FELJTON - SRBIJA NIJE ODGOVORNA ZA POČETAK SVETSKOG RATA: Obaveštajna služba Austro-Ugarske je bila vrlo slaba

ČUDAN je bio naš stav 1914. godine. Niko se pred sudom nije izvlačio, pogotovo ne optuživao druge da sebe izvuče.

Dragutin Dimitrijević Apis na Solunskom procesu, Foto Profimedija

To se vidi i iz zapisnika saslušanja i iz stenografskog zapisnika suđenja. Jednostavno smo mislili naše je da izvršimo atentat, primimo na sebe svu odgovornost, a posle, što je rekao Princip Iliću, a Ilić opet meni, „Posle nas potop”. Za ona tri meseca spremanja atentata niti smo se dogovarali, niti smo o tom mislili, šta ćemo, kad nas vlasti uhvate, uspeo atentat ili ne. Tako je bilo sa mnom i mojim drugovima, a po svemu sudeći i kod drugih, pa i kod Principa i Danila Ilića.

Prema zapisnicima o prvom saslušanju – najpre Princip, pa onda ostali, dali su osnovne podatke o spremanju atentata. Tako su dali podatke o svojim vezama u Beogradu Ciganoviću, Šarcu, Tankosiću, preko kojih su dobili oružje i prevedeni preko Drine sve do Tuzle.

Samo po sebi se postavlja pitanje, da li je vojvoda Vojin Tankosić radio na svoju ruku ili se sa nekim dogovarao i uz njegovu saradnju dao oružje Principu i drugovima i prebacio ih preko granice. Od samog početka, još 1914, bilo je raznih pretpostavki i tvrđenja, zasnovanih ne na sigurnim dokazima. Prvo, istražni organi sudski u Sarajevu, začudili su se  kako je bila slaba obaveštajna služba Austro-Ugarske u našim zemljama, posebice u Srbiji od 1908. do 1914. Ona nije znala za stvari o čemu su već vrapci cvrkutali po krovovima, i đaci raspravljali u školi i kod kuće. Od 1908. čuli su nešto o Narodnoj odbrani osnovanoj u to doba za vreme međunarodne krize zbog proglašenja aneksije Bosne i Hercegovine. Za vreme balkanskih ratova 1912. i 1913. austriske vlasti osećale su u svojim jugoslovenskim zemljama podzemne pokrete i rovarenja protiv sebe. Odakle to potiče i ko stoji iza toga nije se znalo ni u Sarajevu, ni u Beču i Pešti. Više [se] slutilo, no što se stvarno znalo, da iza toga stoji Srbija. Ali, kako, u kom obliku i kako se dejstvuje, nije se znalo, niti su imali sigurnih podataka. Pokušaji da se za vreme aneksione krize oko Bosne i Hercegovine 1908–1909. to dokaže: Zagrebački proces viđenim Srbima i Fridjungova afera – u to vreme, ne samo što nisu uspeli, no su i mnogo štete naneli Austro-Ugarskoj kod međunarodnog javnog mnjenja. Posle 1909. i za vreme balkanskih ratova, stvari se nisu popravile.

NEMIRI u jugoslovenskim pokrajinama Monarhije [su] se povećali, položaj pogoršao, a nije se znalo kako da se tome stane na put. I opet optužbe protiv Srbije nisu bile zasnovane na nekom ozbiljnom dokaznom materijalu. Ima da zahvali samo neoprostivom propustu jednog srpskog obaveštajnog oficira kapetana Prvanovića, da je ostavio poverljivi materijal u Loznici, koji se odnosio na poverenike srpske obaveštajne službe. Ni u početku Prvog svetskog rata nije bilo sigurnih podataka za rad Narodne odbrane u Bosni i Hercegovini pre 1914. godine. Pored svega toga i javnost u Monarhiji i političke vlasti, pa i istražni organi 1914. tražili su dokaze protiv ove organizacije.

Nisu ih mogli naći. Razumljivo zašto ne. Narodna odbrana nije ni učestvovala u spremanju atentata u Sarajevu. Nasuprot, ljudi, što su spremili prebacivanje atentatora i oružja iz Srbije u Bosnu krili su od ljudi Narodne odbrane na granici šta se radi. Tako [o] spremanju atentata nije znao ni Boža Milovanović, trgovac i glavni poverenik Narodne odbrane za istočnu Bosnu. Već sam spomenuo, da Jakov Milović, poverenik Narodne odbrane na granici i isto tako poverljiva ličnost Bože Milovanovića, nije bio obavestio Božu da je preveo preko granice Principa i Grabeža, a otpratio ih mome bratu Veljku.

KAD JE posle atentata prebegao u Srbiju i javio se Boži Milovanoviću, on ga je najurio natrag u Bosnu. Tu je uhvaćen i stradao je. Moj brat Veljko bio je svestan šta će mu se dogoditi ako se otkrije njegova uloga u prenošenju ljudi i oružja za atentat. Ipak nije ni pokušao da prebegne u Srbiju. Njegova žena, moja pokojna snaha Jovanka, u više navrata mi je pričala da je posle atentata razgovarala sa Veljkom o mogućnosti prebegavanja u Srbiju.

Uvek je govorio da neće s time da opterećuje ljude u Srbiji, i da neće da ostavi na cedilu Keroviće, koje je on i uvukao u celu zaveru. Zato je posle atentata ostao u selu Priboju, i tu sačekao žandarme da dođu iz Tuzle i da ga uhapse. Ni istražni sudski organi u Sarajevu nisu od njega i njegovih saradnika mogli saznati više o učešću ljudi iz Narodne odbrane u spremanju atentata u Sarajevu.

Prema tome oni su morali ostati na onome što su im okrivljeni priznali u toku istrage: veze njihove u Srbiji nisu išle dalje od komitskog vojvode Vojina Tankosića i nižih pograničnih organa na Drini. To je bilo suviše malo da bi se mogla dokazati odgovornost srpske vlade za spremanje atentata protiv austriskog naslednika prestola a time i njena odgovornost za početak Prvog svetskog rata. Osećalo se to vrlo dobro u istražnom materijalu i obrazloženjima optužbe i presude Okružnog suda u Sarajevu atentatorima i njihovim saradnicima.

DISKUSIJA u evropskoj javnosti i naučnim krugovima posle svetskog rata nastavila se o pitanju odgovornosti za početak toga rata i posle njegovog završetka porazom Nemačke i raspadom Austro-Ugarske monarhije. Sad se obratila pažnja i na ulogu tajne oficirske organizacije „Ujedinjenje ili smrt” – inače poznate i pod imenom „Crna ruka”. Mi sami smo počeli o tome objavljivati materijale posle Prvog svetskog rata. Prvi moj profesor na Univerzitetu Stanoje Stanojević, da bi kompromitovao Nikolu Pašića – objavio brošuru „Krv slovenstva”. U njoj je naveo neke nesigurne podatke da je Pašić znao za atentat, i da ga  je spremila „Crna ruka”. To je bio znak za one nemačke i austriske istoričare koji su se bavili odgovornošću za početak Prvog svetskog rata, da počnu traganje u tom pravcu.

O tajnoj organizaciji „Ujedinjenje i smrt” i njihovom glavnom čoveku Dragutinu Dimitrijeviću – Apisu postoji velika istoriska literatura. Posebice se mnogo pisalo i od članova te organizacije i od njihovih neprijatelja – radikala u zemlji, pa od stranih istoričara o ulozi te organizacije u spremanju Sarajevskog atentata. Pitanje je bilo tim osetljivije, što je glavni čovek te organizacije Dragutin Dimitrijević bio u to vreme šef obaveštajne službe Glavnog generalštaba Srbije. Ljudi te organizacije bili su u oštrom sukobu sa vladom Nikole Pašića pre rata i u toku rata 1914–1917. godine.

RASTURANjE "CRNE RUKE"

REGENT Aleksandar i vlada Nikole Pašića su 1917. rasturili "Crnu ruku"  i pozatvarali njene glavne vođe sa pukovn[ikom] Dragutinom Dimitrijevićem na čelu. Njega, majora Vulovića, Rada Malobabića i jednog učesnika u atentatu Muhameda Mehmedbašića, koji je prebegao najpre u Crnu Goru pa onda Srbiju, optužili su da su pokušali atentat na naslednika prestola Aleksandra. Dimitrijević i Vulović, koji je u proleće 1914. bio zapovednik pograničnih straža na Drini, i Rade Malobabić, glavni poverenik obaveštajne službe, osuđeni su na smrt i streljani u Solunu. Prilikom njihovih saslušanja pred Vojnim sudom u Solunu optuženi su saslušavani i o njihovom učešću u spremanju Sarajevskog atentata.

SUTRA: DO RATA BI DOŠLO I BEZ ATENTATA U SARAJEVU

Preporučujemo

Feljton

1 1

ATENTAT PRIPREMAN BEZ ZNANjA SRPSKE VLADE: Odnosi u Evropi bili su glavna pogonska snaga za izbijanje Velikog rat

14. 02. 2023. u 18:00

Politika

0 3

FELjTON - OKRIVLjENI SE DOBRO DRŽALI PRED SUDOM: Proces se odvijao sa mračnom pozadinom prvih velikih bitaka Velikog rata

13. 02. 2023. u 18:00

Feljton

1 2

FELjTON - ĐACI IZ SREDNjIH ŠKOLA BILI SU JUGOSLOVENI : Političko obrazloženje zašto je izvršen atentat dali su đaci

12. 02. 2023. u 18:00

Feljton

1 2

FELjTON - IGRA OKO ULOGE MASONA U PRIPREMI ATENTATA: U toku sudske rasprave dovođen je i saslušavan jedan po jedan okrivljeni

11. 02. 2023. u 19:49

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije