im. Zato im daje tako krupne kadrove. "DŽon Vejn" glumu - bez glume. Samo oči. A s LJubom, radila sam "Šešir profesora Vujića", "Santa Mariju", "Pismo ili glava", "Velikog Getsbija", "Aleksandra od Jugoslavije" i sad ovu predstavu. Svaki put kad radimo zajedno - kao da sam došla kući.

U "Aleksandru od Jugoslavije" igrali ste kraljicu Mariju, koja je uloga u filmu "Pucnji u Marseju"?

- Francuska novinarka koja je pratila proces ubicama. Odlepila sam na scenario! Rađen je prema stvarnim zapisima sa suđenja. Gordan Matić je maestralan reditelj.

U "Demokratiji" na sceni BDP tumačite šeficu kabineta?

- To je jedno od najlepših profesionalnih iskustava. Proces je bio veoma intenzivan. Kao da sam upala u paralelni univerzum: pristojnost, ljubav i podrška reditelja Mićunovića, stvorila je predivnu zajednicu u samoj ekipi. Takođe, sjajna kompozitorka Irena Popović uspela je da mi razbije strah od pevanja. Jedan od glavnih kvaliteta predstave je da može da komunicira sa svima, bilo kog ubeđenja i opredeljenja.

Kad se tako mnogo radi (pogotovo serije) postoji li strah zbog pandemije?

- Radim sa oprezom, ali ne sa strahom. Strah ne sme da parališe. Uzmeš ga pod ruku i ideš lagano. Racionalno, da emocije ne vode tebe već da si ti s njima u partnerstvu. Da ostvariš kontrolisanu slobodu ili slobodnu - kontrolu.

Minja i Branka spona sa Šotrom

NA sceni "Madlenijanuma" igrate i u "Nani", "Velikom Getsbiju", "Ani Karenjinoj". Doskora i u predstavi "Dolče vita" s Minjom Subotom...

- Beskrajno će mi nedostajati. I Minja, i Vlasta, i svi koji su nas napustili... Inače, da nije bilo Minje i njegove Branke, možda nikad ne bih upoznala Šotru niti bi me on spazio, možda ne bi ni bilo onih divnih uloga. Posao bi mi, svakako, išao nekom drugom trasom, a privatno bih bila uskraćena za to dvoje potpuno neverovatnih ljudskih bića...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)