Zna sve zanate, a zanatlija nije

ROĐEN je u gradu, a najveća kazna bi mu bila zabrana da živi u selu. Obrađuje dva hektara zemlje a ima samo devet ari svoje. Za deset dana pripremi dve slave. Bukvalno sve što jede ume i da skuva, kroji i šije sve što može da se sašije, piše dramske tekstove i glumi. Više voli da sedne za razboj iz polovine prošlog veka nego za kompjuter.

Neverovatno je, ali istinito. Nemanja Živanović ima 24 godine, a od ručnih radova ne zna samo da necuje. I to će, veli, da nauči, samo kad bi dan imao više od 24 sata. Nije poljoprivrednik, nije šnajder niti kuvar, a sve ume da radi. Apsolvent je srpskog jezika i književnosti i kad uskoro bude uzeo dnevnik u ruke, najvažniji posao biće mu da izgradi dobre ljude. Iz Paraćina je, ali je pravi domaćin u kući svoje bake u Drenovcu. Zato nije siguran da li je Paraćinac ili Drenovčanin.

- Uvek sam bio u fazonu: probaj, pa šta bude. Niko me ni na šta nije terao, sve je samo moj izbor. Za kuhinju i šnajderski zanat interesovao sam se od detinjstva, pored babe šnajderke, a u selu da živim volim jer sam u stanu nekako skučen. Uzmem zemlju u zakup pa sejem kukuruz, pšenicu, ječam. Od povrća najviše papriku. Naturščik sam u poljoprivredi, a od mašina imam samo dobru volju. Ta mašina se nikada ne kvari - priča nam Nemanja.

Tek što je završio sa branjem kukuruza i spremio dve slave za samo deset dana. Jedna je roditeljska Sveti Alimpije Stolpnik, a druga babina - Sveti Nikola. Nekima je to opterećenje, a njemu zadovoljstvo. Vaspitavan je da je slava nešto što se čeka i oko čega se najviše trudi.

- Veliki sam pobornik običaja, od detinjstva. Narod čine jezik i pismo, vera i običaji. Uzmite mu sve to i taj će narod da nestane. Zato se uvek trudim da kod slave sve bude ispoštovano. Posna slava ne može bez ribe, pasulja, posne sarme i bobovih pihtija. Kad se sprema slava, čovek ne oseća teret koliko god da je umoran. Glavni sam majstor za sve, jedino slavski kolač mesi domaćica, kako običaj nalaže. U gradu, to je moja majka, a u Drenovcu baka - veli Nemanja.

Kad je o kuhinji reč, njegova ekipa u pravljenju ajvara na takmičenju u Paraćinu osvojila je prvu nagradu. Ajvar je stvar tradicije, kao i spremanje salčića, a tradicija je nešto što ovog posebnog momka zadivljuje. Voli sve što je iskonsko, narodno, ručno rađeno. Ove godine, kaže, naučio je da tka.

- To je jedan izuzetno lep zanat. Gledate kako stvarate nešto novo. Našim momcima koji igraju folklor u "Spasovdanskom vezu", a i sam igram, bili su potrebni pojasevi za igru iz Pčinje. Odlučio sam da ih izatkam. Raspitivao sam se kod svoje babe, pa u komšiluku, kod rođaka. Vrlo brzo doneli su mi kući pravi razboj iz 1940. godine. Pravio ga je neki Đorđe Šutić i potpisao sa Đ. Š.

Nemanja je savladao tkanje iako nikad to uživo nije gledao. Osim na internetu. Sa šnajderajem je, objašnjava, drugačije. Njegova baka šije duže od pola veka, a Nemanjina volja da nauči bila je jača od njenog odbijanja. Šije sve, od suknje i bluze, do kaputa i maturske haljine. Tvrdi da se muško odelo šije 42 radna sata, od toga pantalone najviše 4-5 sati. Preostalo vreme - sako. Više šije igla nego mašina jer je šivenje, objašnjava, manufaktura, a ručno šiveni kaputi se po kvalitetu mnogo razlikuju od konfekcijskih.

Štrikanje čarapa, džempera, prsluka... naučio je iz inata jer su svi pričali da ručni radovi, a ni kuvanje "nisu za muško".

Nemanja piše tekstove i glumi

ŠIVENjE SAKOA

ROSHAR od konjske dlake se stavlja u prednjice sakoa da se on ne bi gužvao. Proštepa se pod određenim uglom, istrlja sapunom i ispeče vrelom peglom, a onda se uglavljuje ispod revera i prišiva ručno - objašnjava mladić tajnu šivenja sakoa. - I kragna mora da bude ručno urađena pokrsticom. Danas svi šiju mašinom, ali je osnova pravog šnajderskog zanata igla.