NAŠ SLOBODAN NASUŠNI: Bivši inženjeri naših burnih duša markirali su kao opasnost najrazložnije ime srpske nacionalne misli

NISU protekle ni dve pune godine od 150-godišnjice rođenja Slobodana Jovanovića, obeležene naučnim skupom i izdanjima Akademije čiji je bio ugledni član i još ugledniji predsednik, a koji su obuhvatili njegov dug i plodan život te vanredno razgranato delo.

Foto Privatna arhiva

Evo, iznova nas taj opus zaokuplja, u nešto užem fokusu razmatranja. Pre trideset godina počelo je novo doba njegove javne i naučne recepcije, posle objave dvanaest opsežnih tomova sabranih dela. Taj dugo sprečavani izdavački poduhvat nije ni tad prošao bez otpora i naprezanja. Održan je utom i prvi veliki skup na, Jovanovićevom matičnom, Pravnom fakultetu u Beogradu. Časni prognanik se, u duhu, vratio na svoje i među svoje.

Kada smo kod podsećanja i okruglih godišnjica, tačno nas pola veka deli od časa kada su vlasti tzv. liberalne struje srpskih komunista, slavljene i samohvaljene čak i danas, efikasno i brutalno onemogućile da u javnost dospe odštampani tiraž drugog izdanja izbora iz Jovanovićevog dela u ediciji "Sto knjiga srpske književnosti". Prvo izdanje izlazi osam godina ranije, u naoko rigidnijim ideološkim prilikama, blagodareći odlučnom zalaganju uređivačkog odbora, pre drugih Ive Andrića - o čemu se i danas prenosi anegdota u prilog načelnosti našeg nobelovca, koji je obično važio za opreznog čoveka.

Zračenje opusa Slobodana Jovanovića nadilazi pojedinačne oblasti kojima se bavio, ne zahvata samo pravnu i političku teoriju i istoriju, niti književnu i pozorišnu kritiku, beogradski stil i jezik, nego predstavlja formativnu kulturnu činjenicu srpske modernosti za koju smo bili uskraćeni dugi poluvek titovskih obmana i opresije. "Lakunu najznačajnijeg veka naše novije istorije, devetnaestog veka Srbije koju je uglavnom omašila literatura, snažno je popunio jedan istoričar", isticao je svojevremeno Mihiz, dodajući otrežnjujuće tačnu ocenu, o kakvom je gubitku i zakasnelom dobitku reč: "Jedan od najznačajnijih korpusa tekstova stvorenih u srpskoj kulturi, kolosalnih dimenzija i zahvata, pribranih sinteza, moćne rekreacije i ekspresije, delo možda najinteligentnijeg Srbina od onih koji su pisali knjige, ostalo je skriveno od očiju čitavih generacija naših intelektualaca."

Jer, bivši inženjeri naših burnih duša markirali su kao opasnost najrazložnije ime srpske nacionalne misli. Sasvim očekivano ukoliko znamo da je ovaj mislilac slobode, suvereno i mirne glave, iz emigracije poručivao, pored ostalog, da "bezočnost u izvrtanju činjenica samo pokazuje da komunistički vlastodršci misle da su u duhovnom porobljavanju naroda već toliko uspeli, da niko više ne misli svojom glavom, nego prima za istinu sve što vlast istinom oglasi". Ali, ni u kritici totalitarizma nije bio zagrižen, nego je priznavao da taj sistem vrši najpotpuniju integraciju društvenih energija, a takvo priznanje, iz pera pobornika samodiscipline i usmerenog ljudskog delovanja nosi izvesnu težinu.

Književnost i kulturna pitanja nalazimo na početku i na kraju razuđene intelektualne biografije Slobodana Jovanovića, kao izbor po ličnom prizivu. U jednom od prvih članaka, u konzervativnom listu "Red" (1894), osvrće se na pristupno predavanje Bogdana Popovića na Velikoj školi. Za razliku od Ipolita Tena, za koga društvo stvara književnost, Popović je, piše mladi Slobodan, tvrdio da veliki književnici "mese kalupe u koje će ući budući naraštaji". Jovanović daje za pravo obojici: "Književnost je i proizvod i uzrok: kako se uzme... sa malim književnicima ona je više proizvod; sa velikim, više uzrok..."

Književnost je nezamenljivo kulturno sredstvo - to stanovište dele pripadnici velikog naraštaja dugo potcenjene građanske kulture na razmeđu 19. i 20. veka, koji se tada počeše okupljati, prema rečima Radovana Samardžića, "radi potreba daljeg razvijanja nacionalne kulture, međusobno povezani bogatstvom poimanja i otmenošću duha", osnivajući i Srpsku književnu zadrugu i Srpski književni glasnik. Pola veka docnije, u uvodu zaveštajnog priloga o srpskom karakteru i nasušnom kulturnom obrascu, Slobodan Jovanović kristališe istu misao iz ranog osvrta: "Ideje koje jedan narod ima o sebi samome, o svojoj istorijskoj sudbini, o svojim neostvarenim idealima, nalaze prvobitno izraza u narodnim predanjima i legendama, a docnije u delima njegovih političara, književnika, pa čak i naučnika. Svi su oni na razne načine tumači narodne samosvesti i neimari onoga što bi se moglo nazvati nacionalnom ideologijom." Čak su mu i protivnici priznavali književnu izvrsnost i dar posmatrača, a umna otvorenost jasno progovara u pismu iz 1913. godine, u kojem priznaje, nasuprot onome što je dotad mislio: "Ja sam pred rat bio skoro sasvim izgubio veru u našu budućnost [...] Beograd nije Srbija, to je što ne treba zaboraviti, - i mi smo svi grešili što smo po onome što smo u Beogradu videli, zaključivali o celoj zemlji... Ja nemam vremena da ti pričam šta sam sve video..." Tako je pisao Slobodan Jovanović kao pouzdani, čestiti svedok. Slobodan, naš dublji, nasušni savremenik.

Neko je već nazvao ironijom to što je kultura "istovremeno i naglašenije samosvesna od većine onoga što radimo, ali i daleko manje". Vraćajući se nanovo Slobodanu Jovanoviću, ne nadoknađujemo samo istorijski propušteno i neutvrđeno gradivo, za koje smo bili zakinuti u ime mekog vida totalnog, neokončanog rata protiv srpske samosvesti. Mi osvešćujemo ono što treba osvestiti u vidokrugu prošlosti i sadašnjosti, na primeru toga kompleksnog, po prozračnoj širini i dubini uzoritog pisanja. Zato nova i nova čitanja Slobodana Jovanovića razumemo kao neophodni dijalog s istančanim glasom nas samih, kao napajanje iz preobilnog umnog resursa koji nam je, na sreću, ostao na korišćenje i korist.

(Reč na otvaranju naučnog skupa "Književnost i kultura u čitanju Slobodana Jovanovića", održanom 30. juna i 1. jula 2021. na Institutu za književnost i umetnost u Beogradu)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije