Tatjana Vojtehovski: Vreme je za životne priče

LjUDSKE subine su ono što najbolje oslikava novinarsku karijeru Tatjane Vojtehovski. Njene emisije „I to je život”, Pro et contra, „Jedan pa tri”, čak i kontroverzni „Trenutak istine” pamtimo po jakim emocijama. Posle četiri godine pauze Tatjana Vojtehovski vraća se autorskom emisijom „Život priča” koju ćemo uskoro gledati na Prvoj srpskoj televiziji.

Na početku karijere vodili ste emisiju „I to je život”, a nova je „Život priča”. Teme su ljudi i njihove sudbine. Da li se vraćate korenima?

- Da, vraćam se korenima i drago mi je što ste pomenuli tu emisiju. Veliki deo moje karijere bio je posvećen ljudima i njihovim sudbinama, tako da je „Život priča” logičan nastavak moje novinarske radoznalosti. To je emisija o životima, jer u životu je najzanimljiviji život sam. To su iskrene i istinite priče o ljudskim tajnama, dilemama, zebnjama, velikim odlukama i posledicama tih odluka. O njima će pričati ljudi koji su možda nepoznati široj javnosti, ali događaji u kojima su oni učestvovali su ostavili trag. O nekim događajima će govoriti i poznati, ali oni koji su spremni da sa strane stave svoju slavu i pričaju iskreno i otvoreno.

Da li ima takvih poznatih kod nas?

- Sa jednom osobom sam se dogovorila da potpuno otvoreno ispriča neke stvari koje se za nju vezuju, a neki su mi se i sami javljali. Ali, smatram da te njihove priče nisu trenutno dovoljno interesantne. Ne dajem sebi na značaju kad to kažem, ali moja procena kao autora je takva da trenutno ne mislim da te priče zavređuju medijski prostor.

Kako je „Život priča” osmišljen?

- To je kombinacija razgovora u studiju i dokumentarnih delova. Mogu da budu rekonstrukcije ili otkrivanje dokumenata koje do sada nismo videli. Cilj nam je da pokažemo nečiji lični doživljaj onoga o čemu javnost već zna ponešto, ali iz ugla direktnih učesnika.

Da li vam je tokom protekle četiri godine televizija nedostajala?

- Bila sam prisutna u tom svetu i tada, ali sa one druge strane. Ipak, ove vrste televizijskog posla sam se uželela. Radost stvaranja na TV je ono što me, kako bi mladi rekli, loži. I danas, kao i pre 25 godina, pristupam poslu sa istim žarom. Nisam posustala, samo sam iskusnija.

Za „Jedan pa tri”, emisiju koju smo prvi put gledali na Ju infu, priremali ste se u arhivi „Borbe”. Da li i dalje sve radite sami ili imate svoj tim?

- I dalje najveći deo uradim sama. Imam asistentkinju, mladu novinarku koja tek počinje da se bavi televizijom, ali mislim da bi bilo neprofesionalno da je pošaljem kod sagovornika i da ona ugovori sve. Ipak, ti ljudi će meni i publici reći ono što nikada i nikome nisu. Samim tim, mora da se izgradi poverenje imeđu njih i mene. Sa svakim od sagovornika prvo dugo, dugo razovaram, zatim uobličavam priču, do momenta snimanja imamo još more razgovora. Tako se stiče poverenje. Nekima sam čak nudila da zbog osetljivosti teme zatamnimo lice ili promenimo glas, ali odlučili su da se pojave pred publikom i kažu šta imaju. To poverenje je ekskluziva u koju verujem.

Priča o virdžini i o čoveku koji je '65. saznao da je Drugi svetski rat završen, bile su deo vaših dokumentaraca. Da li je danas za vas, uz svu tehnologiju, izazov doći do takvih priča?

- Kada sam radile te priče, pojedini moji sagovornici nisu imali ni fiksni telefon, o internetu i „Guglu” i da ne govorim. Tada se sve odvijalo u kafanama. One su preteča modernih tehnologija. Tamo se sve znalo. Uvek sam birala one sa kariranim stolnjacima, limenim pikslama i lesonit pločicama. Danas, pre je u pitanju pristup autora, jer informacije su svima dostupne. Sagovornik koji gostuje kod Ivanovića, Olje Kovačević, Zorana Kesića ili mene ostaviće drugačiji utisak na publiku svaki put. To je za mene danas ekskluziva, da budeš drugačiji od ostalih. Milioni na svetu gledaju način na koji Opra Vinfri razgovara sa gostima. U tome je suština autorstva, jer način na koji novinari vode razgovor sa nekim kod gledalaca bude emociju, a pamte se samo emocije.

- Smeta mi odsustvo hrabrosti, to što su televizijski menadžmenti uprli oči u te strane stvari i što misle da je pamet uvek spolja. I te programe je neko smislio, i oni su nečije autorsko delo. Osnovni postulat televizije je people watch people, pa se tako, možda zbog manjka novca na tržištu, neki snalaze i pokušavaju da uštede i da prođu jeftinije. Uverena sam da televizija ne košta mnogo da bi se ideja isterala do kraja. Može da se napravi odlična drama i na dve stolice, ispod drveta ili bilo gde, samo ako je novinar pravi i ako je ideja prava. Taj sajam formata je kao prava pijaca, i tamo je sve jednostavno - kao kod paradajza, veći i čvršći košta više, onaj drugi manje. Ipak, nema tog formata, i to ne mislim samo na rejtinge već i na zaradu i moć, koji će da pobedi jednu Opru Vinfri, Džerija Letermana ili Lerija Kinga.

Zašto Prva, a ne Pink?

- Pink sam napustila pre četiri godine i jednostavno sebe nisam videla tamo, a mislim da nisu ni oni. Ali, znala sam i tad da nisam napustila televiziju. Ne možeš tek tako da kažeš: „Ja više neću da budem novinar”. Čekala sam da se kockice sklope. U igri su bile još dve televizije, a Prva je imala više sluha za autorski projekat.

Govorili ste „Neću vam reći da ne menjate kanal i da ste na pravom mestu, jer znam da sami možete da procenite šta je dobro”. Da li ćete se držati i dalje toga ili?

• (smeh) Neću sada tako završavati emisiju, ali drago mi je da je to ostalo upamćeno. S druge strane, ko sam ja da savetujem. Mogu samo da iznesem svoje mišljenje. Tačka. Sada ću postaviti neke drugačije standarde. Svako izdanje „Život priča” imaće uvodnu reč, a svaku ću završavati tako što ću kao autor reći šta mislim o temi. Posle 25 godina dala sam sebi za pravo da kažem šta mislim o stvarima koje bole ovo društvo.