Dukovski: Balkanske igre bez pravila

DRAMOM "Prometejev put" Dejana Dukovskog (u režiji Milana Neškovića) večeras se u Dobračinoj ulici otvara novi pozorišni prostor pod nazivom "Dorćol plac". Slava pisca kultnih komada ("Bure baruta", "Balkan nije mrtav", "Mamu mu, ko je prvi počeo") odavno je prešla granice rodne Makedonije i bivše Jugoslavije, njegova dela uveliko se igraju u Hagu, Atini, Kopenhagenu, Stokholmu, Helsinkiju, Hamburgu, Berlinu, Londonu, Beču, Los Anđelesu... Ipak, pohod na svetske scene počeo je u Beogradu, gradu kojem se uvek rado vraća kao i omiljenom žanru, tragikomediji. Takva je i večerašnja drama, čija je praizvedba bila u Srpskom narodnom pozorištu, u predstavi poznatoj pod naslovom "Duh koji hoda".

- Kao i u životu, malo se smejemo, malo plačemo. Kad je nešto smešno, onda manje boli. Humor mi je veoma važan. Najteže ga je uhvatiti, a bez njega često stvari skliznu u patetiku. Gde ga nema, nema ni jačine. Ima predstava rađenih po mojim komadima u kojima je humor izbegnut i one, po pravilu, nisu uspešne - kaže u razgovoru za "Novosti" Dejan Dukovski.

Osvrćući se na temu večerašnje drame, pisac ističe da su zemlje našeg podneblja uvek u nekim ekstremima. U ovdašnjem kapitalizmu jedan surovi sistem našao se u kombinaciji sa primitivizmom, igrom bez pravila, silom kao rešenjem...

- Na celom Balkanu, iza svega uvek je neka agresivna energija koja izmiče kontroli. Našli smo se na dnu siromaštva. Osetljivi na nepravdu, izloženi mafijaškoj moći i sopstvenoj nemoći. Iako je na Zapadu bilo pokušaja da se moji komadi igraju kao balkanske teme, oni su univerzalni. Uostalom, i Breht kada je pisao o Eskimima mislio je na Nemce i fašizam... I tamo gde verujemo da je reč o humanom kapitalizmu, ništa nije manje surov od ovog koji živimo. U Kopenhagenu su radili jedan moj komad u blizini železničke stanice. Bilo je strašno kad se u jednom trenutku otvorila scena i pred publikom se našli beskućnici, narkomani rastureni od "kreka" i jeftinih droga. Puno mojih kolega u Danskoj nema posla, ali ono što funkcioniše - zaista funkcioniše.

Balkan, tako često prisutan i u naslovima komada Dejana Dukovskog, prostor je koji najviše voli, najbolje poznaje i oseća:

- U mom srećnom detinjstvu šezdesetih i sedamdesetih, niko nije mogao ni da sanja šta ćemo doživeti. Puno umetnika moje generacije bavilo se sukobima na Balkanu. Po definiciji drama traži konflikt. Ko bi hteo da gleda harmonične predstave o srećnim ljudima? "Mamu mu..." je tekst pisan kad je rat krenuo, "Bure baruta" pre nego što će sve da eksplodira. Oni se ne bave eksplicitno ratom ili politikom, ali se to oseća.

Na pitanje da li balkansko "bure baruta" u budućnosti može ponovo da eksplodira, Dukovski kaže:

- Nadam se da ne, iako smo godinama u iščekivanju mogućeg praska, čak i kad mislimo da je sve gotovo... U Makedoniji je vrlo tenzično. Već smo i oguglali, ali verujem da stvari moraju krenuti na bolje. Mladi i sposobni razmišljaju kako da odu iz zemlje. Proces promena doneo je lom. Ljude koji su radili i znali svoj posao nova vlast je zamenila nesposobnim, a ne ide da poštar postane ambasador. Svuda, pa i u kulturi...