FELJTON - SOCIJALISTI SE PONOVO DIŽU: Pomerene su granice preispitivanja prošlosti

Dr Nebojša Vladisavljević

29. 09. 2021. u 18:00

GOTOVO sve države Južne i Srednje Amerike koje su uspostavile demokratske ustanove u trećem talasu demokratizacije su pravnim ili neformalnim aranžmanima isključile mogućnost suđenja pripadnicima stare vlasti dozvoljavajući mogućnost utvrđivanja činjenica o kršenju ljudskih prava putem komisija za istinu i pomirenje.

ФЕЉТОН - СОЦИЈАЛИСТИ СЕ ПОНОВО ДИЖУ: Померене су границе преиспитивања прошлости

TAKTIKA Branislav Ivković, Foto arhiva "Novosti"

Mada je demokratizacija u Argentini počela posle poraza u foklandskom ratu koji je delegitimisao vojni režim, vojni vrh je zadržao kontrolu nad ključnim delom snaga bezbednosti tokom demokratizacije i pretnjom sile ograničio pokušaje krivičnog gonjenja nosilaca starog režima. Bivši vojni režimi u Brazilu, Urugvaju i Čileu takođe su obezbedili imunitet.

Tek posle više godina, usled pritiska nevladinih organizacija i demokratskih stranaka, pravosudne i ustavne promene u Čileu su omogućile krivično gonjenje odgovornih za represiju. Jedino su u Boliviji diktator i neki drugi nosioci starog režima krivično osuđeni. Komisije za istinu, s druge strane, omogućile su otkrivanje sudbine žrtava i otežale poricanje zločina, mada ne u istom obimu u svim slučajevima.

Najpoznatiji primer "tranzicionog pakta" koji je počivao na "istini i pomirenju" jeste demokratizacija Južnoafričke Republike posle aparthejda. Predstavnici režima bele manjine i Afričkog nacionalnog kongresa postigli su dogovor koji je isključio mogućnost suđenja za politički motivisane zločine i praktično onemogućio zemljišnu reformu, ostavivši veći deo zemljišta u rukama malobrojne bele manjine. Obrazovana je komisija za istinu radi utvrđivanja činjenica o teškim slučajevima kršenja ljudskih prava, imenovanja počinilaca zločina i simboličke i materijalne nadoknade žrtvama; pored toga, smisao komisije bio je i legitimisanje demokratske vlasti kao bitno različite od starog režima i obnova legitimnosti državnih ustanova opterećenih nasleđem aparthejda.

NASUPROT tome, u demokratizacijama posle revolucije ili sloma režima izazvanog porazom u ratu dramatično je izmenjen odnos snaga na štetu nosilaca bivšeg režima. Nove vlasti praktično imaju odrešene ruke u izboru oblika i obima tranzicione pravde i nema potrebe za kompromisom. U Portugaliji su članovi starog režima i ekonomske elite podvrgnuti "revolucionarnoj pravdi" (1974-1976). Nediskriminativno su osuđivani na zatvorske kazne, proterivanje iz zemlje ili otpuštanje iz javnog sektora; oduzimano je zemljište i nacionalizovana su preduzeća. Po završetku revolucionarne faze demokratizacije, u kojoj su dominirali mlađi oficiri, levica i krajnja levica, većina osuđenih je rehabilitovana. U Grčkoj je u "suđenjima hunti" optuženo oko 200, a osuđeno više od stotinu pojedinaca iz vojske i policije za protivpravne akte počinjene između 1967. i 1974; između 1.500 i 1.700 saradnika starog režima je izgubilo posao ili je zamenjeno u javnom sektoru, od toga velika većina u vojsci.

U Nemačkoj i Japanu posle Drugog svetskog rata, okupacioni vojni sudovi u Nirnbergu i Tokiju su pokrenuli suđenja koja su kasnije nastavile domaće vlasti, uz čistke u javnom sektoru. Konačno, Čehoslovačka i Istočna Nemačka, u kojima su ključno obeležje demokratizacije bili masovni protesti u vreme pada socijalizma, proizvele su dalekosežnije institucionalne mere suočavanja s prošlošću nego druge države bivšeg sovjetskog bloka u vidu lustracije uz malobrojna suđenja. Pored institucionalnih aranžmana tranzicione pravde, često je prisutan i neformalni društveni ostrakizam.

I POSLE 5. oktobra revolucionarna promena podstakla je ubrzano preispitivanje prošlosti. Potpredsednik Vlade Nebojša Čović je najavio hapšenje Miloševića ubrzo posle skupštinskih izbora u decembru 2000. godine. Cela nova vladajuća koalicija se založila za suđenja ključnim ličnostima starog režima za drastične primere kršenja ljudskih prava i druge zloupotrebe vlasti; pitanje nije bilo da li će im se suditi, već gde i za koja krivična dela. Predsednik Koštunica i ministar Svilanović smatrali su da sudski procesi nisu dovoljni već da treba sistematski istražiti i uzroke ratnih sukoba, razmeniti svedočenja i razmotriti druge oblike odgovornosti osnivanjem komisije za istinu i pomirenje. Deo civilnog sektora je igrao važnu ulogu u pokretanju tranzicione pravde. Pre uspona Miloševića na vlast, disidentski neformalni krugovi i udruženja redovno su insistirali na zaštiti ljudskih prava. Tokom devedesetih više udruženja, NVO i medija usredsredili su se na zaštitu ljudskih prava povodom sukoba na području bivše zajedničke države, istraživanje i dokumentovanje ratnih zločina, kao i pokretanje javne rasprave o tim pitanjima.

Posle sloma starog režima, te i druge organizacije su pomerale granice preispitivanja prošlosti, podržavajući novu vladajuću koaliciju, ali i kritički ocenjujući rezultate njihovog delovanja. S druge strane, bliske veze civilnog sektora i revolucionarne vlasti su doprinele da se sa rezultatima njihovog rada, ranije dostupnih samo delu opoziciono nastrojenih građana, postepeno upozna šira javnost. Prema Gordani Suši, tada predsednici NUNS-a, posle 5. oktobra se "osvajala sloboda. Tada je veći deo građana Srbije shvatio šta su neki njihovi sunarodnici radili u njihovo ime. Tada je najveći deo urađen". Reč je o postepenom, višegodišnjem procesu, koji se odvijao uz velike uspone i padove.

STRANKE starog režima i SNP iz Crne Gore suprotstavili su se bilo kakvoj odgovornosti stare vlasti. Početkom februara 2001, na sastanku rukovodstva SPS-a kojem je predsedavao Milošević, razmatrano je "podizanje članstva u organizovanu političku borbu" i iznet je "najoštriji protest protiv političkog pogroma kojem je izložen" bivši predsednik. SPS je oštro osudio pokušaje vlasti da saradnjom sa haškim sudom podrže "amnestiju NATO zločinaca". Branislav Ivković, tadašnji šef poslaničke grupe SPS-a u Narodnoj skupštini, rekao je našim istraživačima da je DOS "proizvod onih službi koje su rasparčale staru Jugoslaviju" trebalo je opravdati i sve zlo koje su agresijom na Srbiju učinili agresori, odnosno NATO". Posle izručenja bivšeg predsednika, predstavnici SPS-a i SRS-a i javne ličnosti "patriotske orijentacije" optužili su vladajuću koaliciju za otmicu i bezakonje i isticali da je izručenje na Vidovdan nacionalna izdaja.

Kosta Čavoški, profesor prava i oštri kritičar haškog suda, nam je rekao da je "izručenje bilo i protivustavno i protivzakonito", kao i da su "svi rodoljubi" bili protiv izručenja Miloševića Hagu" i da je "izručenje nacionalno poniženje". Mada se veoma mali broj građana odazvao pozivu da svojim prisustvom spreči hapšenje bivšeg predsednika, SPS je organizovao proteste nekoliko hiljada pristalica u centru glavnog grada u februaru, martu i junu. Prema Branislavu Ivkoviću, ti protesti su imali i dodatni cilj: "korišćeni (su) da SPS počne ponovo da se diže. LJudi koji su se povukli u strahu trebali su da vide masu."

Neki funkcioneri SPS-a su zajedno sa istomišljenicima osnovali Međunarodni komitet za odbranu Miloševića, uključujući i poznate ličnosti kao što su bivši američki državni sekretar Remzi Klark, pisci Harold Pinter i Aleksandar Zinovjev i advokat Žak Veržes. Obrazovano je i udruženje "Sloboda" radi podrške odbrani Miloševića u Hagu. Vladimir Kršljanin, osnivač udruženja, nam je rekao da SPS nije mogao to da učini "zbog faktora pete kolone i zastrašivanja".

SUTRA: SUMNJE U OBJEKTIVNOST HAŠKOG SUDA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)