TANASKOVIĆ: Kontinuitet kombinovanog metoda nasilja nad Srbima i aktualnost velike teme „Srbi i rat“

REČ na tribini „Republika Srpska – vraćanje otetih ustavnih nadležnosti“

Foto: D. Dozet

Nova kampanja intenzivnog, koncentričnog i usredsređenog političkog i propagandno-medijskog pritiska na Republiku Srpsku i na Srbiju pružila je dodatne potvrde o postojanju i nastavljanju već uočene prakse kontinuiranog nasilja koje nad Srbima od osamdesetih godina minulog veka sprovodi tzv. „međunarodna zajednica“, odnosno prevashodno SAD, Velika Britanija, Nemačka, tek nešto manje izraženo Francuska, zajedno sa svojim satelitima u EU.

Štaviše, ne bi bilo preterano reći da je čitav turbulentni XX vek obeležen periodičnim  proplamsajima žestokog, pa i genocidnog nasilja nad Srbima (vidi o tome dvotomnu studiju Radoslava Gaćinovića Nasilje nad Srbima u XX veku, Beograd, 2017).  

Za sadašnji metod stalnog držanja Srba na optuženičkoj klupi ili bar kod istražnih sudija, uz povremena uslovna puštanja iz pritvora, do idućeg privođenja, katakteristični su uže ili šire konjunkturno uslovljen promenljiv intenzitet i operacionalizacija kroz više vidova angažovanja (političko, diplomatsko, pravno, ekonomsko, propagandno-medijsko, obaveštajno, bezbednosno i vojno). Akcenat se, u zavisnosti od aktualne procene regionalnih i međunarodnih okolnosti i odnosa snaga, kao i društvene, političke, privredne i spoljnopolitičke dinamike u delovima državno organizovanog srpskog nacionalnog korpusa, u datoj fazi delovanja stavlja na određeni vid pritiska/nasilja ili na kombinaciju više vidova.

U odnosu na Republiku Srpsku (RS) od završetka rata, tokom kojeg se tzv. „međunarodna zajednica“ i vojno jednostrano angažovala, sve vreme se naročito sistematski primenjuju pravni i propagandno-medijski vidovi nasilja, praćeni političkim i diplomatskim legitimizovanjem antisrpskih koraka i mera koje se preduzimaju, a smišljeno se računa i na dugoročnije ekonomske posledice ovih aktivnosti.

Činjenica da Dejtonskim sporazumom objektivno nisu mogle biti anticipirane i razrađene sve dimenzije funkcionisanja specifične državne tvorevine koja je njime uspostavljena, zloupotrebljena je za nametanje odluka, uvođenje institucija i prenos ovlašćenja sa entiteta na centralnu vlast, kojima nije zakonski, funkcionalno, konstruktivno i sporazumno dograđivana struktura „dejtonske BiH“, već su nedopustivo relativizovani i obesnaženi noseći ustavni principi i sistemski temelji na kojima ona kao atipična politička zajednica triju konstitutivnih naroda počiva.

Na liniji kontinuiranog opšteg nasilja nad Srbima, ova subverzivna, formalno pravno-administrativna operacija, sa dalekosežnim političkim i ekonomskim posledicama, predstavlja „metodološku“ novinu, jer je i fenomen „dejtonske BiH“ odista sui generis i takav mora ostati.

Foto Tanjug

Biće, svakako, pravno i politikološki zanimljivo analizirati primenjeni mehanizam prokrijumčarenih i proizvoljnih odluka, njihovog nametanja pod pritiskom i ucenama, kao i kažnjavanja nepoćudnih, kojim bi se jedna postkonfliktna i potencijalno „prokonfliktna“ dvoentitetska i tronacionalna državna zajednica prevela u unitarnu državu.

U ovom trenutku je, međutim, najvažnije da se taj proces zaustavi, a njegovi učinci preispitaju i do moguće mere legalnim putem ponište. U protivnom, „dejtonska BiH“ nema izgledniju perspektivu, a BiH kao država nikakvu.

U sagledavanju sadašnje faze pritiska na RS posebnu pažnju valja posvetiti fenomenu uključivanja ratne teme u zaoštrenu antisrpsku retoriku ukazivanja na štetnost „remetilačkog i separatističkog delovanja“ zvanične Banje Luke.

Iz krugova bošnjačkih političara i intelektualaca sve češće se čuju upozorenja da bi zahtevi RS da se ustavnopravno stanje u BiH vrati na slovo „izvornog Dejtona“ (za koji se čak tvrdi i da ne postoji!) mogli izazvati sukobe, pa čak i rat. Korifeji unitarnog bosanstva i akteri svih političkih zbivanja u BiH od rata naovamo, poput Bakira Izetbegovića,  Harisa Silajdžića i Željka Komšića, utrkuju se u ovakvim zloslutnim najavama, kao i patetičnim zaklinjanjima na spremnost da u slučaju krajnje nužde i lično stanu u front „odbrane Bosne“.

Foto AVAZ

Pristup ovih „probošnjačkih“ snaga na društvenoj i političkoj pozornici BiH mogao bi se opisno odrediti kao svojevrsna „lomljiva pravno-ratna klackalica“, pri čemu se pravo shvata i primenjuje isključivo kao pravno nasilje nad Srbima.

U zavisnosti od procene promenljive unutrašnje i međunarodne konjunkture, u datom situacionom kontekstu prednost se daje naglašavanju (formalno) pravne ili ratne dimenzije permanentne krize u državi koja nije bez razloga već poodavno ocenjena nemogućom.

Sadašnje prozivanje RS, a samim tim i Srba, za navodno ugrožavanje mira u BiH iznova aktualizuje veliku temu „Srbi i rat“, kojoj bi i u ovom trenutku, ali i u predstojećim godinama, trebalo posvetiti ozbiljnu, usredsređenu i sveobuhvatnu naučno-istraživačku, publicističku i medijsku pažnju.

Ona je stalno lebdela u atmosferi jugoslovenskih međunacionalnih sporenja, na nju su se čak i Srbi nekako navikli i ćutke, pa čak i sa nekom vrstom gordosti, trpeli posledice svog prećutnog smatranja i povremenog javnog optuživanja kao nepopravljivo nasilničkog, ratobornog i destruktivnog elementa, što je od izbijanja jugoslovenske krize postala jedna od glavnih konstanti antisrpske retorike, kako u zemlji tako i u delu međunarodne zajednice.

Dominantna linija bošnjačke politike svesrdno je prigrlila i dosledno upotrebljava ovaj tendenciozni narativ, posebno u situacijama kad nema adekvatnih polemičkih aduta i uverljivih argumenata u sferi (pseudo)pravnog dokazivanja ispravnosti svojih tzv. „probosanskih“, a suštinski „panbosanskih“ unitarističkih teza, mimikrijski predstavljanih i maskiranih kao građanskih i demokratskih.

Pravno-ratna klackalica bošnjačke politike može se ukratko ovako rekapitulirati: Posredstvom svojih poslanika u Skupštini SR BiH, uz podršku hrvatskih, Bošnjaci su krajem 1991. godine u vezi sa pitanjem nezavisnosti Republike, prenebregavanjem postojanja Saveta za pitanja uspostavljanja ravnopravnosti naroda i narodnosti SR BiH  i preglasavnjem Srba, nad njima izvršili pravno i političko nasilje, čime su zemlju uveli u predvorje građanskog rata.

Posle rata, u kome nisu slavno prošli, ali su, kako kažu, „odbranili Bosnu“, bošnjački političari i većina intelektualaca odbijaju bilo kakav pokušaj činjenično zasnovane objektivizacije i kritičkog razgovora o ratnoj stvarnosti, već se autistično ukopavaju u pravnu argumentaciju svedenu na apsolutizovanje i hipostaziranje odluka krajnje problematičnog Haškog tribunala.

Takav jednouman i isključiv stav nedavno je drastično a priori  i a posteriori ispoljen grubim odbacivanjem moralne i sadržinske validnosti opsežnih izveštaja dveju nezavisnih međunarodnih komisija za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu i pripadnika svih naroda u Srebrenici i okolini, koje je formirala Republika Srpska. Dakle, konačna istina o ratu u BiH za Bošnjake je ispisana zaključcima i odlukama pravnog, a ne istoriografskog, naučnog karaktera.

Optika se, međutim, menja, a klackalica odskače ka upozoravanju na moguću ratnu perspektivu, čim je RS na pravnom terenu odlučno pokrenula pitanje vraćanja oduzetih ustavnih nadležnosti entiteta tokom posledejtonskog perioda proizvoljnog, nelegalnog i nelegitimnog delovanja „visokih predstavnika“, uz podršku uvek istog dela međunarodne zajednice.

Foto D. Dozet

Sad odjednom pravo više nije važno, odbija se bilo kakav konstruktivan razgovor o ustavnoj dimenziji ustrojstva „dejtonske BiH“ i, na oprobani način, najavljuje opasnost izbijanja rata, usled „separatističkog delovanja iz RS i ratnohuškačke retorike Milorada Dodika“.

U ogledu „Pojam velike sile i umeće diplomatije“ (u knjizi Ogledi iz istorije, Beograd, 1999) mudri Milorad Ekmečić je napisao: „Unutrašnja politika države je organizovanje prava na načelima ugovora građana. Spoljna politika je organizovanje sile“. S obzirom na nacionalnu strukturu stanovništva BiH i sedimente njene istorije, načelo ugovora građana može biti pravno organizovano samo kroz dogovor njenih triju konstitutivnih naroda, što Bošnjacima kao da ide u glavu, pa bi da „ugovor građana“ po svaku cenu mehanički primene kao formalno demokratski princip „jedan čovek – jedan glas“, nepošten i nesprovodljiv u višestruko i duboko podeljenim državnim zajednicama.

A što se „organizovanja sile“ tiče, pošto su daleko od toga da, čak i u regionalnim okvirima, budu sila, „probosanske snage“ uvek traže podršku sa strane, od moćnih pokrovitelja.

O ovome na zanimljiv način u studiji Nadživeti carstva (2015) piše francuski politikolog i verovatno najbolji poznavalac bosansko-muslimanske problematike na Zapadu Gzavije Bugarel.

Najavljujući prevod knjige na „bosanski“ jezik, Bugarel je u jednom intervjuu rekao: „Očigledno je da bosanski muslimani nisu u situaciji da mogu stvoriti nacionalnu državu. Pokraj njih su jači susjedi koji teže stvaranju nacionalnih država, za koje će troškove platiti Bošnjaci. Dakle, postoje geopolitički i demografski razlozi. Zato Bošnjaci moraju naći nešto drugo i stalno traže novo carstvo koje ih štiti“.

Istorijski je potvrđena činjenica da se kao zaokruženi teritorijalni entitet i administrativno-politička jedinica različitog stepena upravne definisanosti BiH mogla održa(va)ti samo u okviru većih državnih celina (Bugarelovih „carstava“) – Osmanskog carstava, Austrugarske monarhije, Kraljevine Jugoslavije i Titove jugoslovenske federacije). Ovu izvesnost zagovornici nadnacionalnog integralnog i integralističkog „bosanstva“ neuverljivo pokušavaju da opovrgnu tezom/mantrom o nekakvom mističnom bosanskom etničkom i zemaljskom transistorijskom kontinuitetu od srednjovekovne Bosne „dobrih Bošnjana“ do naših dana, bašagićevski tvrdeći da su Bošnjaci, kao njihovi potomci, jedini starinci, a Srbi i Hrvati „dođoši“, kao i da je Bosna/BiH starija i od Srbije i od Hrvatske.

Pošto takvu pseudoistorijsku fantasmagoriju, naravno, ne mogu dokazati, a pogotovo je ne mogu nametnuti i politički delotvorno operacionalizovati, Bošnjaci za svoje promašaje optužuju druge, a pre svih Srbe, kao ratoborne nacionaliste i ekspanzioniste, koji zarad realizovanja projekta „Velike Srbije“, ne prezaju od nasilja, rata i komadanja njihove „Bosne“.

Pošto se ovakve stereotipne optužbe, doduše sa mnogo manje odziva u međunarodnoj zajednici, sada ponovo umnožavaju i intenziviraju, valja insistirati na nekim belodanim istorijskim istinama koje se ravizionistički potiskuju, pa i krivotvore. Treba jasno i glasno reći da je Srbima rat poslednji put u novijoj i savremenoj istoriji  odgovarao i bio njihov državni izbor 1912. godine, kad su se, zajedno sa Grčkom i Bugarskom, u Balkanskom ratu oslobađali od viševekovne osmanske vlasti. Taj oslobodilački rat po svim kritertijumima ratne etike smatra se pravednim ratom (bellum iustum), što je eventualno tek poneki turski istoričar sklon oprezno dovesti u pitanje.

Svi ratovi koje su Srbi posle toga vodili bili su im nametnuti i iznuđeni, kao reakcija na ugrožavanje državne teritorije, slobode, suvereniteta, nacionalnog dostojanstva, pa i elementarne egzistecije. I bez izuzetka, svi ti ratovi vođeni su kao odbrambeni, na srpskoj teritoriji, odnosno na državnom prostoru koji je srpski narod nastanjivao, a ne kao osvajačko posezanje za tuđim.

Treba li uopšte podsećati na 1914. godinu i na austrougarski neprihvatljivi ultimtum maloj i od prethodnih ratova još neoporavljenoj Srbiji? Ili, pak, na 1941. godinu i na sve napore koje je Knez Pavle kao regent ulagao da izbegne uvlačenje Jugoslavije u Drugi svetski rat, sve do pristanka na uspostavljanje Banovine Hrvatske i potpisivanja pakta sa Hitlerom. Pa onda ratovi u Hrvatskoj i BiH devedesetih godina minulog veka, kada su jednostranim odlukama o otcepljenju dveju republika i njihovim hitrim međunarodnim priznavanjem, kao i nelegitimnim referendumskim nametanjem nezavisnosti i samostalnosti BiH, pravo i volja srpskog naroda grubo pogaženi i ignorisana njegova legitimna želja da nastavi život u zajedničkoj državi.

Niko još nije ubedljivo odgovorio na pitanje zašto je, pravno, a ne realpolitički i konjunkturno gledano, prilikom dezintegrisanja Jugoslavije, pravo na osamostaljenje i otcepljenje dobilo prednost nad pravom očuvanja državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta postojećeg subjekta međunarodnog prava.

Zašto se iz duboko umešanog inostranstva tada nije delotvorno stimulisalo razrešavanje ove protivrečniosti kroz dijalog, mirnim putem, već se sve želelo obaviti po hitnom postupku, sa Srbima kao jedinim gubitnicima, a onda ih još proglasiti i krivcima za svekoliko zlo koje je pratilo razbijanje federacije?

Ali, možda više i nema smisla ponavljati ova načelna i logična pitanja.

foto: arhiva

Henri Kisindžer, u čiju kompetentnost za stvari politike, diplomatije i istorije ne treba sumnjati, izjavio je jednom da pravog smisla ima samo istorija koja se dogodila, a ne ona koja se možda mogla dogoditi. Pa ipak, i ovaj iskusni istoričar i diplomata izrekao je ozbiljne rezerve u pogledu načina na koji je brzopleto isposlovana nezavisnost BiH.

Uzaludno je lamentirati nad nepravdama, greškama i promašajima iz prošlosti, čak i one bliske i nezavršene, ali nikako ne bi trebalo ni sedeti skrštenih ruku pred opasnošću da se njeno tumačenje nepovratno zarobi ideološki motivisanim, iskrivljenim „narativima“ i tendencioznim revizionističkim čitanjima.

Jedan od takvih narativa je i ovaj o Srbima kao „patentiranim“ izazivačima smutnji, sukoba i ratova na Balkanu.

Namera da se u perspektivi iz Banje Luke predloži demilitirazacija RS, pa čak i Dodikova izjava da se Republika Srpska, sve i da bude napadnuta, neće braniti ratnim, već političkim sredstvima, dobrodošli su i politički ispravno osmišljeni, ali ne i dovoljni odgovori na obnovljenu galamu o potencijalnoj srpskoj krivici za neki hipotetički novi rat u BiH, o kome govore jedino Bošnjaci i, dakako, Željko Komšić. Tema „Srbi i rat“ mora se ozbiljno i odgovorno staviti na dnevni red nacije i svestrano istražiti, kako bi se na svim nivoima društvenog angažovanja i javnog očitovanja, od naučnog do medijskog i propagandnog, a naravno i političko-diplomatskog, snažno i argumentovano, kao laž i obmana razobličila opasna teza o navodnoj endemskoj srpskoj ratobornosti i neodoljivoj  sklonosti ratovanju.

U poslednje vreme se sa poznatih inostranih antena opet zloslutno moglo čuti da Srbi razumeju samo jezik sile… Srbi sami za sebe, ne bez ponosa, umeju da kažu da su ratnički narod, jer su tokom istorije često bili dovedeni u situaciju da se za svoja prava, slobodu i život moraju i oružjem boriti. To, međutim, nikako ne znači da im, kao normalnim ljudima, mir i spokoj nije draži od prolivanja krvi, tuđe i svoje.

Iako, po opštoj oceni razumnih poznavalaca zapadnobalkanskih prilika i kretanja, nikakav rat danas nije na horizontu, optužbe da bi njihovo legalno i legitimno zalaganje za vraćanje „izvornom Dejtonu“ ponovo moglo zapaliti ratnu iskru u BiH Srbi nikako ne bi smeli ignorisati, jer, kako napisa Ivo Andrić, „rat se ponekad i omakne“. Pogotovo ako se o njemu mnogo govori i upražnjava  antipolitika čiji je on već jednom prilikom tragičan ishod bio.

Mora se odrešito reći, i ponavljati, da Srbi nisu siledžijski i ratoboran narod, a da su im ratovi koje su vodili tokom XX veka, stoleća svojih najvećih stradanja, svi bez izuzetka bili nametnuti. A zašto su u njima, uz strašne žrtve, pobeđivali? Verovatno zato što su bili u pravu i na pravoj strani istorije.

No, o tome bi trebalo da razmišljaju oni čija je politika objektivno nastavak rata drugim sredstvima, sve do nekog novog rata koji sigurno neće izazvati Srbi, ali bi u njemu opet mogli pobediti. Treba sići sa trule pravno-ratne klackalice, dok se još nije polomila.

(sveosrpskoj.com)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije