ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Sužava se srpski kulturni prostor

Petar Pijanović

29. 06. 2021. u 16:34

ZA života i u istoriji čovek i narodi proizvode znakove kulture po kojima se oni razlikuju od drugih.

ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Сужава се српски културни простор

Foto P. Mitić

Jezik i pismo, sa njima i književnost, pripadaju onim znakovima koji imaju izuzetan značaj. Bez njih ne bi bilo ni pisane kulture, a ona je mera naše civilizacije i kulture pamćenja. Izvan toga ili sa tim u vezi jezik i pismo bitan su deo nacionalnog identiteta. Kada kažemo pismo mislimo, pre svega, na ćirilicu koja je, kao i glagoljica, staro slovensko pismo. Stari tip ćirilice kod Srba, preko nove ruske azbuke, zahvaljujući Savi Mrkalju i Vuku, zamenjen je njenom građanskom bliznakinjom. Vukovica je kod nas ozvaničena 1868.

Od najstarijih naših ćiriličkih spomenika iz 11. veka Temnićkog natpisa i Humačke ploče ovo pismo je uz naš jezik osnovni znak srpske kulture. NJen najreprezentativniji spomenik nastao krajem 12. veka je Miroslavljevo jevanđelje. Ono je po lepoti grafije, ilustracija i ostalih ukrasa uzorni deo ne samo srpske, već i svetske baštine. Na istom pismu u njegovom evolutivnom razvoju nastala su najznačajnija dela od Svetog Save do NJegoša, od Vuka pa sve do Andrića koji je ćirilicu u pisanju naročito često koristio tokom druge polovine svog života. O štampanim delima i ne treba govoriti jer se to dobro zna. Ovo znači da svetlost ćirilice osvetljava našu prošlost pomažući da se vidi sve ono što jeste plod srpske pisane kulture. Po tome je to pismo u našoj kulturi primarno, dok je glagoljica u srednjem veku bila ono što je latinica u novijoj istoriji Srba samo korisno pomoćno sredstvo.

U razvoju ćirilice često su reflektovane protivurečnosti u društvenom životu, položaju srpskog naroda i idejama uglednih ličnosti, a posebno znalaca jezika i književnosti. Kod Srba koji su posle Velike seobe sudbinu vezivali za Austriju, uprkos dobijenim, vrlo često izigranim povlasticama, tamošnje vlasti i katolički kler nisu gledali sa naklonošću na naše pismo pošto je ono za njih bilo znak tuđe i njima strane kulture. Položaj ćirilice pod Turcima bio je još gori.

Dok su Srbi u maternjem jeziku i ćirilici videli sredstvo očuvanja etničke samosvojnosti, austrijske i turske vlasti nastojale su da taj identitet dovedu u pitanje i ponište. Srpski crkveni velikodostojnici u Vukovim reformama, koje su u Austriji bile pod "kontrolom" visokog carskog činovnika Jerneja Kopitara, videli su otklon od stare jezičke i duhovne tradicije. Posebno su bili gnevni na Vuka jer je "latinizovao" pismo uvodeći u azbuku jedno latiničko slovo ("j").

I kad se ustalila u srpskom jeziku ćirilica je bivala na raznim iskušenjima i u novija vremena, tačnije i u prvoj i u drugoj polovini 20. veka. "Zasluga" za to imao je i sam Jovan Skerlić. Naivno verujući da su Srbi i Hrvati jedan narod, koji ima jedan jezik i jednu književnost, veliki književni kritičar i uticajni javni poslenik decembra 1913. godine u Srpskom književnom glasniku pokrenuo je "Anketu o južnom ili istočnom narečju u srpskohrvatskoj književnosti". U nju su bili uključeni pisci, lingvisti i druge ugledne ličnosti visokog ugleda sa namerom da se proveri Skerlićeva ideja o ekavskom narečju i latinici u jeziku i književnosti Srba i Hrvata.

Foto P. Mitić

Pristigli odgovori bili su različiti i po tonu i u odgovoru na postavljeno pitanje. Tada već vremešni Stojan (Konstantin) Novaković i mladi Aleksandar Belić, od kojih se očekivala podrška, bili su obazrivi i veoma uzdržani prema zamisli da se za ekavsko narečje žrtvuje ćirilica. Skerlićeva ideja ostala je "u traljama" i zbog njegove iznenadne smrti i početka Velikog rata tokom iste, tj. 1914. godine.

Austrijska okupacija koja je potom usledila u srpskim zemljama pokazala je jasne namere okupatora da zatre naše pismo sa tradicijom dužom od hiljadu godina. Međutim, Skerlićeva neostvarena ideja postala je dosta ustaljena praksa u vremenu posle Drugog svetskog rata: u administrativnom jeziku ili zvaničnom opštenju državnih organa u Jugoslaviji koriste se ekavski izgovor i latinica, a ćirilica je ostajala izvan te upotrebe i bila prebačena na srpski teren.

Gde smo danas kada je o ćirilici reč? Ovo pismo sve više se potiskuje do te mere da mu preti nestanak. To, recimo, dokazuju štampane knjige, gotovo sve novine i televizije sa nacionalnom frekvencijom koje koriste slog i "titl" na latinici. Tako drugo pismo, marginalizujući ćirilicu, ulazi u svest gledalaca i čitalaca postajući potreba ili navika i nezamenjiv deo svakidašnje kulture. Čak ako se to ne kaže ili ne priznaje, latinica se time perfidno nameće i ustaljuje kao glavno pismo kod Srba.

Na pogubne posledice tog stanja skreće pažnju Miloš Kovačević u radu koji je objavljen u gotovo prećutanom zborniku Srpski kulturni prostor (Matica srpska, 2020). Autor jasno zapaža i upozorava: "pošto u međunarodnom standardu ISO 12199 ne postoji odrednica srpski jezik latinica, sve što je kod Srba napisano ili će biti napisano takvom latinicom u svjetskim bibliotečkim fondovima knjižiće se u hrvatsku kulturnu baštinu". Problem je i u tome što se to čini i pri katalogizovanju knjiga u Narodnoj biblioteci u Beogradu. Dva primera: uz latiničko izdanje Andrićevog romana Na Drini ćuprija ("Mladost", Zagreb, 1962) naveden je hrvatski jezik kojim su pohrvaćena i Proljeća Ivana Galeba ("Komerc knjiga", Beograd, 2008) Vladana Desnice. Zbog latinice jezikom su pohrvaćena i neka dela Alekse Šantića, Rastka Petrovića i Branka Ćopića.

Tu pojavu u okruženju sistematski prati i nastojanje da se ustali termin srbijanska književnost. Ona se dovodi u vezu s piscima koji žive u Srbiji, dok srpske pisce izvan tog prostora svrstavaju u hrvatsku, bosansku ili crnogorsku književnost. O tome malo ko brine. Ako se na to teško može uticati, mora se uticati na to kako se atribuiraju srpski pisci i njihov jezik kod nas bez obzira na to da li su im dela štampana ćirilicom ili latinicom. Ako ostane trenutno stanje, naš jezik biće potisnut sa područja gde vekovima traje, a time sužen i srpski kulturni prostor. Činimo li sve što treba da se stanje promeni? Nisam siguran. Zašto je to tako?!

ODBAČENE IZMENE ZAKONA

Republički sekretarijat za zakonodavstvo odbacio je postojeći Predlog izmena Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, kojima se štiti ćirilica.

Predlog izmena uradilo je 2017. godine Ministarstvo kulture u saradnji sa predstavnicima Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU.

Sekretarijat je obelodanio da smatra da predloženi zakon nije dobar i da Ministarstvo kulture može da piše novi. Otišli su i korak dalje tvrdnjom da nam uopšte nije ni potreban zakon koji bi zaštitio nacionalno pismo, već će taj posao raditi strategija kulture.

Lingvisti i pisci su ogorčeni najavama da se odustaje od donošenja zakona o zaštiti ćirilice. Ocenjuju da je taj postupak primer državne nebrige, neznanja, arogancije i ignorisanja struke kad su posredi identitetska pitanja.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)