Kako je Rade doneo boćanje u Srem: Dalmatincu bi srce zaigralo kad vidi kamen iz zavičaja, nikada se nije navikao na šorove i ravnicu

IMAO je 15 godina kada je prvi put seo u voz i, uz huk lokomotive, otisnuo se u novi svet. Iza njega je ostalo Jadransko more, a ispred njega se ukazala "pučina" od nepreglednih polja kukuruza. Tog dana, Rade Kljajić (69) Dalmaciju je zamenio Sremom, Žegar Rumom, krš ravnicom. Bezbrižnost bosonogog detinjstva "smenila" je neizvesnost dana koji su počeli da sviću na novoj adresi. Trebalo je izlečiti se od nostalgije za zavičajem, da bi se zaplivalo Panonskim morem. I nije izgledalo da će to biti konačno, ali eto, već više od pola veka, ovaj Dalmatinac živi punim sremskim životom. Onako kako se dalmatinska Zrmanja uliva u Jadransko more, tako se Radetova sudbina slila u ravničarsku. Bilo je na tom toku i sunca i kiše.

Pročitajte još: "Nikad nisam planirao da napustim svoju zemlju i voleo bih da sam mogao prve lekarske korake da napravim na maternjem jeziku": Branko (28) je otišao u Nemačku i kaže da se isplatilo napustiti Srbiju

- Kada sam davne 1965. godine napustio moj Žegar kod Obrovca, nisam mislio da će to biti zauvek - započinje Rade priču. - Sećam se da sam bio i uzbuđen i uplašen, ali nisam imao vremena za strah i tugovanje. Morao sam što pre da se prilagodim. Krenuo sam u tehničku školu, učio, momčio se, počeo da vozim bicikl i nekako uhvatio korak sa vršnjacima.

Zbunjen vojvođanskim šorovima koji se unedogled pružaju, a nigde onog kamena i krša, uznemiren mirisom iz fabričkih dimnjaka i bukom asfalta umesto četinara i pesme cvrčaka, morao je da prestane da čezne za brdima i morem. Ali tako da ih nikada stvarno ne preboli.

Uspeo je on da, kao kamenčiće iz zavičaja, sakupi volju, ambicije i entuzijazam da bi izgradio život u Sremu. Epilog strasti prema uniformi bila je uspešna policijska karijera, do penzije. Kruna ljubavi prema Mari, Kordunašici iz Srema, bili su srećan brak, ćerka Radmila i sin Lazar.

Pročitajte još: Marija i Stefan su u braku i žive u Studenjaku: Sudbinu im je odredio jedan susret, venčali su se u 21. godini, a sada imaju poruku za sve mlade parove (FOTO)

A kada se već čvrsto "usidrio", rešio je da na sremskoj zemlji "poseje" dalmatinsko seme. Tako je Ruma 1987. godine dobila jedan od prvih boćarskih klubova u Srbiji, koji je u međuvremenu prerastao u vicešampiona Jugoslavije, nosioca evropske zlatne medalje i mediteranskog pobednika. Rade je sa dva zemljaka spontano "uvezao" taj sport u Srem, jer šta bi Dalmatinci drugo nego da "igraju na balote".

Rade Kljajić

- Mi boćamo otkad znamo za sebe. Onako na ulici, skupljajući kamenčiće uz reke i more. A za Sremce je to značilo revoluciju. Međutim, dopalo im se brzo, a bilo je i Bosanaca koji su odmah zaigrali sa nama - kaže Kljajić, osnivač, predsednik i trener BK Dalmatinac, a u dva mandata i predsednik BS Srbije.

I tu se njegova priča ukršta sa jednom savremenijom. Kao lovac na talente, Rade je devedesetih čuo za Slobodana Miljevića (46), Dalmatinca koga je rat u SFRJ prognao iz Rijeke, u kojoj je bio već proslavljeno boćarsko ime. Tek je postao punoletan, a na internacionalnim prvenstvima je nizao pobede kao "veliki". Rat mu je promenio život iz korena. Imao je 20 godina kada je sa roditeljima i bratom postao stanovnik Hrtkovaca, sela u rumskoj opštini.

Boćarski klub Ruma

- Bio je to šok za nas - kaže Slobodan. - Rat, inflacija, sudar mentaliteta i dijalekata. Nigde mora, sve ravno. Depresivna je za nas Dalmatince ravnica. Koliko god da se navikneš na taj prizor, nikada ti srce ne zaigra kao kada vidiš kamen iz zavičaja. Pa ja sam, čini mi se, naučio da plivam čim sam se rodio, a onda te rat odvoji od svega što ti je prirodno stanje. Mislim da da bih se sutra vratio tamo, samo kada bih imao perspektivu.

U Srbiji je, ipak, ostao. I opstao. To što je u Rijeci vozio kamion sa nepunih 18 godina, pomoglo mu je da odmah počne da radi i brzo napreduje. Uspešno je igrao boće za "Dalmatinac". Navikavao se na slaninu, sanjajući morske špecije. Oženio se Slavonkom Daliborkom i dobio Nemanju i Anđelu.

Nikada nije imao vremena, a nije ni navikao, da sedi na klupici ispred kuće kao što Sremci vole, ali je u tom "sve natenane" prepoznao ono dalmatinsko "vrag odnija prišu". U prevodu - požuri polako. I "beštimanje" ili psovanje kao deo uobičajenog dalmatinskog vokabulara, lako se uklopilo sa navikama Sremaca, samo u malo drugačijem, ravničarskom maniru.

Slike čuvaju sećanja,Foto T. Loš

Već godinama, Miljevići ponovo odlaze tamo odakle su potekli - u Kulu Atlagić kod Benkovca. Okupljaju se oko ognjišta, koje još čuva Slobodanov otac Milan (79), čovek koji je ploveći sa Titom na "Galebu", u kršnu Dalmaciju doneo prvi bicikl iz Aleksandrije, a prvi se provozao i "fićom".

- Tata je u ono vreme bio avangardan, ali kako su godine prolazile, sve se više vraćao tradicionalnom načinu života, "inficirajući" time i moju mamu, poreklom iz Bosne. On i dalje pravi najbolje vino i maslinovo ulje, donosi nam bajame (bademe), sprema specijalitete od šparuga i blitve. Sećam se da smo kao mali i mi frezali vinograde, donosili vodu sa izvora, vadili kamen. Leti se opet svi okupimo, idemo na Karinsko more, igramo briškule, sviramo šargije i usnu harmoniku, pijemo bevandu. Jer nigde lepšeg neba ni sjajnijih zvezda nego u Kuli Atlagića - kaže Dalmatinac sa sremskom adresom.

Slobodan i Daliborka Miljević,Foto T. Loš

BEZ BEVANDE NE IDE

DALMATINCI su poznati po svojoj dugovečnosti koju vole da pripišu urođenom daru pametnog ispijanja vina.

- Mom dedi Iliji je falilo tri meseca do stotog rođendana, a sećam se da je po ceo dan pio bevandu (pola vino - pola voda). Govorio mi je kako onaj ko ne zna da pije, brzo završi kod Svetog Petra i demonstrirao kako on to mudro radi. Bez bevande kod nas prosto ne ide - kaže Miljević.

Oslikan detalj sa rive, Foto T. Loš

SAD I SREMCI JEDU RIBU

IAKO Rade Kljajić po tri-četiri puta godišnje odlazi u rodni Žegar, koji su zavoleli i njegovi potomci, u Rumi ima stalni podsetnik na Dalmaciju - riblji restoran "Konobu", sa morskim motivima i starim porodičnim fotografijama.

- Maštajući kao boem o svojoj kafani, uvek mi je bilo logično da to bude kuća ribe sa dalmatinskim imenom. Bio sam skeptičan kako će to prihvatiti Sremci, ljubitelji mesa, ali prihvatili su. Na početku su dolazili samo po girice, a onda se navikli i na ostale specijalitete. Danas vole čak i puževe - kaže Kljajić.