FELJTON - USAMLJENI STRELAC I IZGNANIK: U Beogradu su svi ponešto zamerali Pekiću

Dr Srđan Cvetković

31. 07. 2021. u 18:00

KRAJEM sedamdesetih godina prošlog veka Borislav Pekić potpisao je sa "Nolitom" ugovor o štampanju knjige "Kako upokojiti vampira", ali je on ubrzo raskinut.

ФЕЉТОН - УСАМЉЕНИ СТРЕЛАЦ И ИЗГНАНИК: У Београду су сви понешто замерали Пекићу

Foto Iz knjige "Borislav Pekić portret buntovnika"

Isto tako, Srpska književna zadruga je odbila da štampa drame, jer se radilo o političkom emigrantu.

Veliko pitanje bila je njegova kandidatura za prijem u PEN. Jara Ribnikar, tadašnji predsednik PEN-a, tvrdila je da je Pekić nesumnjivo dobar pisac, ali da je izraziti politički protivnik. Dušan Matić je govorio da će se Pekić kad-tad pridružiti emigraciji i otud, kao prebeg, napasti našu ovdašnju vlast. Postao je član Udruženja književnika tek u vreme boravka u Londonu. Polovinom osamdesetih, po povratku u zemlju, kada je već bio slavan pisac, bio je izabran za potpredsednika srpskog PEN centra, kao i za člana uprave Udruženja književnika Srbije.

Tih godina, iako mahom u Londonu preokupiran pisanjem, podržavao je različite peticije koje su tada često organizovane od različitih odbora i pojedinaca u Beogradu zarad odbrane slobode misli i izražavanja umetnika i javnih delatnika u Srbiji i Jugoslaviji.

Pripadao je duhom opozicionoj disidentskoj sceni koja se formirala u Beogradu osamdesetih godina posle Titove smrti, koji je tada postao "svetionik demokratije".

Pored peticija i demonstracija organizuju se tribine gde se sve češće i otvorenije čuju glasovi za višepartijskom demokratijom.

PRVI KOMPJUTERAŠ U SRBIJI

NIJE nevažno da se zabeleži da je Pekić, iako je imao otpor prema tehnološkoj civilizaciji i dosledno je na neki način preispitivao u svojim delima, bio jedan od naših prvih pisaca koji je počeo da piše svoja dela na kompjuteru. Kupio ga je još daleke 1983. kada ga je malo ko u Srbiji imao, shvatajući sve prednosti novog izuma. Čak je i svoj dnevnik ili čitave delove romana govorio u diktafon, dok je uživao u svojim hobijima - cveću i mačkama.

IAKO ideološki vrlo različiti, od izrazite levice do krajnje desnice, beogradski krug disidenata i javnih ličnosti je jedno vreme principijelno stajao iza osnovnih ljudskih i političkih sloboda. Ipak, ne zadugo, krajem osamdesetih, raspada se na više struja. Uporedo se otvara i dilema - šta je preče nacionalno ili demokratsko pitanje. Pekić je imao vrlo jednostavan odgovor - smatrao je pravi demokrata nikad ne treba da dopusti da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije. "Jer za demokratiju je nacija njena nužna stvarnost, za naciju demokratija njen izabrani cilj.

Decembra 1985, Pekić je predložen od akademika Dobrice Ćosića, Antonija Isakovića i Predraga Palavestre i ubrzo primljen u članstvo SANU, kao dopisni član. Iste godine izabran je i za člana Krunskog saveta. Povodom "famoznog" Memoranduma SANU iz 1986. branio je demokratsko pravo akademika da se bave svim društvenim pitanjima koja se tiču prošlosti, sadašnjosti i budućnosti naroda, ne ulazeći u sadržaj dokumenta koji nikad nije zapravo ozvaničen. "SANU je stara srpska kulturna i naučna ustanova. Čast mi je što joj pripadam. Međutim, nije na meni da sada sudim o njenoj ulozi u životu nacije. Takvo pravo ima samo nacija... Šta smo kada uradili, i kako smo to činili, već će nam se za vremena samo po sebi reći..."

Pekić je u Beogradu imao nekoliko dobrih prijatelja iz burnih đačkih dana, među kojima je najbliži bio profesor dr Miron Flašar. On je svojevremeno, 1948, osuđen kao "frajer i monden" i poslat na "čupanje repe" u Čortanovce. Međutim, često mu je društvo bilo na oprečnim neretko i zavađenim stranama.

KAO DEMOKRATA, lišen svake uskogrudosti, imao je bliske književne veze sa ideološki različitim ljudima: Danilom Kišom, Mirkom Kovačem i Filipom Davidom, kao i sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Dragoslavom Mihailovićem, Nikolom Miloševićem (školskim drugom iz Treće muške gimnazije), Slobodanom Selenićem i drugima. Naročito je bio u dobrim odnosima sa braćom Mirkom i Draškom Petrovićem. Iz pera jednog od njih, Borislava Mihajlovića Mihiza, potiče možda najuspeliji Pekićev portret:

"Ličnost po mnogo čemu neobična - životom, delom, izgledom. Nad malo povijenim ramenima čoveka visokog, lomnog rasta, oštro srezana asketska trouglasta glava. Strog pogled pod jakom dioptrijom naočara, kojima kao da više vidi no što gleda, tek oretko ozari kratak i kao malo izgubljen osmeh. Mek i dug korak visokih nogu i izrazito lepa nemirna ruka. Govori malo i gotovo uvek prekom, kratkom rečenicom, on, pisac najduže fraze u srpskoj književnosti. Govori pri tom ljutito, čak nabusito, kao da se unapred srdi na sagovornika, kako to hoće da bude kod ljudi koji duhovnu nežnost skrivaju u oklopu apodiktičnosti. Krvopilan radenik, jedan od najtvrdokornijih poslenika koje znam, uvek je međ svetom pomalo odsutan, kao da je najbolji deo svoje misli ostavio da i dalje mučki posluje nad nedovršenim rukopisima... Otud kod Pekića koji ne trpi površnost i improvizaciju toliko podataka, tolika obaveštenost: vojničkih znanja ako je Đorđije general, arhitektonskih finesa ako je Arsenije kućevlasnik i mali Isidor budući graditelj, čak igefarbenovskih znanja ako su dva Stefana hemijski industrijalci, gurbetskih, potukačkih podataka ako je njegovanski genos torbario Balkanom."

U SRBIJI je često kao intelektualac bio na meti kritika i to sa raznih pa i oprečnih strana. Možda je Pekić sam svoj položaj usamljenog strelca i izgnanika najbolje opisao u sledećim redovima: "U svakom slučaju mene niko neće! (Ja tamo sa mnogim ljudima raznih uverenja održavam odnose - pisac mora kao i policajac to po dužnosti - ali mi svaka grupacija ponešto zamera: Srbi da nisam dovoljno Srbin u svojim javnim nastupima, Crnogorci da se ne izjašnjavam za njihovu izmišljenu naciju, Jugosloveni da dopuštam mogućnost odlaska Kroatie, ako je ovima, kao što jeste, toliko stalo do suvereniteta i samostalnosti, informbirovci da sam protivnik SSSR-a, komunisti da sam antikomunista (što je sasvim tačno i neopozivo), demokrati da sam socijalista, socijalisti da sam desni socijalista, desni socijalisti da sam levi, studenti da nisam dovoljno radikalan, radikali - oni stari na čelu sa pokojnim Nikolom Pašićem - da sam ultraradikalan, pravoslavci da sam ravnodušan prema veri, ateisti da potajno verujem u Boga, udbaši da radim za CIA - sad još samo treba da ovde pomisle da radim za Udbu - monarhisti, kojih još ima, zamislite, da sam republikanac, republikanci da sam bio u Belim orlovima, antisemiti da sam projevrejski nastrojen, što je takođe tačno, cionisti da nisam dovoljno u njihovoj stvari angažovan - kao da ja lično mogu na leđima Jevreje da prenosim iz Ukrajine u Izrael, uostalom najveći broj tih Jevreja i ne stiže do Izraela nego se smešta pametno po Evropi - i da ne dužim nikome nisam dovoljno njihov.) Ovde mi u Londonu, međutim, niko ni na čemu ne zamera. Ovde Englezi znaju da nisam njihov, a i ne otimaju se za mene. Ni za koga se ne otimaju i to je njihova najbolja osobina."

SUTRA: Apokaliptična vizija sveta

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)