Umesto da gleda rijalitije, sa Gugla je učila da tka: Mirjana (65) iz Paraćina distrofiju leči razbojem

DOK sam se pronalazila posle muževljeve smrti, gde ću, šta ću, kupila sam mašinu za štrikanje i mislila tome da se posvetim. Da radim na njoj, naučila sam na "Guglu". A onda smo u udruženju distrofičara dobili narudžbu da istkamo dvadeset ponjava. Nismo imali ništa, ni razboj, samo volju. Probno parče, umesto na razboju, uradila sam na velikom ramu za goblen. Svima se dopalo. Tako sam se zaljubila u tkanje i već godinu dana radim na dva razboja kod kuće - priča, za "Novosti", Mirjana Stefanović (65).

Mada se od rođenja bori sa posebnim oblikom neuromišićne distrofije, ima problem sa kretanjem i sa kičmom, a suprug joj je preminuo iznenada, od srčanog udara, Mirjana isijava optimizam. Za sebe kaže da je srećna žena. Ima tri ćerke i troje unučadi, sa jednom od njih živi pod istim krovom, a sve slobodno vreme posvećuje onome što najviše voli, tkanju.

PROČITAJTE JOŠ - Zna sve zanate, a zanatlija nije

Kaže da se u tu veštinu zaljubila čim je u udruženju uradila prvu ponjavu i odmah kupila razboj. Nedugo zatim, iznajmila je još jedan. To nije baš slučajno jer je završila tekstilnu školu i provela radni vek u Štofari, ali ne za razbojem već za predilicom:

- Radila sam u tri smene, troje dece, kuća. Ni za šta vremena nisam imala. Kad su se ćerke poudavale, ja se penzionisala, a suprug umro, mogla sam da idem u komšiluk ili da gledam rijaliti programe na televiziji. Ništa od toga mi se nije sviđalo. Godinu dana sam samo čitala, a onda sam se aktivirala u udruženju distrofičara. I tako je sa tkanjem krenulo. Pokazali su mi malo, ali ipak sam više naučila na internetu. Nije bilo uopšte teško. Sednem i dan mi začas proleti. Izatkam dva metra da se ne zamorim.

PROČITAJTE JOŠ - Pirotski ćilim kao lična karta Srbije

Ova visprena žena koju život nije mazio, objašnjava da je najteži posao u tkanju snovanje, pravljenje niti. Na malu snovaljku, veli, nabaci četrnaest metara konca i to uradi u sobi, dok se žene ranije to radile u dvorištu. Trake od pamuka i elastina naručuje iz Apatina. Kad završi snovanje, seda za razboj u hodniku kuće. Najpre je izatkala ponjave za ćerke. Onda su počele da stižu i porudžbine, tako da je hobi posle godinu dana Mirjani postao dopuna invalidske penzije. Prima 21.600 dinara.

POMAŽU MILICA I MIHAJLO

SA 65 godina i uz to distrofičar, Mirjana ima planove. Na manjem razboju počela je da tka razne vrste ponča i šalove, hoće da napravi brend. Nožni pogon na tom razboju pretvorila je u ručni jer joj je, zbog bolesti, teško da radi nogama. Njen rad "nadziru" unuci Milica i Mihajlo koji su i sami, družeći se sa bakom, počeli pomalo da tkaju. Milica je šesti, Mihajlo četvrti razred.

OSTAĆU NA NOGAMA, KAO MAJKA

MOJA majka, iako distrofičar, do zadnjeg dana ostala je na nogama, a živela je 80. Tako ću i ja, ne tražim više. Godinama sam pila lekove zbog velikih bolova u kičmi, a sad sam to rešila kod kiropraktičara. Ne pijem nikakve lekove, dobro sam, biću još bolje. Samo da oslabim, da me noge lakše drže - samouverena je Mirjana. A za sreću, bilo bi dovoljno i to što njene ćerke nisu od nje nasledile genetsku bolest. A nisu ni unuci.