ISPOVEST TROJICE MALIŠANA IZ GRAČANICE: Samo da smo zajedno

NE znam šta bih poželeo za Novu godinu. Važno mi je samo da su mi braća dobro i da smo zajedno.

Posle dugog razmišljanja, sedeći zamišljeno na krevetu u uglu prostrane dnevne sobe, kaže nam tiho Strahinja Petrović (14), najstariji od trojice braće koji su ostali bez roditelja u tragediji koja je 2010. godine potresla Gračanicu.

Tada je njihov otac, inače policajac, Siniša ispred KBC pucnjem u grudi ubio njihovu majku Biljanu, koja se nalazila u poodmakloj trudnoći, a potom presudio sebi. Žutokosi dečak sa pegicama po licu, na mučno ali neizbežno pitanje, kaže da se seća roditelja. Ipak, ta sećanja su, priznaje, nedovoljna.

- Razmišljam često o njima. Pogotovu o majci, koja me vodila sa sobom kada bi odlazila u kupovinu ili kod lekara. Mislim na njih najviše uveče kada legnem i kada ne mogu da zaspim - priznaje Strahinja, dok njegov dve godine mlađi brat Mihajlo kaže da su njegova sećanja još bleđa.

PROČITAJTE JOŠ - Pokloni braći iz Gračanice za bolju budućnost

Povučen i ćutljiv, Mihajlo kao da izbegava i naše poglede i pitanja. Dok gleda nešto na mobilnom telefonu, koji je, kao i njegova braća, dobio na poklon, na pitanje ima li on novogodišnjih želja samo sleže ramenima.

- Najmlađi Nemanja sada je u školi. Divni su i poslušni, ali i tužni - priča nam šapatom njihov stric Vladimir (63), koji je preuzeo starateljstvo.

Strahinja i Mihajlo sa stricem i strinom

Nemanja je imao tek nekoliko meseci kada se nesreća dogodila.

- Sam bog zna šta je Sinišu nagnalo da učini taj suludi potez. Izgleda da je bio ljubomoran, ali ne postoji opravdanje što je decu ostavio bez roditelja - nastavlja priču Vladimir, zahvalan svima koji su posle pisanja "Novosti" i drugih medija pomogli ovim mališanima da dobiju pristojniji dom i osnovne potrepštine.

PROČITAJTE JOŠ - Osuđenici darivali pribor osnovcima

Kaže da roditelje ne može niko da im vrati, ali da se on i njegova supruga trude da im ulepšaju i olakšaju svaki dan.

- Naša deca, dva sina i kćerka, odrasli su i krenuli svojim putem, tako da sam se maksimalo posvetila ovim dečacima. Volim ih kao da su mi pravi sinovi, a i oni mene zovu mama. Skoro mi je Strahinja rekao da se tako i ophodim prema njima, mada je u šali dodao da sam malo starija od njihove prave mame - priča strina Zorica (56), koja sa suprugom živi u kući koju je mališanima sagradilo Ministarstvo za povratak i zajednice u saradnji sa opštinom Gračanica.

Mihajlo, koji do tada gotovo ne progovara, pita nas odjednom stidljivo da li bismo mogli da njegovoj strini olakšamo i nabavimo joj mašinu za pranje sudova.

- Nije da nemamo osnovnih sredstava za život, jer ja radim u pošti, suprug je u penziji, a dečaci primaju porodičnu penziju. Ali ipak, mališane treba obući, kupiti im sve neophodno za školu, gde su dobri đaci, tako da nemamo novca napretek - dodaje Zorica. - Suprug i ja nastojimo da od njih napravimo poštene i dobre ljude, koji će uprkos svemu biti ispunjeni ljubavlju koju će prenositi na druge.

Kuća dograđena posle pisanja „Novosti“

ŽELE VEĆI LEŽAJ TAMO GDE JE TOPLO

STRAHINjA i Mihajlo, posle dužeg nećkanja, kažu da bi voleli neki veći ležaj, koji bi mogli da postave u dnevnoj sobi, gde im se nalazi grejno telo i gde im je toplo.

- Eto, recimo, neki trosed bi nam odgovarao da možemo svi zajedno da ležimo i gledamo TV - kaže najstariji Strahinja.