SUSRET SA ISTORIJOM - BRISANJE TRAGOVA SRPSKOG POSTOJANJA: Teorija o ilirskom poreklu postala temelj albanske nacionalne ideologije

Ivan Miladinović

11. 07. 2021. u 18:00

ALBANCI se već gotovo stotinu godina nacionalno formiraju sa svešću da su potomci Ilira, a to znači - starosedeoci Balkanskog poluostrva, prema tome i Kosova, da su se nalazili na ovom prostoru još davno pre doseljenja Slovena, te da su ih Srbi samo privremeno i za kratko, u 13. i 14. veku, potisnuli ka "iskonskoj" albanskoj zemlji, da bi potom, stihijom događaja i bez nekog ozbiljnijeg diskontinuiteta, bilo uspostavljeno pređašnje stanje.

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - БРИСАЊЕ ТРАГОВА СРПСКОГ ПОСТОЈАЊА: Теорија о илирском пореклу постала темељ албанске националне идеологије

Foto Arhiva

Isto tako, poriču se neki stvarni istorijski događaji, kao što su velike seobe srpskog naroda, zatim je jednim potezom pera obrisana mučna i krajnje surova istorija tursko-albanskog genocida nad srpskim narodom, u toku poslednjih 100 do 150 godina. Umesto toga, ponuđena je jedna dobro razrađena slika, iz "drezdenske kuhinje" Komunističke partije, o tobožnjem "fizičkom uništenju" albanskog naroda u Srbiji, Crnoj Gori i potom Jugoslaviji, pod vlašću "velikosrpskog hegemonizma".

Zato ne bi trebalo da nas čude izjave poput onih Vjose Osmani ili Bedžeta Pacolija o nekakvoj "balkanskoj" vojsci u Kosovskoj bici 1389. godine. Te njihove izjave koje pojedini naši brižni analitičari opravdavaju zapravo se baziraju na savremenoj kosovskoj istoriografiji koja vrvi od falsifikata, podvala, laži, neverovatnih izmišljotina, kojima bi pozavideo i baron Minhauzen.

Kada je krajem šezdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka Brozovu Jugoslaviju zahvatila amandmanska groznica i ustavno ustoličenje Kosova u autonomnu pokrajinu sa svim atributima države u državi, i to albanske nacionalne države sa proklamovanim pravom na samoopredeljenje i otcepljenje, na delu je stupila silna velikoalbanska propaganda.

KONZUL Branislav Nušić, Foto Arhiva

Vođena je preko štampe i medija, kroz književnost, umetnost, film, školstvo, preko Univerziteta, Akademije nauka, kroz kvazinaučnu literaturu, koja je prosto bujala, a kojom je brisan svaki trag srpskog postojanja na Kosovu vekovima unazad. Sve je bilo podvrgnuto albanizaciji - arheološki lokaliteti, kulturni i istorijski spomenici, crkve i manastiri, istorijski događaji i ličnosti. Tako je za Gračanicu dokazivano da je navodno nekad bila albanska crkva, dok je nisu preoteli Srbi kad su "okupirali" Kosovo. Isto tako, na Vidovdan 1389. na Kosovu polju protiv Turaka su se borili Albanci, pa i sam Miloš Obilić bio je navodni Albanac Mileš iz dreničkog sela Kopilića.

TEORIJA o ilirskom poreklu Šiptara postala je jedan od temelja albanske nacionalne ideologije, pri tome predstavljajući svoje navodne pretke Ilire, kao nosioce kulture i slave antičkog sveta, dok su Grci pored njih bili bezmalo varvari. I gle čuda - nijedan od tih silnih teoretičra albanske etnogeneze nije primetio da za više stotina godina življenja na tom prostoru, nisu uspeli da stvore, smisle nazive gotovo ni za jedan kosmetski grad, izuzev za Uroševac, koga zovu Ferizajem. I da ni do danas nemaju svoje ime ni za Kosovo, ni za srce Kosova, Kosovo polje, za koje čak i Nemci imaju svoj naziv, Amzelfel.

TRAGOVI Srpski konzulat u Prištini, Foto Arhiva

Šta bi tek izjavili bivši "ministar spoljnih poslova" i sadašnja "predsednica" kvazi države da su slučajno nešto znali o drugoj Kosovskoj bici, koja je bila pola veka kasnije, kada je 1448. godine, na padinama tog istog Kosova polja veliki ugarski vojskovođa Janoš Hunjadi bio tako potučen da Srbi kad govore o nečijoj teškoj nesreći još i danas kažu: "Stradao kao Janko na Kosovu!"

Spomenuta gospođa koja sebe naziva predsednicom nekakve nepriznate države, spominjući genocid na Kosovu, zatražila je pre neki dan da Srbi, po uzoru na Branta, kleknu i traže oprost od njenog naroda: "Kad nedostaju reči neko mora da klekne..."

Neko bi zaista morao da klekne. Još 1899. godine Ministarstvo inostranih dela Kraljevine Srbije, štampalo je knjigu "Prepiska o arbanaskim nasiljima u Staroj Srbiji (1898-1899)", na srpskom i francuskom jeziku. U njoj je objavljena prepiska o teškom položaju srpskog življa na Kosovu, između Vladana Đorđevića, predsednika srpske kraljevske vlade, Stojana Novakovića, poslanika Kraljevine Srbije u Carigradu, i Tefik-paše, turskog ministra inostranih dela. I kao da se ništa nije promenilo za ovih dvanaest decenija.

U OVOJ prvoj "Beloj knjizi" koju je srpska vlada napravila o nasilju Arbanasa nad kosovskim Srbima, kojoj bi doduše više priličio naziv "Crna knjiga", nalazi se nota Stojana Novakovića Tefik-paši: "...Arbanasi, dobro naoružani i pogotovu sigurni da neće biti kažnjeni, dali su potpunu slobodu svojim svirepim nagonima, pošto njihovom fanatizmu i njihovoj neobuzdanoj mržnji ništa ne stoji na putu. Zločini i pljačke dešavaju se svakodnevno, a krivci ne samo da nisu kažnjeni, već ih vlasti i ne gone". Novaković dalje piše: "Po podacima koje ima Kraljevska vlada (Srbije) za kratko vreme od nekoliko meseci, prošloga leta i zime, izvršeno je, u sandžacima (okruzima) Prištevskom, Novopazarskom, Pećkom i Prizrenskom, više od četiri stotine zločina, kao što su: ubistva, paljevine, razbojništva, oskrvnjenje hramova, silovanja, otmice, pljačkanja, krađe čitavih čopora (stoke). Ovaj broj predstavlja najviše petinu onoga što se u stvari desilo, pošto se za većinu zločina i ne saznaje, jer se žrtve ili njihove porodice ne smeju ni da žale."

DOGOVOR Veli Deva i Ali Šukrija kod Tita na Brionima, Foto Arhiva

U prilogu note, Novaković je naveo 21 slučaj ubistava, imena ubijenih i ubica. Navedeno je, isto tako, da su Arbanasi srušili i opljačkali crkvu hočansku i u Končulju, raovačku crkvu i manastir Sv. Trojice u okolini Prizrena. Zabeleženo je i 20 poimeničnih slučajeva silovanja i otmica srpskih devojaka, majki i supruga, i 39 slučajeva napada, pljačke i razbojništava. Situacija je takva, napominje Novaković, da je stvorena "jedna vrlo čudnovata navika u varoši Peći. Kad telal objavljuje kakav zvaničan glas narodu, on uvek završava rečima: Teško onome ko je hrišćanin".

U DRUGOJ noti Tefik-paši, Novaković prilaže nove dokaze o tome da su u međuvremenu od strane Arbanasa ubijeni: Jovan Simić iz Bresije, Đorđe Ivanović iz Raniluga, Senta LJubić iz Ajnovca, Milovan Spasojević iz Jarsenovića, Arsa Petrović iz Tomajića, Ilija Novaković iz Gručareva i Đoka Virtunić iz Vičnjeva. Uz spisak ubijenih, navedena su i imena Arbanasa - ubica. U isto vreme, naveden je i 21 slučaj napada i razbojništava i šest slučajeva silovanja Srpkinja, uz obrazloženje da kad Arbanasi otmu srpsku devojku, najpre je siluju, pa je onda primoraju da pređe u muhamedansku veru, preteći smrću njoj i njenim roditeljima.

Od 1889. do 1912. godine srpski konzuli poslanici u Prištini su bili: Luka Marinković, Branislav Nušić, Todor Stanković, Svetislav Simić, Miroslav Spalajković, Milan Pećanac i Milan Rakić. NJihova pisma, izveštaji, beleške, gotovo su identični: Arbanasi svakodnevno pljačkaju, pale, siluju, poturčavaju, proteruju ... "izgleda da im je svrha da srpski narod istrebe iz tih krajeva"... A kada je otvoreno u Prištini prvo srpsko diplomatsko predstavništvo, konzul Luka Marinkovića dočekan je na nož. Najpre je pokušano da se zapali konzulat, a potom je nesretni Marinković ubijen samo posle pet meseci službovanja, na ulici ispred zgrade konzulata!

Slomom države 1941. i priključenjem većeg dela Kosova i Metohije kvinsliškoj "velikoj Albaniji", ideja o "istrebljenju Srba" ponovo je zaživela. Posebno su na udaru bili Srbi koji su se posle povlačenja Turaka iz ovog dela Srbije između dva svetska rata vratili, ili prvi put doselili na Kosovo i Metohiju. Već 10. aprila zapaljene su sve kuće doseljenika u đakovićkom srezu, do jula u većini naseljeničkih mesta u Metohiji i Drenici. Sa Kosova je od 1941. do 1944. iseljeno oko 100.000 ljudi. Osnovni pokretač iseljavanja bio je strah od šiptarskih paljevina, pljački i ubistva. Istovremeno, dok su se Srbi iseljavali, na njihova imanja doseljeno je više desetina hiljada Šiptara iz Albanije.

NAŠEM NARODU ZABRANJEN POVRATAK

U MEĐURATNOM razdoblju na Kosmetu se naselilo i dobilo zemlju 11.168 porodica ili oko 60.000 ljudi. Odmah po izbijanju rata oni su proterani, ali posle oslobođenja bio je im zabranjen povratak u svoje domove. Po "drezdenskoj formuli" o srpskoj hegemoniji i eksploatacija nedužnog albanskog življa, uporno se godinama, pa i decenijama, tvrdilo da je njihovim doseljavanjem učinjena velika nepravda Šiptarima, jer je doseljenim Srbima i Srbima povratnicima, država, navodno, u najvećem broju slučajeva dodelila plodnu šiptarsku zemlju. Uredna arhivska građa koja se o svemu ovome čuva u Arhivu Srbije i Crne Gore, u mnogome demantuje ove spekulacije. Recimo, od 17.130 hektara i 50 ari zemlje koja je u Pećkom okrugu bila namenjena doseljenim Srbima, 10.905 hektara i 10 ari bilo je u opštinskom vlasništvu, a čak 15.735 hektara i 70 ari je imalo status neobrađene zemlje.

Ili, u Istočkom okrugu je od 15.536 hektara i 75 ari podeljene zemlje 14.450 hektara i 18 ari bilo opštinske zemlje. Najčešće su to bile šume koje su doseljenici krčili i pretvarali u oranice.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)