NEMAČKA MENJA POLITIČKU KARTU EVROPE: Krajem 20. veka krupni događaji su preokrenuli tok istorije i uticali na tragediju srpskog naroda

Borisav Jović

17. 11. 2020. u 16:58

RAZJAŠNJENJE kako je i zašto došlo do srpske tragedije na kraju XX veka ne bi bilo ni lako ni moguće bez razumevanja konteksta međunarodnih okolnosti i događaja koji su u to vreme dominirali evropskom i svetskom političkom scenom.

НЕМАЧКА МЕЊА ПОЛИТИЧКУ КАРТУ ЕВРОПЕ: Крајем 20. века крупни догађаји су преокренули ток историје и утицали на трагедију српског народа

Novosti

Naša sudbina, ma koliko zavisila i od nas samih, ipak je i ovoga puta, kao mnogo puta ranije u istoriji, u velikoj meri bila posledica velikih svetskih gibanja i potresa, koji su uticali, mada različito, na sve, pogotovo na male države i narode.

Devedesetih godina prošlog veka odigrali su se mnogi krupni događaji koji su u svetskim razmerama uveliko preokrenuli tok istorije, koji je, činilo se, bio trajno utemeljen tokom XX veka.

Izmenjena je politička karta Evrope uspostavljena posle Drugog svetskog rata. Poništena je podela Evrope na sfere uticaja.

Uticaj velikih sila Zapada dospeo je do granica Sovjetskog Saveza. Rasformiran je Varšavski vojni savez, a NATO je postao jedina velika svetska vojna sila. Rušenje Berlinskog zida bilo je simbolično i praktično obeležavanje kraja jednog istorijskog razdoblja rivaliteta i konfrontacije Istoka i Zapada, kao dva ravnopravna partnera. Ponovo ujedinjena Nemačka postala glavni ekonomski i politički faktor u Evropi.

Sovjetski Savez je bio do te mere ekonomski oslabio da je postao ekonomski zavisan i nemoćan da vodi samostalnu spoljnu politiku. Pod pritiskom spoljnih i usled nagomilanih unutrašnjih problema i teškoća, raspao se na više samostalnih država.

Pad Berlinskog zida / arhiva

Političkoj konfrontaciji dva suprotstavljena politička i vojna bloka došao je kraj.

TAKVOJ Evropi, a naročito velikim silama Zapada, Jugoslavija jednostavno više nije bila potrebna kao u vreme postojanja dva suprotstavljena vojna saveza, dok je služila kao "tampon zona" Zapadu od eventualnog nadiranja njihovih vojnih rivala sa Istoka.

Dok su SAD i druge zemlje Zapada bile više nezainteresovane za opstanak Jugoslavije, Nemačka je, o tome postoje brojne činjenice i dokazi, bila odlučna u stavu da se ona rasturi. NJoj je uspelo da iskoristi svoj međunarodni položaj i u novim međunarodnim okolnostima od drugih evropskih država iznudi pristanak za rasturanje Jugoslavije i to na štetu interesa srpskog naroda.

GLAVNI CILJ RAZDRUŽIVANJE

OD POČETKA krize Nemačka je bila za rasturanja cele Jugoslavije, a ne samo za izdvajanje Slovenije i Hrvatske. To se najbolje moglo primetiti iz upornog ponavljanja predstavnika Slovenije da oni nisu za odvajanje od Jugoslavije, nego za razdruživanje. Dakle, za rasturanje cele države. Kao, nekada smo se udružili, sada se razdružujemo. To nije mogao biti slovenački izum, to je bio nemački uslov za podršku i priznavanje, u stvari, nemačka politika prema Jugoslaviji.

Nasilno rasturanje Jugoslavije, bez iznalaženja političkih rešenja koja bi uvažila prava Srba van Srbije, dovelo je do krvavog međunacionalnog rata u kome je srpski narod bio najveći gubitnik. Prognan je sa svojih vekovnih ognjišta u Hrvatskoj. U Bosni i Hercegovini je morao da ostane van svoje matice, sa određenim stepenom samostalnosti i autonomije, ali pod tutorstvom velikih sila, za koje ne znamo dokle će trajati. Crna Gora je ponovo odvojena od Srbije kao pre Prvog svetskog rata, ali sada sa osporavanjem svega što je srpsko u njoj, a Kosovo i Metohija su, nasiljem NATO, bombardovanjem čitave države, oteti i stavljeni pod protektorat Ujedinjenih nacija, sa očiglednom namerom velikih sila Zapada da se više nikada ne vrati Srbiji.

KLJUČNI događaj u Evropi u drugoj polovini XX veka, bez ikakve sumnje, bio je ujedinjenje evropskih država u Evropsku uniju. Dalekosežni smisao stvaranja Evropske unije sa takvim načinom odlučivanja bio je da se Nemačkoj, kao nesporno najvećoj i najjačoj evropskoj državi onemogući da donosi samostalne političke ili vojne odluke kojima bi mogla ugroziti svoje susede, kao što se to više puta događalo u prošlosti. To je bila osnova stalnog naglašavanja mirne budućnosti Evrope, paralelno sa njenim ekonomskim napretkom. Međutim, Nemačka, kao i svaka druga članica Unije, zadržala je pravo da može svakog časa, ako tako odluči, da izađe iz Unije i da političke kao i ekonomske i vojne odluke nanovo donosi samostalno.

Takva, eventualno izdvojena iz Saveza, velika i jaka Nemačka, mogla bi biti izuzetno opasna i uznemirujuća za budućnost Evrope, od čega zaziru sve evropske države članice Unije. To se potvrdilo za vreme jugoslovenske krize, kada su sve članice Unije, pod pritiskom Nemačke, pristale na rasturanje Jugoslavije i na priznavanje njenih otcepljenih republika, iako bez političkog rešenja i nasilnim putem.

NAŠI pokušaji da sprečimo nasilnu secesiju i sve što je potom sledilo, uključujući i tragične sukobe i raspad zemlje, nailazili su i kod drugih država na odbojnost i nedovoljnu zainteresovanost, upravo zbog njihove potrebe za dobrim odnosima sa Nemačkom.

Kada sam krajem 1991. u Parizu razgovarao sa francuskim predsednikom Fransoa Miteranom, upozorio sam ga na separatističko ponašanje Slovenije i Hrvatske i na očiglednu podršku koju imaju od nekih evropskih država, aludirajući na Nemačku. Izrazio sam očekivanje da će se Francuska tome suprotstaviti. Međutim, Miteran mi je hladnokrvno rekao: "Ako Hrvatska i Slovenija odluče da izađu iz Jugoslavije, mi tu ništa ne možemo!" Očigledno, Francuskoj je bio važniji odnos prema Nemačkoj i njenim interesima na Balkanu nego prema Srbiji i Jugoslaviji.

Francuska je pokazala svoju privrženost nemačkim željama i interesima i time što je njen predsednik, Fransoa Miteran, nagovorio srpskog predsednika Slobodana Miloševića da prihvati formiranje evropske komisije pravnih eksperata (kasnije nazvana Badinterova komisija po francuskom predstavniku Badinteru, koji je bio i njen predsednik), uveravajući ga da će Francuska u toj komisiji zaštiti Srbiju i interes srpskog naroda.

Nešto kasnije, na čuvenoj Haškoj konferenciji o Jugoslaviji, taj isti Badinter je u ime Komisije predložio rasturanje Jugoslavije. Rekao je da je Jugoslavija u raspadu i da je treba dokrajčiti rasturanjem na šest republika kao država, ne vodeći računa o pravu naroda na samoopredeljenje i činjenici da srpski narod koji živi u republikama van Srbije ne prihvata takvo rešenje.

MOSKVA SE NE PITA NIŠTA

SOVJETSKI Savez se u to vreme ništa nije ni pitao. Bio je potpuno ekonomski nemoćan, a time i politički. Jugoslovensku i srpsku situaciju sam objasnio Mihailu Gorbačovu, predsedniku SSSR-a.

Pitao sam ga da li bi oni mogli nešto da pomognu. NJegov je odgovor bio da se i SSSR nalazi u sličnoj situaciji, da Zapad istovremeno radi na rasturanju Sovjetskog Saveza, kao i da oni ni sami sebi ne mogu da pomognu.

Dakle, na naše dotadašnje tradicionalne prijatelje nismo mogli da se oslonimo. Takva je bila realnost.

NIJE prošlo mnogo vremena, Hrvatska i Slovenija su izvršile i nasilnu secesiju i proglasile nezavisnost. Nemačka je ultimativno zatražila od svih zemalja Evropske unije da priznaju Hrvatsku i Sloveniju, i zapretila da će se, u protivnom, izdvojiti iz zajedničkog političkog odlučivanja i to učiniti sama. Naime, sve druge evropske države, izuzev Nemačke, imale su stav da prvo treba postići političko rešenje za rasturanje Jugoslavije, ali su ustuknule pred kategoričnom pretnjom Nemačke. Desilo se ono čega su se ostale evropske zemlje pribojavale i čega će se i dalje pribojavati - stalne opasnosti da Nemačka zapreti donošenjem samostalnih političkih odluka, što može voditi u katastrofe koje je Evropa već doživljavala. Radi sopstvene sigurnosti i "političkog jedinstva" (kako Nemačka kaže) žrtvovani su međunarodno pravo i Jugoslavija, a posebno interesi srpskog naroda.

Ni SAD nisu bile imune na nemački uticaj. Poznato je da SAD nisu bile za rasturanje Jugoslavije, ali su stav promenile pod nemačkim uticajem i tek pošto su evropske zemlje poklekle i prihvatile nemački ultimatum. U razgovoru sa državnim sekretarom SAD, Lorensom Iglbergerom, u Vašingtonu početkom 1992. godine on mi je otvoreno rekao da SAD više nisu u stanju da se odupiru pritiscima nemačkog lobija i Nemačke. Da će morati da priznaju Hrvatsku i Sloveniju, a time i rasturanje Jugoslavije.

Sledio je ultimativni zahtev da se u Bosni i Hercegovini odluči referendumom građana, u stvari većinskog naroda, o samostalnosti, što je izazvalo višenacionalne sukobe koji su trajali tri godine. Iako je srpska strana prihvatala svih šest ponuđenih predloga za mirno rešenje problema i za prekid rata, na insistiranje velikih sila Zapada, pre svega SAD, muslimani ili Hrvati su sve odbijali, sve do 1995. kada su SAD skrojile i predložile Dejtonski sporazum. Mir je odlagan dok NATO ne bude spreman da na prostore bivše Jugoslavije pošalje svoje trupe, koje bi "garantovale" sprovođenje zaključenog mira! A u stvari, dok ne bude spreman da trajno zaposedne ove prostore, u skladu sa njegovim planovima približavanja centralnoazijskim energetskim resursima. Iako je mir mogao da se postigne još 1992. tzv. Kutiljerovim planom, koji su sve strane u sukobu prihvatile, na zahtev SAD muslimani su povukli svoju saglasnost da bi rat bio nastavljen. Danas Srbe okrivljuju za sve i svašta iako su odluke donošene na drugoj strani.

Predsednici republika

KADA Srbija nije prihvatila rasturanje Jugoslavije bez uvažavanja prava i interesa Srba van Srbije da sami odluče o svojoj sudbini, zaprećeno joj je sankcijama, prvo zabranom uvoza nafte i naftnih derivata. Da bismo sprečili takvu odluku na sednici Saveta bezbednosti OUN, a pošto je bilo očigledno da se na Rusiju ne možemo osloniti zbog njenog međunarodnog položaja i ekonomske zavisnosti u koju je zapala, otputovao sam u Kinu, da zatražim zaštitu. Uprkos ne samo tradicionalnih nego i aktuelnih vrlo dobrih odnosa i saradnje naše zemlje i Kine, nisam uspeo da izdejstvujem kineski veto u Savetu bezbednosti OUN. Li Peng, predsednik kineske vlade, rekao mi je da iako je Srbija u pravu, Kina ne može da koristi veto za pitanja koja ne ugrožavaju direktno njene interese, i da svoju zaštitu treba da tražimo u prijateljstvu sa zemljama koje nas okružuju. A nas okružuju Evropa i Nemačka. Kina nije bila spremna da dovede u pitanje svoju buduću saradnju sa Evropom, pa i sa Nemačkom, svrstavajući se na našu stranu. NJen interes bio je iznad svega. Međunarodna pravda nije bila u prvom planu.

Pokazalo se u daljem toku događaja da je Nemačka postala glavni evropski partner ne samo Sjedinjenim Američkim Državama i Rusiji, nego i Kini, da ne govorimo o Francuskoj i drugim evropskim državama.

Takve su bile međunarodne okolnosti u kojima se tokom devedesetih godina prošloga veka našao srpski narod u Jugoslaviji. Vrhunac njegove nemoći i bespomoćnosti nastupio je krajem decenije, kada su apetiti velikih sila Zapada za vojnim zaposedanjem Balkanskog poluostrva bili neodložni. Prvo je na konferenciji u Rambujeu zatraženo da se saglasimo da NATO trupe zaposednu Kosovo i Metohiju uz pravo da nesmetano i bez ikakve odgovornosti za postupke krstare celom zemljom, a kada to nije dozvoljeno, izvršili su, bez saglasnosti Saveta bezbednosti OUN, bombardovanje naše zemlje, dok nisu iznudili ostvarivanje svojih planova, okupaciju Kosova i otvaranje vojnih baza.

Srpski narod nije niotkud dobio pomoć ni podršku, izuzev što su neke zemlje verbalno osuđivale agresiju na našu zemlju. Ne radi se o tome da Srbi nisu bili sposobni da pribave prijatelje, nego o spletu istorijskih okolnosti, kada su interesi naših nekadašnjih prijatelja bili na drugoj strani ili su u međuvremenu postali slabi da bi štitili međunarodno pravo i pravdu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)