POGLED ISKOSA - Ka Himeri čiste likovnosti

Dejan Đorić

30. 11. 2021. u 15:34

NA vedutama slikara Dobrivoja Radojevića Maše (Čačak, 1946) preteže najlepši momenat u novijem slikarstvu, prenet od Vijara i Bonara na Nedeljka Gvozdenovića i LJubicu Cucu Sokić.

ПОГЛЕД ИСКОСА - Ка Химери чисте ликовности

"Izgubljeni spisi", Foto Privatna arhiva

Radojević zna da istakne pastelni ton slike, kolorističke vrednosti u sazvučjima toplih boja, harmonski usklađenih. Ovaj vešt slikar, odan zaveštanju ranog modernizma, slika tako da često siva, žuta ili plava natapaju celu površinu platna. Ne može se reći da plemeniti, pastelni ton potiče iz prvobitnog rada sa pastelnim bojama, pomoću kojih je usavršavao i svoj crtež. Radojević slika tako i uljanom tehnikom, ne dozvoljavajući da sfumato u koji tonu njegovi poetski prizori obezvredi čvrstu arhitektoniku kompozicije, precizne prave i krive linije, kubične mase i predmete.

Bez obzira na njegovu težnju prema apstrakciji, shvaćenoj na najbolji način, kao vid duhovnosti, što je apstraktno slikarstvo bilo samo kod velikih slikara na prelomu 19. u 20. vek, Radojević (nalik Pikasu) ostaje jednim delom u realnom svetu, u stvarnosti, iluziji koja potiče iz života a ne iz imaginacije (ako apstrakciju uopšte smemo shvatiti kao jedno od ispoljavanja mašte). Pikaso je to činio iz svojih potreba, rekavši za apstraktnu sliku: "Gde je drama?", dok Radojević to radi iz drugih, poetskih razloga. NJegova slika nastaje u susretu životne realnosti i umetnosti, ne kao sukob već prožimanje, harmonija i sinteza.

On stvara svojevrsne male posvete, omaže značajnim slikama velikih tema: vedute, mrtve prirode i pejzaža ne bi li se posle svega učinjenog u umetnosti stilski nadovezao na uzore više vrste, kako sa njim vidimo, još uvek žive i aktuelne.

Radojević je neomodernista ili možda deo onog likovnog sveta koji Hajnrih Kloc definiše kao "druga moderna", modernizma posle postmodernizma. To na primeru ovog umetnika znači povratak na stabilne vrednosti slike, na stečena i proverena znanja i trajne dosege. Verovatno je opus ovog Beograđanina i skrivena kritika sadašnjeg haotičnog stanja, bezvlašća, interregnuma, u kome nema prevlasti nijednog stila ili estetske pojave, ali cela scena klizi u vizuelni izraz dosetke, vica, estetike ružnog i demonskog, još češće ispraznog i besmislenog.

Dobrivoje Radojević Maša seća na herojske dane moderne umetnosti ali, taj omaž ne bi bio ništa posebno da nije likovno čisto izveden, sa doslednom koncepcijom, stavom o svetu i umetnosti. Suvišno je i reći da njega zanosi himera čiste likovnosti, ta plemenita, nikada dosegnuta slika, koja bi bila očišćena od svih natruha literature pa i religije i prepuštena samo svojim sakralnim likovnim vrednostima, zakonima koji su i iznad simbola. Za Mašu je slikarstvo vid religije i to je jedini odgovor na pitanje šta njegova slika predstavlja.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)