FILMSKA KRITIKA: Politički triler u susret konklavi

"KONKLAVA", američko-britanski igrani film, režija Edvard Berger, 2024.

Foto Profimedija

SMRT pape Franciskusa i očekivani izbor za novog poglavara Rimokatoličke crkve gotovo da su se poklopili sa promocijom novog filma Edvarda Bergera "Konklava" ("Na zapadu ništa novo", četiri Oskara 2023), dok je "Amazon" stavio film na program samo dan posle smrti Svetog Oca, 22. aprila ove godine, pošto je film već zaradio preko sto miliona dolara u prvih šest meseci prikazivanja i bio nagrađen ovogodišnjim Oskarom za najbolju adaptaciju romana (Piter Strofan za adaptaciju istoimenog dela Ričarda Harisa) i još deset drugih nominacija, između ostalih i za najbolji film u celini i za režiju.

Reditelj filma Berger, međutim, nema razloga da bude nezadovoljan jer je za svoje delo nagrađen na brojnim drugim festivalima (nagrade BAFTA i pregršt drugih priznanja) što ubedljivo svedoči da je "Konklava" zaista jedan od dva ili tri najbolja filma u prošloj godini. I mi bismo sa tim mogli da se složimo, jer se radi o jednom od boljih političkih trilera u poslednjih desetak godina iako ne delimo gotovo nepodeljeno oduševljenje svetske (uglavnom anglosaksonske) kritike kada se radi o mnogim svojstvima filma.

Superiorni Rejf Fajns (u ulozi Lorensa, dekana kolegijuma više od 130 kardinala koji biraju novog papu) drži se svih zamršenih procedura koje propisuje komplikovani i ne baš najjasniji kodeks izbora za poglavara Vatikana. Berger gradi nimalo jednostavan lik čoveka koji se našao u kovitu međusobnih zavisti, ambicija i aspiracija "prinčeva crkve" koji se bespoštedno grabe za mesto novog pape. Zaključani u Sikstinskoj kapeli (od čega dolazi i naziv tela koje radi con clave (it. "pod ključem") sve dok ne donesu odluku o nasledniku katoličkog trona, kardinali srljaju u otvorenu otimačinu za veliki plen, nasrćući koliko jedan na drugog toliko i na moralne i jevanđelske norme crkve, ne poričući, nego naprotiv potvrđujući da se ista nalazi u dubokoj krizi i bezizlaznom sukobu sa simbolima vere. Na videlo izlaze seksualne zloupotrebe, "simonija" (trgovina visokim zvanjima unutar crkve, klasični vid crkvene korupcije koji se smatra neoprostivim grehom), svakovrsne podlosti, čak i sumanute ideje o verskom ratu protiv drugih konfesija (italijanski kardinal Tedesko poziva na nešto poput katoličkog džihada u trenutku u kome se dogodi napad bombaša-samoubice na Sikstinsku kapelu!) itd.

Lorens pri svemu tome otkriva da je Sveti otac za sve to znao, čak i sam učestvovovao u nedoličnim delima, špijunirajući vodeće kardinale i smišljeno koristeći sukobe interesa među njima. On, kao odvažni detektiv u nekoj krimi-drami, napokon odlučuje da slomi pečat na vratima i pretrese sobu u kojoj je umro papa, svestan da i sam postupa nezakonito, ali na tom mestu pronalazi dovoljno pismenih dokaza o zlodelima vodećih kardinala. Proklamujući sumnju u vrhunsku sakralnu vrlinu (o čemu održi uvodnu propoved o čijem bi se sadržaju moglo naširoko raspravljati i sa religijskog i sa etičkog aspekta!), engleski kardinal odlučuje da sve te ružne tajne objavi i tada nastaje rusvaj u kome se glasanje vraća na početak. Pri svemu tome otkriva da ni on nije imun od greha - glasa sam za sebe! - što je najstrože zabranjeno i biva kažnjeno mirakulom, koji u prvom momentu deluje kao božja stigma.

Foto Profimedija

Sve vreme ovu dramaturgiju komplikuje pojava jednog mladog, potpuno nepoznatog kardinala u statusu in pectore (što znači da ga je papa proizveo u kardinala bez uobičajene objave, o čemu ovaj mladi čovek, Meksikanac Benitez, ima pismeni dokaz potpisan papinom rukom, pa time i pravo da bira i bude biran) koji izaziva podozrenje svih jer ne pripada nijednom od moćnih klanova. Na vrhuncu sukoba Benitez svojim starijim kolegama održi neubedljiv "motivacioni govor" o povratku čistoći crkve, neku vrstu aristotelske "peripetije" pune opštih mesta i stereotipova, koja, međutim, doista "preokrene" radnju protivno očekivanju, kako i zahteva pisac "Poetike".

Ovde se autor scenarija nije baš proslavio nečim originalnim i neočekivanim, čemu sledi još problematičniji kraj ove mračne drame. Kad mladog Meksikanca, zaista protivno svim očekivanjima, ganuti zbor kardinala izabere za novog papu, dosledni Lorens otkriva strašnu tajnu, koja može diskvalifikovati ovog aspiranta. Nećemo, naravno, ovde otkriti u čemu je tajna iz poštovanja prema budućem gledaocu ovoga filma.

Završićemo, međutim, utiskom da je drama zaključena "ne po verovatnosti ili nužnosti" kako traži Aristotel (pa daje primer iz Sofoklovog "Edipa"), nego jednom šašavom tezom, koja zbilja dovodi u pitanje smisao crkve i prirodu postojanja njenog poglavara. Autori ovog filma ostavljaju tako gledaoca u čudu i neverici, što možda, sve skupa, hoće da stvar dovede do apsurda. A možda i neće, jer se ipak poziva na kakvu-takvu logiku i ostavlja i nas i veselog Lorensa da gledamo beli dim koji se diže iz Vatikana: habemus papam!

Preporučujemo

Kultura

0 2

FILMSKA KRITIKA: Trajni beleg na duši

01. 09. 2024. u 15:49

Kultura

0 0

FILMSKA KRITIKA: Sve je istina i sve je laž

23. 07. 2024. u 05:00

Dodatak Kultura

0 0

FILMSKA KRITIKA: Čas patriotizma i slobode

10. 07. 2024. u 05:00

Dodatak Kultura

0 8

FILMSKA KRITIKA: Drama našeg postojanja - "Ruski konzul", režija Miroslav Lekić, Srbija, 2024.

05. 03. 2024. u 10:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije