FELJTON - SUSRET NA LINIJI RAZDVAJANJA: Konvoj sa decom iz Sarajeva izašao je 19. maja 1992.

Dr Slavko Đ. Ždrale

14. 01. 2022. u 18:00

KAKO se svakodnevno uvećavaju potrebe da se pomogne ranjenima, ne idem kući, nego ostajem u objektu, doskoranjem motelu "Žica" i tu spavam.

ФЕЉТОН - СУСРЕТ НА ЛИНИЈИ РАЗДВАЈАЊА: Конвој са децом из Сарајева изашао  је 19. маја 1992.

Sarajevo u leto 1992. godine, Foto Iz izveštaja nezavisne međunarodne komisije

Povremeno odem do rodbine u Lužane. Stalno sam na telefonskoj vezi sa svojima.

Sredinom maja, u večernjim časovima, negdje oko 22 sata poče rafalna paljba i zviždanje metaka iznad objekta. Sve prisutne uhvati paničan strah. Ne znamo šta se dešava, ne smijemo da izađemo napolje. Sa nama je Mika Berak, drži pištolj u ruci i govori nam da legnemo na patos. Rafal se i dalje čuje, uz zviždanje projektila iznad nas. Pucnjava se prekida, pokušavamo da odgonetnemo šta se desilo, ali ne uspijevamo. Jedni idu da spavaju, a jedni nervozno hodaju. Sviće, oni koji blizu stanuju, pojavljuju se. Od njih dobijamo prvu informaciju šta se sinoć desilo, ko je pucao i zašto. Kažu nam da je jedan vojnik, koji stanuje neposredno ispod objekta "Žica", iz revolta osuo paljbu rafalom.

NJegova reakcija uslijedila je na vijest o situaciji na ratištu u neposrednoj okolini.

Radio Sarajevo je saopštio, kao udarnu vijest, da snage Alije Izetbegovića napreduju prema Ilidži. U blizni su Hadžića i ubrzo stižu do Blažuja. Kako se vojnik, koji je pucao, vraćao sa tog dijela ratišta i znao stvarno stanje, a vjerovatno je bio i pod uticajem alkohola, nije odolio da iskaže svoj protest rafalom na takvu laž. Nije, međutim, predvidio kakav će strah u okolini izazvati njegov postupak.

SVAKI novi dan donosi nove informacije, posebno iz samog grada Sarajeva. Naša se ekipa postepeno proširuje novopridošlim zdravstvenim radnicima. Među njima je sestra Slavica Dunjić sa moje klinike, koja je bila sa mnom u dežurstvu 8. aprila 1992. godine.

Kratko mi kaže da je njen zadnji dan na klinici bio 9. maja, kada je odlučila da više ne ide na posao jer nije osjećala sigurnost. Kaže mi da stanuje u Blažuju i došla je da se prijavi i stavi na raspolaganje. Podsjetismo se na noć od 8. aprila, kada su ušli naoružani maskirani ljudi sa uperenim pištoljem u mene, i Slavica nastavi: "Doktore, ja moram biti zahvalna dr Adiju, jer me je u tom trenutku spasio". Pitam je šta se desilo: Ja sam bio dosta udaljen od njih. Slavica kaže: "Pitaju me šta se nalazi iznad nas?

Odgovaram da su to tavanske prostorije. Jedan od njih me je uzeo za ruku i rekao mi je da pođem sa njim. Ja sam se prestravila." Dr Adi je glasno i otresito rekao: "Ona neće ići.

Ako neko treba da ide, ja ću." Oni su tada napustili kliniku. To je bio moj kolega Ademir Hadžismajlović.

Dan je 19. maj 1992. godine. Taj dan je propraćen izvještajem o izlasku konovoja sa djecom iz Sarajeva i njihovim zaustavljanjem na kontrolnom punktu Ilidža. Mnogo galame se diglo kroz sredstva informisanja. Istine radi, napominjemo da je nakon zaustavljanja konvoja, sestra Jela sa grupom sestara odmah obišla autobuse, gdje su bila djeca, i odnijela im vode i čaja. Potom je prepoznala doktorke sa Klinike i sve što je trebalo pomogla im.

Jedna od doktorki zamolila je da kod nje ostavi višak stvari, što je Jela prihvatila, a kasnije preuzete torbe uredno proslijedila u Sarajevo.

ZOVEM brata Milenka na Čengić vilu i on mi saopštava da će dana 20. maja 1992. krenuti sa roditeljima prema Ilidži oko 15 časova, po svaku cijenu. Meni nije drugo preostalo nego da se pripremim i da dođem u blizinu naše barikade, kod "Energoinvesta", da ih sačekam. Dogovorim se sa Mikom Berakom da sanitetom odemo na odredište. Ja obučem bijeli mantil i posudim pištolj od Mike, a on uze kalašnjikov. Samo mislim da li će brat bezbijedno uspjeti da prođe putem koji ide od Čengić vile prema Ilidži? Dolazimo do linije razdvajanja. Sa moje strane veliki zaklon, napravljen od vreća pijeska, a na vrhu mitraljez "osamdesetčetvorka", kojim upravlja policajac. Prilazimo zaklonu i pred nas izlazi Veso Botić, komandir jedinice. Objašnjavam mu zašto sam došao, a stalno mi je pogled uprt prema Sarajevu i da li će se pojaviti "lada" u kojoj su moji. Kroz nekoliko trenutaka, pojavljuje se transporter UNPROFOR-a, sa postavljenim mitraljezom na kupoli i vojnikom za njim. Veso se hitro sklanja sa puta, i sa oružjem na gotovs, zauzima prostor iza zaklona. Mika je u kolima, a ja ostajem nasred puta, na brisanom prostoru. U tom trenutku ne znamo šta će se dešavati između dvije strane. Čuje se repetiranje oružja na srpskoj strani. Vojnik na kupoli transportera uvlači se unutra. Ja sam se sledio od straha.

OSLOBOĐEN PUT ZA RANJENIKE

NA NAŠU veliku sreću, vojska Republike Srpske uspijeva da obezbijedi putni prolaz Lukavica - Zlatište pa sve do Pala. Vozač Mika Berak, sa ranjenikom u kolima, prvi prolazi preko Zlatišta do Bolnice "Koran" na Palama. Pošto nismo u mogućnosti da dajemo transfuzije krvi teško povrijeđenima, kojima je to neophodno, sad su u nešto povoljnijem položaju, pošto sigurnije i znatno brže stižu do Pala. Uključujemo im po dva venska puta, kako bi infuzionim rastvorima punili vaskularno korito.

TRANSPORTER ide prema meni. U tom trenutku se ukazuje "lada" iza njega. Prepoznajem brata za volanom. Mojoj radosti nema kraja. Dolaze do mene. Bratu dajem uputstva da vozi za sanitetom i za desetak minuta smo u Lužanima. Zaustavljamo se pred ulazom. Prilazim kolima, gledam u oca koji je u polusjedećem položaju. Nisam ga vidio gotovo četiri nedjelje, ne mogu da prihvatim da se praktično prepolovio. Gleda u mene, lice mu ispijeno, očni bulbusi upali u očne duplje, nepokretan, zastrašujućeg izgleda. Zagrlim ga i poljubim, pitam ga kako je, a on jedva izusti da je loše. Brat i ja, s teškom mukom, oca, iznosimo iz kola. Nosimo ga uz stepenice i iznosimo na četvrti sprat, do Dušanke i Miloša. Unosimo ga u kuću i smještamo u krevet. Iz "lade" uzimamo sve stvari. Majka je bila prisebna da spremi stvari koje će biti koliko-toliko potrebne u danima koji dolaze.

Preokupiran sam ocem. Pokušavam da ga ohrabrim, pripremamo mu čaj da popije, ali uspijeva samo gutljaj da proguta. Kaže da nema bolova, pa je, na neki način, i meni bilo malo lakše. Javljam svojima da smo sada svi zajedno. Nastavljamo da razgovaramo šta da se radi. Izbora nemamo. Sada su tu kod prijatelja. Moram da razmišljam da li u kući ima dovoljno zaliha hrane, jer obroke treba obezbijediti za majku i brata. Briga za brigom.

PROLAZI dan. Vraćam se u "Žicu", jer tamo spavam. Svaki sljedeći dan sve je više povrijeđenih, a situacija se na frontu pogoršava. Nakon ukazane prve pomoći, teško ranjene transportujemo za Pale i Sokolac, gdje su formirane bolnice. Sanitetska kola idu do Ilidže, potom Kasindolskom ulicom prema aerodromu, pa aerodromskom pistom i izlaznim putem do Lukavičke ceste, koja vodi u kasarnu. U krugu kasarne postoji ambulanta i mogućnost helikopterskog transporta. U Tilavi, u prostoru škole, napravljena je prihvatna stanica i stacionar sa nekoliko kreveta. Pukovnik dr Tonči Poša organizovao je tu vojni sanitet. Iz Tilave se nastavlja makadamski put preko Kleka i Tvrdimića do Pala. Put je vrlo loš, sa mnogo rupa, ali nije bilo drugog izlaza prema Palama. Jedan broj teških ranjenika, zbog loše komunikacijske veze, nije stigao živ u potrebnom vremenu do odredišta ili je ostao sa većim invaliditetom, što blagovremeno nije stigao da mu se ukaže najbolja pomoć.

SUTRA: Svakodnevna bitka za ranjenike

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)