ISTORIJSKI DODATAK - POKLEKLA PRIVREDA U RALJAMA POLITIČARA: Vojvođanski i kosovski lideri odupirali su se svakoj vrsti reforme

Rade Dragović

17. 04. 2021. u 17:14

SVA ključna ustavna rešenja u Drugoj Jugoslaviji imala su dalekosežne posledice na privredu, koja je opet, zbog zvanične ideologije tretirana kao prvorazredno političko pitanje.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК  - ПОКЛЕКЛА ПРИВРЕДА У РАЉАМА ПОЛИТИЧАРА: Војвођански и косовски лидери одупирали су се свакој врсти реформе

Milka Planinc i Veselin Đuranović, predsednici Saveznog izvršnog veća

Najdublji prodor ekonomije u politiku i ustavno uređenje zabeležen je zahtevom Međunarodnog monetarnog fonda, kao uslovom za odobrenje drugog stendbaj aranžmana, da Jugoslavija promeni Ustav iz 1974. godine. Ovaj ustav ocenjen je kao grobar zajedničke države, a zahtev MMF, bez obzira na javne ili skrivene motive, zapamćen je kao možda poslednji pokušaj da se država bratstva i jedinstva ustavno prekomponuje i upodobi političkoj i nacionalnoj realnosti.

Ovaj isečak u odnosima SFRJ i MMF do danas nije dovoljno istražen, a u predstavljanju geneze raspada Jugoslavije često je i namerno zaboravljan. NJegov najintrigantniji deo svakako je zahtev za ukidanje prava veta republika na saveznom nivou. MMF je posebno naglašavao apsurd postojanja ovog prava pokrajina unutar Srbije. Ovakvim višestepenim mehanizmom blokade odluka Jugoslavija je sama sebe dovela u stanje bezizlazne paralize.

SLUČAJNO ili ne, zahtevi MMF-a poklopili su se sa suštinom kritika ondašnjeg režima i Kardeljevog idejnog koncepta. To je bila i okosnica platforme srpske opozicione inteligencije, koja je u ustavnim rešenjima iz 1974, kao i amandmanima na Ustav iz 1963, videla golo razvlašćivanje Srbije, otelotvorenje načela "Slaba Srbija, jaka Jugoslavija", i otvoreno favorizovanje nacionalnih interesa drugih jugoslovenskih naroda, posebno Slovenaca, Hrvata i Albanaca. Sve to zajedno, s pravom, karakterisano je kao otvaranje puta za secesionizam i u krajnjem ishodu - razbijanje Jugoslavije.

Rad na promeni Ustava, iz istih razloga, nije bio i nije ni mogao biti jednodušno prihvaćen u svim republikama. Reformi rešenja iz 1974. posebno snažan otpor pružala su rukovodstva srpskih pokrajina, uviđajući da sa njima dolazi i kraj njihovoj dominaciji u odnosu na republiku. Uslovi MMF našli su se u "makazicama" složenih nacionalnih odnosa ne samo u SFRJ, nego i u SR Srbiji.

A da nešto mora da se učini na planu ustavno-pravnog položaja pokrajina, postalo je jasno već posle demonstracija na Kosovu 1981, s tim što je rezerva Zagreba, LJubljane i Novog Sada o ovom poduhvatu bila ogromna. I partijskom vrhu Srbije, međutim, bilo je jasno da promena statusa pokrajina neće proći bez dubinske političke krize, pa se okrenuo nemogućem - CK SKS na 18. sednici decembra iste godine saopštio je da "ne traži promenu ustavne pozicije pokrajina, već da se traže mogućnosti da republika ostvari unutrašnje jedinstvo na celoj teritoriji" i bude, konačno, konstituisana kao državna i samoupravna zajednica.

Pregovori o ustavnim promenama direktno su opstruisani od većine ostalih republika, a rad na redefinisanju najvišeg pravnog akta Jugoslavije, kao i Srbije, otegao se kao gladna godina. Nastojanja "uže Srbije" da reuspostavi državne prerogative na svojoj teritoriji u Prištini i Novom Sadu doživljavana su od tamošnjih rukovodstava kao "ugrožavanje autonomije i nametanje zakonodavne discipline etatističko-centralističkim metodom". Široka ovlašćenja autonomnih pokrajina doživljavane su kao politički amovi za Srbiju, čije su vezane ruke preduslov za ostanak u zajedničkoj državi.

NEKU godinu kasnije, odlazeći vojvođanski autonomaški funkcioneri daće i definiciju ovakvog stanja: "Ako pokrajine nisu protiv Srbije, onda nisu ni potrebne."

Sve ove turbulentne političke igre pratila je njihova verna senka - poklekla privreda čiju su nemoć građani osećali na svakom koraku. Ekonomska kriza, duboka i sveprisutna, jedan je od glavnih pokazatelja neprilika u koje je zapala socijalistička Jugoslavija osamdesetih godina. Stariji se dobro sećaju nestašica kafe, deterdženata, principa vožnje "par-nepar", bonova za gorivo, trkom za devizama u zemlji i tehničkim uređajima u inostranstvu...

Problemi privrede pozne Jugoslavije dobro su poznati: nesklad u funkcionisanju države, dirigovana ekonomija, odvojena i u republičke granice izolovana tržišta, samozatvorenost, preveliki upliv politike u proizvodnju, prezaduženost, visoki spoljnotrgovinski deficit, odliv radne snage, nezaposlenost... Najočiglednija je bila neefikasnost privrede.

Ilustracije radi, evo samo nekoliko primera s početka osamdesetih godina.

JUGOSLAVIJA je za proizvodnju 100 tona čelika trošila prosečno šest radnih sati, dok je isti posao u Zapadnoj Nemačkoj završavan za manje od 0,45. Jugoslavija je po zaposlenom davala 14,4 tone uglja, Nemačka 84 tone. Jedan domaći radnik "topio" je 104 tone bakra, a njegov kolega u SAD 256, a u Švedskoj 281 tonu. Društveni proizvod po stanovniku SFRJ je imala u visini 2.380 dolara, Sovjetski Savez 2.700, Mađarska 3.450, Francuska 8.500, a SR Nemačka 10.000 dolara. Čak 1,8 miliona zaposlenih u privredi ocenjeno je kao nepotrebna radna snaga. Na biroima rada evidentirano je oko milion nezaposlenih. Svakoga dana je na bolovanju bilo prosečno 700.000 radnika, a 400.000 njih - na sastancima. Jugoslovenski seljak, grubo izračunato, proizvodio je hranu za pet ljudi, dok je poljoprivrednik u Americi hranio čak 70 osoba.

Ovi ekonomski fenomeni nisu bili nepoznati domaćoj javnosti, ali najglasnije su odjeknuli 1986. godine, objavljivanjem Memoranduma SANU. Veliki deo ovog kontroverznog dokumenta, obrazlažući neodrživost stanja i nužnost hitne i sveobuhvatne reforme, potencira upravo duboke ekonomske probleme.

Iste parametre prilikom pregovora sa državnim vrhom SFRJ o novom aranžmanu finanansijske pomoći u vidu je imao i MMF. U zahtevu za ustavnom reformom leži još jedna kontroverza vezana za globalnu finansijsku organizaciju i tragična jugoslovenska zbivanja.

Uticaj na pitanja unutrašnjeg uređenja, iscrtavanje privrednih, a direktno ili posredno i političkih reformi, sastavni je deo misije MMF, koji ova organizacija primenjuje od šezdesetih godina i prvih zaključenih stendbaj aranžmana. Jugoslavija u tom smislu nije bila izuzetak. Nije za čuđenje, otud, motiv MMF da u poslovanju sa posttitovskim "balkanskim bolesnikom" na sve načine zaštiti svoje interese.

Na ovu praksu, međutim, drugačije svetlo bacaju kritičari MMF. Među njima je i čuveni ekonomista DŽozef Stiglic, koji svetsku finansijsku organizaciju optužuje da u svojim tajnim dokumentima podstiče socijalne i političke nemire u siromašnim i tranzicionim zemljama koje bi trebalo da pomaže, kao i da je često oruđe globalnih sila, pre svih SAD.

UPRAVO ovaj segment mnogi navode kao jedan od najvažnijih faktora potonjeg raspada Jugoslavije. Zajednička država, opterećena dubokim i sistemskim ekonomskim problemima, pa otud i zavisna od saradnje sa MMF, postala je žrtva globalnog geostrateškog poduhvata razbijanja SFRJ. Ovaj eksperiment je podrazumevao kombinaciju metoda - "davljenja" privrede, izazivanja socijalnog bunta i njegovog prelivanja u sferu dnevne politike i nikad nerešeno nacionalno pitanje. Krajnji ishod je poznat - Jugoslavija se raspala u krvi i dubokoj socijalnoj bedi.

Dajana DŽonston na tom tragu skreće pažnju da su "dužnička klopka" i potonji zahtev MMF koji su podrazumevali neophodne ustavne promene, posebno uskraćivanje prava veta koje je paralizovalo saveznu vladu, ali i Srbiju, kao preduslov privredne reforme, izazvali reakcije lokalnih lidera. Kosovski lokalni lideri, predominantno Albanci, odupirali su se svakoj vrsti reforme.

"Prema tome, da li su toga bili svesni ili ne, zapadni bankari i diplomati, tražeći od Beograda da provede krupne liberalne reforme, samim tim su pozivali na ukidanje autonomije Kosova kako je bila definisana Ustavom iz 1974. godine, što je Zapad smesta osudio kao neprihvatljivu srpsku agresiju na 'Kosovare'", piše DŽonson.

Nakon više godina natezanja, ali najviše pod pritiskom MMF, Predsedništvo CK SKJ predložilo je republikama i Saveznoj skupštini 21. januara 1987. oko 120 amandmana na Ustav iz 1974. Amandmani su predviđali i veću jurisdikciju Srbije nad pokrajinama. Događaji koji su usledili, međutim, pokazali su da je za bilo kakvu temeljnu - ustavnu, političku i privrednu - reformu Jugoslavije - postalo prekasno.

MMF LANSIRAO I SLOBODANA MILOŠEVIĆA

AMERIČKI politikolog Suzan Vudvord dovodi u snažnu vezu lobije okupljene oko MMF-a i uspon Slobodana Miloševića, u drugoj polovini osamdesetih godina. Ona ističe da je potsticaj političkoj afirmaciji Miloševića stigao zahvaljujući držanju zapadnih banaka i vlade SAD. On je u to vreme viđen kao ekonomski liberal i politički konzervativac koji bi imao autoriteta da implementira reforme koje su oni zahtevali. Ovu okolnost potenciraju i drugi američki stručnjaci za Balkan, koji „ranog“ Miloševića stavljaju u ravan uticajnih bankarskih centara moći. NJegov put do vlasti, prema ovom viđenju, počeo je radom u Krajgerovoj komisiji 1981. gde se pozicirao nasuprot tzv. dohodašima, što će ga preporučiti kao kandidata koji ima snage i volje za sprovođenje traženih i na Zapadu očekivanih reformi.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)