FELJTON - EVROPA JE SRLJALA U DRUGI SVETSKI RA : Vlada Milana Stojadinovića isuviše se približila Nemačkoj i Italiji

Vasa Čubrilović

20. 02. 2023. u 18:00

U VAZDUHU se osećala bura koja dolazi preko Evrope.

ФЕЉТОН - ЕВРОПА ЈЕ СРЉАЛА У ДРУГИ СВЕТСКИ РА : Влада Милана Стојадиновића исувише се приближила Немачкој и Италији

Knez Pavle i Milan Stojadinović, Foto Arhiv Kneza Pavla

Ne samo što se osećalo, no se i znalo, da država ulazi i politički i vojno potpuno nespremna u novu svetsku krizu. Najgore je bilo to što su Srbi ulazili u taj novi splet unutarnjih i spoljnih sukoba potpuno razbijeni. Staro društvo njihovo bilo je u punoj krizi još od 1929. godine. Diktatura kr[alja] Aleksandra razbila je političke pokrete: ubila autoritete, korumpirala vođstvo političkih stranaka. U vojsci kralj Aleksandar je počev od Solunskog procesa postupno izbacivao napolje najbolje kadrove st[ar]e srpske vojske. Ostali su samo oni koji su hteli i znali da slušaju. Da ne govorimo o oficirima, što smo ih preuzeli od stare austriske vojske. Ništa nije bolje stojalo ni [sa] privrednim rukovodstvom. Ionako sitna kapitalistička privreda kod Srba stradala je za vreme velike privredne krize 1929–1934, i nije se još oporavila. U Srpskom kulturnom klubu su se nalazili glavni rukovodioci privrede u Beogradu: industrijalci, bankari, trgovci na veliko kao Avram,  sekretari komore. Kao sekretar kluba iskoristio sam mogućnost anketiranja ne samo o stanju privrede i pojedinih njenih grana, nego i o kvalitetu njenog rukovodstva u Srbiji. Bio sam zapanjen, kako je to bilo slabo, neizgrađeno a što se tiče sposobnosti rukovodilaca, ispod svake mere. Ovo anketiranje što sam ga vršio imalo je za cilj prvo da im obrati pažnju na vlastite nedostatke. Njih neće ukloniti ni za Srbe najpovoljnije rešenje preuređenja države. Drugo, hteo sam sâm da dobijem uvid u stanje privrede u zemlji. Poljoprivredne probleme sam poznavao. Hteo sam da vidim industriju, bankarstvo, trgovinu i promet. Tome svemu je Beograd bio glava.

POLOMLjENI politički autoriteti kod Srba za vreme diktature kr[alja] Aleksandra, ostavili su posle njegove smrti prazninu. Ona se tim teže osećala, kako [su] se krize u zemlji zaoštravale, a spolja Evropa srljala u Drugi svetski rat. Odatle težnja da se nađe negde mesto gde bi se bar moglo dogovarati, šta da se radi. Ta psihološka potreba za događanjem dovela je i do osnivanja Srpskog kulturnog kluba. Ista ta potreba nagonila je ljude starog društva u Beogradu, bili organizovani u strankama ili ne, da se počnu obraćati klubu za savete i za potporu. Tako je Srpski kulturni klub od proleća 1938. postupno nastajao kao ideološko središte srpsko, pokazujući sve više težnju da se od debatnog kluba pretvori u usko-srpski nacionalni pokret.

I mene su zabrinjavale prilike u zemlji i u Evropi. Vlada Milana Stojadinovića suviše se bila zauzela na strani Nemačke i Italije. Ove dve države sve više su pokazivale da žele osvajati tuđe zemlje, podčinjavati druge narode. Osećalo se u vazduhu da dolaze velike bure u međunarodnim odnosima. Pratio sam znakove tih bura i bio zabrinut, kao neki ozbiljniji naučni i kulturni radnici u zemlji. Mi sami bili smo nespremni da dočekamo takva vremena. Privredno se nismo brzo oporavljali od velike krize iz 1929–1934. Nemački kapital, kao prethodnica političkog uticaja, počeo je od Stojadinovićevog dolaska na vlast da dominira u našoj spoljnoj trgovini. Sama naša privreda još je bila rukovođena ljudima sa malograđanskim sklonostima, a vrlo malim poslovnim sposobnostima. U Srpski kulturni klub dolazili su najsposobniji i najbogatiji i najuticajniji privrednici iz Beograda. Sve sam dobro poznavao, sa svima razgovarao i pokretao krupna privredna pitanja bilo u razgovorima, bilo u savetovanjima. Iznenadila me je uskost gledanja tih ljudi. Retko ko od njih da se mogao uzdići iznad svog usko shvaćenog ličnog interesa.

NIŠTA nije bolje stojalo ni sa političkim rukovodstvom. Posle smrti kralja Aleksandra glavnu reč u upravi zemlje imao je njegov rođak knez Pavle. Nije se pokazao ni kao državnik, ni kao čovek, sposoban da vodi narod u vremenima kad je vladao, i ljudi, što ih je oko sebe okupljao, nisu mnogo vredeli. Posle Bogoljuba Jevtića, dvorskog čoveka, došao je Milan Stojadinović, arivista, egocentričan, pun sebe, ali bez jasnih predstava šta treba da se radi. Onda je došao Dragiša Cvetković. Dotad manji pokrajinski političar iz Niša, radikal, pri grupi Ace Stanojevića. Preuzeo je od Stojadinovića vlast 1938. Svi ti ljudi što su držali vlast posle smrti kralja Aleksandra polako [su] trošili i potrošili ostatke političkog ugleda i verovanja u narodu, pre svega u Srbiji. To se osećalo na svakom koraku.

Ništa nije stojalo bolje ni sa udruženom opozicijom. Sastavljena od raznorodnih stranaka i ljudi raznog porekla, raznog uverenja i htenja, udružena opozicija je već 1938. pokazivala znake svoje nemoći: nije bila u stanju da reši privredne probleme, da smiri nezadovoljno seljaštvo i radništvo; pokazala se nesposobnom da ograniči vlast vladaoca i obnovi u zemlji buržoasko-demokratske ustanove; u rešavanju preuređenja države, potpuno je podbacila; hrvatsko pitanje ne samo što nije uspela da rešava, nego ga je i pogoršala neveštim i uskogrudim vođenjem pregovora sa Vlatkom Mačekom i Hrvatskom seljačkom strankom.

NI U MOM Savezu zemljoradnika nisu bolje stojale stvari. Posle smrti Joce Jovanovića Pižona, na čelo stranke je došao Milan Gavrilović. On je bio dobar čovek, dobar novinar, ali za sve samo da u ono doba vodi jedan seljački pokret. Izraziti srpski buržoaski političar, sa usko-srpskim gledanjima na nacionalne probleme u Jugoslaviji, još za vreme pregovora sa Seljačko-demokr[atskom] koalicijom pokazao se više vešt diplomata, nego političar državnik, koji ume da vidi suštinu stvari pri rešavanju državnih pitanja. Sve me to odbijalo od rada u stranci. I inače, nikad nisam imao smisla za praktični stranačko-politički život. Zato se i nisam nikad ni kandidovao na izborima. Radije sam se držao svoje nauke. Od šestojanuarske krize 1929. godine – počela je kod mene kriza u odnosu na gledanja o budućem razvoju Jugoslavije. Već onda kritičnije posmatram i partisko-politički rad u Zemljoradničkoj stranci uopšte, a posebno u vezi sa novim stranačkim vođstvom Milan Gavrilović – Miloš Tupanjanin. Sve ređe sam tamo odlazio, a još manje učestvovao u stranačkom radu. Sve više sam obraćao pažnju od početka 1938. na unutarnje i spoljne događaje u Jugoslaviji i okolo nje. U isto vreme sam imao osećanje, kao i dobar deo ljudi sa kojima sam u to vreme razgovarao, da je vođstvo zemlje u slabim rukama i da postoji opasnost ne samo unutarnjeg rastrojstva unutar države, nego od njenog sloma, ako bude uvučena u neki međunarodni sukob. U Srpskom kulturnom klubu se o tome mnogo govorilo i raspravljalo; nekad na osnovu predavanja, a nekad samo od sebe, kako su se pitanja nametala.

ZNAČAJNA PREDAVANjA

DVA predavanja u Klubu sam zapamtio po njihovom značaju: generala Živka Pavlovića i pukovnika Radovića. General Živko Pavlović bio je jedan od najboljih generalštabnih oficira Srbije u ratovima 1912–1918. Kao načelnik operativnog odeljenja Vrhovne komande u balkanskim ratovima 1912–1913. i pomoćnik vojvode Putnika, načelnika Štaba Vrhovne komande 1914. i 1915. cenio se u zemlji i posle ratova i poštovao kao vojni rukovodilac i vojni pisac. Izabran je bio za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Posebice je bio vezan prijateljski sa Slobodanom Jovanovićem, pretsednikom Srpskog kulturnog kluba.

SUTRA:NAJBOLjI POZNAVALAC USTAVNOG PRAVA U SRBIJI

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

BRUKA I SRAMOTA! Ovo su hiljade navijača na Vimbldonu uradile Novaku Đokoviću nakon što ih je prozvao za bahatost