U sećanjima ostali strahote i očaj: Potresna svedočanstva dece Jasenovca

OD 1941. do 1945, u logorima u NDH ubijena su 60.334 deteta, uglavnom srpske nacionalnosti. Od ustaške kame nastradalo je 32.054 dečaka i 28.012 devojčica, a za 168 njih nije se mogao ustanoviti pol. Samo u Jasenovcu umorena su 19.432 mališana. Do ovih podataka došao je Dragoje Lukić, jedan od malobrojnih istraživača sudbine mališana u NDH. Dokumenti pokojnog Lukića, do kojih je došao tragajući u kontinuitetu 30 godina po mesnim grobljima nekadašnje zločinačke tvorevine NDH, pohranjeni su danas u Muzeju genocida u Beogradu.

U ispovesti za "Novosti", deca logoraši Nezavisne Države Hrvatske, zabrovaljena od mnogih, sećaju se strahota, slika užasa, ali i tadašnjih snova, nadanja...

PROČITAJTE JOŠ: Istina o tragediji u doba NDH koja se krije 75 godina: Dramu "Dara iz Jasenovca“ mora da vidi ceo svet

Jeza, gotovo opipljiva, posle svake rečenice. Sudbine, gotovo zaboravljene, priče, retko ispričine...

Dragoje Lukić

Brigita Knežević: Svoj život znam samo iz pripovedanja

PAMTIM samo slike. Imala sam dve godine kada je u zagrebački Zavod za gluvonemu decu, u leto 1942, došla moja pomajka Danica Fisrtić. Rekla sam joj - "majo", i uhvatila je za nogu. Zato me je usvojila. Bar tako mi je pričala...

Ovako govori Brigita Knežević, jedna od 12.000 najmanjih koje je spasla Diana Budisavaljević. Svoj život, iz dana kada je, kako kaže, bila "kao zrno", Brigita zna iz pripovedanja, baš kao i većina njenih sapatnika.

- Pomajka mi je pričala da je došla da usvoji muško dete, ali da sam se ja isprečila... Živela sam u Zagrebu, deca su me zvala Bosanka, a ja nisam ni znala gde je ta Bosna. Danica mi je bila više od pravog roditelja. Život nas je razdvojio 1948. Kada sam već bila udata i imala sina od sedam godina, 1980, uz pomoć Dragoja Lukića, najvrednijeg istraživača sudbine mališana u NDH i njegovih saradnika, počela sam da tragam za svojim korenima. Ispostavilo se da je moje kršteno ime Mika Budalo. Našla sam i dva brata...

Brigita, ili Mika, rođena je 25. aprila 1940. u selu Grbavci kod Kozarske Dubice. U zbegu pred ustašama, u leto te 1942, u rukama je nosio deda Đurađ. Kod Cerovljana, ustaše su, seća se naša sagovnica, ubile dedu. Ona je završila u logoru u Staroj Gradiški, a odatle se, preko Dianinog zbega, našla u Zagrebu. Sve ovo, kaže, saznala je kada se osamdesetih godina prošlog veka prvi put srela sa rođenom tetkom.

Baka Brigita danas ima 79 godina. Redovno dolazi na sastanke Udruženja logoraša i njihovih potomaka iz Jasenovca u Beogradu. Od Dianine i druge dece Kozare, danas je među živima njih oko 300.

Smilja Tišma (88) - Još pamtim mamine reči: "Neka vas čuva Sveta Petka"

SMILjA Tišma (88) ne zna kog datum je rođena, jer su crkvene knjige iz sela Zrinske u Grubišnom Polju spaljene. Seća se da im je otac Ilija brao trešnje pred leto 1941. kada su ustaše naišle. Majka joj je dala cipele i košulju za tatu, kojeg su krvnici gonili polugolog. Komšija, ustaša iz sela, Ivan Miljković, oterao je malu Smilju od oca i drugih ljudi. To joj je bio poslednji put da vidi tatu.

- Mesec kasnije, nas decu i majku su ustaše odvele u Bjelovar, pa kad nije bilo hrane, vratili su nas u Zrinsku. Gladni smo proveli zimu 1941-1942, a ustaše su se vratile u leto i ponovo nas odvele u Bjelovar. Posle toga, transportovali su nas u logor u Staroj Gradiški, pa u Jasenovac, a zatim i u Sisak. U Sisku sam majku videla poslednji put. Pre nego što su je odveli, poljubila nas je sve četvoro dece i rekla: "Neka vas čuva Sveta Petka". Iz Jastrebarskog nas je izvukao komšija Hrvat - govori Tišma, za "Novosti".

Slavko Milanović: Svakog jutra ustaše su od majki odvajale decu

SLAVKO Milanović je aktuelni predsednika Udruženja logoraša i njihovih potomaka iz Jasenovca. Njegova priča počinje od Kozare 1942, skrivanjem od ustaša i domobrana u šumskim zemunicama. Sa majkom Milicom, ujnom Zorkom i majčinom rođenom sestrom Persom sproveden je u Cerovljane nadomak Dubice. Tamo su, kako priča, svakog jutra ustaše odvajale decu od majki. Seća se Slavko kako su stražari dozvoljavali hrvatskim ženama da dolaze nadomak logora ograđenog žicom i trguju sa srpskim zatočenicima. Za pola hleba njegova tetka Persa je jednom prilikom dala vezen pokrivač za krevet koji je ponela u zbegu. Oni koji su imali šta da menjaju, preživeli su...

- Sestra Zorka je bila mlađa od mene i umrla je majci na rukama, da li u Jasenovcu ili Bročicama, ne sećam se - priča Slavko. - Na kraju smo odvedeni u logor u Novsku, i tu smo raspoređeni kod hrvatske porodice koja je imala dva sina u domobranima. Kada su slavonski partizani došli nadomak Novske, mi smo bili slobodni, pa smo se vratili u svoje selo Međuvode. I 1944. smo bežali na Kozaru i pravili zemunice...

Stevan Ratković: Svi muškarci završili u jamama Velebita

U ZAPADNOJ Slavoniji pogrom nad Srbima je počeo aprila 1941. U selu Stevana Rakovića kraj Koprivnice prvo su pohapšeni muškarci od 18 do 50 godina, koji su završili u jamama Velebita ili u moru kraj Paga. U oktobru su se ustaše vratile po žene i decu. U zbornom centru logora u Gudovcu tada su streljana 194 muškarca, a deca su držana iza žice.

- Mene je nekako odveo kući jedan Hrvat, trgovac, koji me je zadržao desetak dana. Posle toga mi je rekao da sam previše mali za rad i da idem kud znam, a ja sam se vratio u logor u Gudovac već u decembru. Bio je mraz. Tada me je uzeo drugi Hrvat, zajedno sa još pet mališana. Zatim su se u martu 1943. kod njega pojavili Mađari, otac i sin iz našeg sela, koji su me prepoznali i odveli dedi, koji je jedini preživeo. Posle rata su nas preko Mađarske odveli u Suboticu, pa u Bajmok, gde sam završio školu u internatu - govori Stevan Raković.

PROČITAJTE JOŠ: Stiže film o Diani Budisavljević

Novak Dukić: Oca mi ubili kada je pitao: "Zašto bijete decu?"

NOVAK Dukić je iz Gornje Omarske kod Prijedora. Sa ocem, majkom, dve sestre i bratom zarobljen je u zbegu, a oca su mu streljali odmah pošto se pobunio kada su ustaše počele da tuku njih decu kundacima. Iz Jasenovca je, preko Zagreba, prebačen u dečji logor u Jastrebarsko, gde je smešten u neki dvorac u kome su glavnu reč vodile časne sestre. Prvo su ih sestre učile da se mole na katolički način, a dečacima su oblačile ustaške odore. Davali su im i nova imena, i tako su ih usvajale hrvatske porodice. Kada su partizani oslobodili logor 1943, došle su dve majke da traže svoju decu sa Kozare. Svoju nejač nisu našle, ali su njega prepoznale i vratile u Gornju Omarsku.

- Sećam se kako su, na početku, svakog dana pred dvorac dolazila zaprežna kola i nosila umrlu decu. Ne znam koliko ih je u Jastrebarskom umrlo - kaže Dukić.

Ranko Bujić: Zapalili su sve što su moji najmiliji imali

RANKO Bujić, iz Crkvenog Boka, sa ocem Dragomirom, majkom Anom i braćom Rajkom i Branislavom, u oktorbu 1942. oteran je u Jasenovac. Majka i deca su pušteni na intervenciju nemačke komande i vratili su se u selo, a 16. oktobra 1943. godine ustaše su im zapalile kuću i štalu. Kaže da su preživeli zahvaljujući pomoći dobrih ljudi, Petra i Emice Galović iz Zagreba i porodice Srete Ostojića.

Stradanja dece u NDH bila su neopisiva

ZAKASNILI ZA ODŠTETU

DECA logoraši nisu ostvarila nikakvu naknadu za muke kroz koje su prošla u ustaškim logorima, kažu u Udruženju. Vest da je u Bundestagu avgusta 2000. uspostavljen fond nemačke države za obeštećenje žrtava logora stigla je u Beograd sa dve godine zakašnjenja. Trebalo je popuniti osam stranica dokumentacije i poslati švajcarskom Crvenom krstu, preko koga je vršena isplata. Kada je 590 bivših logoraša iz Srbije poslalo dokumenataciju, javljeno im je da su prošli rokovi.

Svedočenja: Jovan Pejić, Brigita Knežević. Novak Dukić. Stevan Ratković, Smilja Tišma, Slavko Milanović, Ranko Bujić i Jelena Radojičić Buhač / Foto Z. Jovanović

DRAGOCENI PODACI

U MUZEJU genocida u Beogradu nalazi se veliki deo dokumentarne građe koji je ostao iza Diane Budisavljević. Tu su transportne liste, popisi dece, mikrofilmovana kartoteka 12.000 mališana preuzeta iz ustaških logora... Tu su i spiskovi humanitarne pomoći koju je Budisavljevićeva vodila od 1941. Lukić je još 1980. stupio u kontakt sa sestrom pokojne Diane, koja mu je ustupila veći deo njenog dnevnika.

U Muzeju u Beogradu je još 14 ličnih fondova, nabavljenih kupovinom ili poklonom sa dokazima o stradanju dece u NDH.