REČNICIMA I GRAMATIKAMA ŠALJEMO PORUKU DA ZNAMO KO SMO: Pogled na rešavanje problema srpskog jezika u doba tranzicije

Prof. dr Rajna Dragićević

29. 06. 2021. u 17:45

NAJVAŽNIJI doprinos koji srbisti mogu postići u brizi o srpskom jeziku u doba tranzicije, ali i u svako drugo vreme, jeste intenzivan rad na opisu sadašnjosti i prošlosti srpskog jezika.

РЕЧНИЦИМА И ГРАМАТИКАМА ШАЉЕМО ПОРУКУ ДА ЗНАМО КО СМО: Поглед на решавање проблема српског језика у доба транзиције

Foto N. Skenderija

Glavni zadatak bi morao biti da udruženi, ali i samostalno, pišemo kapitalna dela - rečnike, gramatike, priručnike, kojih nemamo dovoljno. Ako dozvolimo da naš jezik opisuju drugi, naši naučni potomci uskoro neće imati naučnu argumentaciju i sistematično opisanu građu kojom bi branili činjenice. Prepustićemo ih potrazi za istinom po našim zbirkama radova. Vreme je da shvatimo da je od svake pojedinačne monografije posvećene jednoj temi ili zbirke tekstova u kojoj je o raznim temama ponešto rečeno važnije da radimo na kolektivnim ili individualnim priručnicima širokog zahvata. Naš zadatak je da sastavljamo kapitalna dela, ali i da zatražimo od Vlade Republike Srbije da odredi fond kojim bi se na stalno otvorenom konkursu finansirali kapitalni nacionalni projekti kojim se štiti, pre svega, srpski jezik, a zatim i drugi oblici srpske materijalne i nematerijalne kulture.

Još od polovine 19. veka i kroz ceo 20. vek, ugledni srbisti ponavljali su jednu misao i uverenje u vezi s njom, koju ni danas ne treba zaboraviti. Prvi ju je izneo Jovan Stejić (u radu "Predlog za srpski rečnik i srpsku gramatiku"), posle njega ju je ponovio Stojan Novaković u "Poslanici", a zatim i Irena Grickat (u zborniku "Sto godina leksikografskog rada u SANU"). Svi su oni, naime, imali potrebu da naglase da je prvi zadatak nakon osnivanja svih evropskih akademija nauka bio izrada velikog jednojezičkog opisnog rečnika i akademijske gramatike. Ovakav pristup identitetskim poslovima najviših evropskih naučnih institucija ukazuje na činjenicu da se, pre svega, kroz jezik ocrtava lice jednog naroda i da nema boljeg svedočanstva o jeziku od njegove slike u rečniku. Fiksirati jezik u priručniku znači, između ostalog, položiti pravo na njega, staviti do znanja da postoji i da o njemu ima ko da brine. Priručnik, kao što je gramatika, udžbenik ili rečnik, jednoga dana biće spomenik o našem jeziku, istorijski izvor na osnovu kojeg će budući istraživači znati ko smo bili. U današnje vreme, priručnicima šaljemo poruku i domaćoj javnosti i strancima da znamo ko smo i kojim jezikom govorimo. I upravo to je bilo jasno i Stejiću, potpredsedniku Društva srpske slovesnosti, i Novakoviću, predsedniku Srpske kraljevske akademije i SKZ-a, i Ireni Grickat, članu Srpske akademije nauka i umetnosti. Dakle, naši prethodnici su odlično razumeli šta je glavni zadatak stručnjaka za srpski jezik i ponavljali te reči kao zavet kroz 19. i 20. vek. Da li ih i mi danas razumemo?

Foto Privatna arhiva

Rajna Dragičević

Imamo tri reprezentativna rečnika savremenog srpskog jezika, a to su Rečnik Srpske akademije nauka i umetnosti, šestotomni Rečnik Matice srpske i jednotomni Rečnik Matice srpske. Ni u jednom od njih nije sistematski obrađena leksika srpskog jezika posle pedesetih godina 20. veka. Neopisana nam je druga polovina 20. veka i prve dve decenije 21. veka. U vreme kada evropski narodi mere frekvenciju svake nove reči i imaju uvid u sve njene upotrebe, mi nemamo sistematičan zapis o leksici koju koristimo poslednjih 70 godina. Matica srpska je pokušala da ispravi taj propust. Osnovan je projekat izrade višetomnog rečnika savremenog srpskog jezika, koji bi obuhvatao noviju i najnoviju leksiku. Taj projekat, međutim, na svakom koraku nailazi na brojne prepreke u vezi sa brojem angažovanih leksikografa, saradnjom sa izdavačkim kućama, programom za izradu rečnika, a sve je to zato što ima zanemarljivu podršku države.

Za to vreme, Hrvatska podržava 24 osnovna projekta Instituta za hrvatski jezik i jezikoslovlje HAZU, 15 manjih i 18 međunarodnih projekata. Svi ovi projekti (a ima ih 57) u vezi su s opisom hrvatskog jezika, uglavnom spadaju u rečnike, i sprovode se samo u jednoj instituciji, a to je Institut za hrvatski jezik HAZU. Na sajtu Instituta za srpski jezik SANU stoji podatak da se tamo sprovodi samo šest projekata. Ako pola projekata Instituta za hrvatski jezik urodi plodom, tj. rečnikom, jasno je koliko će zapisa za budućnost ostati o hrvatskom jeziku a koliko o srpskom.

Tako se odnosimo prema rečnicima, a kako je sa gramatikama?

Godine 2009, Kristijan Fos, profesor srbistike na Humboltovom univerzitetu u Berlinu, organizovao je konferenciju Srpska lingvistika, na kojoj su srpski i nemački srbisti govorili o dostignućima svake srbističke discipline ponaosob. Nemački srbisti žalili su se da ne postoji ključna gramatika srpskog jezika, kao što su akademijske gramatike svih ostalih slovenskih zemalja. Prof. Ana Krečmer je tada rekla da akademijske gramatike predstavljaju "najautoritativnije priručnike i najuglednije kodifikacijske radove na nivou pojedinih nacionalnih slovenskih jezika". Zapaženo je, takođe, da srpski autori, čim uvedu novi pojam ili termin u svoj naučni rad, imaju potrebu da ga, bez provere i dogovora sa drugim lingvistima, unesu i u udžbenike i priručnike, što stvara terminološki haos i nije karakteristično za ostale slovenske i evropske lingviste. U narodu snažnih pojedinaca, kakav je srpski narod, malo je onih koji su spremni na timski rad i svako bi da njegov termin i njegovo shvatanje postane kanon. Time se nanosi konfuzija, pa i šteta srpskoj gramatici jer nema polazišta od kojeg se kreće i koje se dorađuje, već svako gradi svoj sistem, a koliko će ga proširiti zavisi od broja studenata koje ima i kojima će nametnuti svoj pogled.

I strance koji se bave srpskim jezikom prepuštamo, dakle, stranoj literaturi o našem jeziku. Ruski srbisti, predstavnici moskovske srbističke škole koju je zasnovao Nikita Iljič Tolstoj, bave se srpskim narodnim govorima, folkloristikom i etnolingvistikom. Nedostaje im, kako kažu, pre svega, "etimološki rečnik srpskog jezika, kao i fundamentalna gramatika u jednom izdanju".

Upravo zbog toga što autori za pojedine oblasti nauke o srpskom jeziku uvode i upotrebljavaju svoje termine, a nema akademijske gramatike u kojoj bi bila sabrana znanja i pogledi najvećih autoriteta, neophodni su savremeni terminološki rečnici za nauku o srpskom jeziku. Takav terminološki rečnik prvi i poslednji put objavljen je 1971. godine, u okviru edicije Mozaik znanja.

Postoji još jedna oblast koja nam je prilično nepokrivena, a za to nije odgovorna država, a ni institucije, već univerzitetski profesori. Univerzitetski profesori su dužni da ostave iza sebe bar jedan zaokružen priručnik iz predmeta koji predaju i da time obogate nauku kojom se bave. Nije u pitanju samo dužnost da se popuni praznina u vezi sa priručnicima, već i odgovornost prema poziciji univerzitetskih profesora koju zauzimamo. Univerzitetski udžbenici nude dublji, a istovremeno i širi pogled u određenu naučnu disciplinu, ali i polazište za istraživače za dalja udubljivanja u posebne teme. Ako najautoritativniji ne naprave to polazište, njihova disciplina se ne može razvijati ili će se razvijati na polazištima koje su postavili drugi.

Najviše što srpski lingvisti kao pojedinci mogu da urade u vezi sa problemima srpskog jezika u tranziciji jeste da daju svoj obavezni doprinos u pisanju kapitalnih priručnika - rečnika, gramatika, jezičkih savetnika, univerzitetskih udžbenika. Ako svako namiri obaveznom literaturom predmet koji predaje, daće i značajan doprinos svojoj disciplini i nauci o srpskom jeziku uopšte.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)