OD SREMSKOG FRONTA DO GOLOG OTOKA: Neobično dramatičan život Svetozara Pavlovića iz bratunačkog sela Opravdići, opisan u njegovim memoarima

Drago Gajić

28. 02. 2021. u 07:39

SVETOZAR Pavlović, iz bratunačkog sela Opravdići, jedan je od onih običnih ljudi, koje srećemo svakodnevno, kojima poželimo "Dobar dan" ili "Dobro veče" i produžimo dalje. Ne slutimo da je njegov život bio drugačiji od ostalih, da je bio pun dramatičnih događaja.

ОД СРЕМСКОГ ФРОНТА ДО ГОЛОГ ОТОКА: Необично драматичан живот Светозара Павловића из братуначког села Оправдићи, описан у његовим мемоарима

Svetozar Pavlović (desno) sa suprugom Vidom i sinom Radomirom / Foto Privatna arhiva

Ovo je napisao magistar Dragiša Milosavljević u predgovoru memoara Svetozara Pavlovića, koje je objavio njegov sin Radomir, na osnovu očevih kazivanja u rodnom selu, pred smrt prošle godine u Bajinoj Bašti gde je proveo deo života.

Svetozar se rodio 1919. godine - u teško vreme između dva svetska rata. Tada se živelo u zadrugama, a u porodici njegovog oca Jovana, brata Pavla i strica Josipa ukupno je bilo 20 članova.

- Dok sam išao u školu u Kravicu, radio sam kod kuće ono što sam mogao. Kada sam se "opasao" snagom već sa 16 godina otac me je poslao u majstoriju. To se u našem kraju zvao rad kod domaćina van našeg sela na građevini. Tako sam u selu Zelinje upoznao i prvu suprugu Cvijetu. Provodadžija je bio Neđo Gajić, moj vrsnik iz sela i nadaleko poznati majstor, govorio je sve najbolje o meni, iz koje sam familije, pa je Cvijeta pristala da se uda i ubrzo je bila svadba - priča Svetozar.

TEKLI su bezbrižni dani u višečlanoj porodici, koja je bila složna i na okupu sve do početka Drugog svetskog rata.

- U našem selu početkom rata bilo je partizana i četnika, a formiranjem NDH, pojavili su se i ustaše. U aprilu 1942. godine u našoj školi u Kravici boravio je štab Prve proleterske brigade. Kod našeg učitelja Petra Božića noćili su Koča Popović, Rodoljub Čolaković i Čedomir Minderović. Formiran je mesni partizanski odbor. Uporedo su nadirale i ustaše Jure Francetića. Kada su partizani otišli put Drinjače, ustaše su popalile sva sela oko Kravice. Narod koji je ostao živ otišao je u bežaniju preko Drine, najviše u Mačvu, pa tako i moja porodica - kazuje Svetozar.

 

Svetozar Pavlović

NAJVEĆI broj meštana Kravice i okolnih sela boravio je u izbeglištvu u selu Petkovica. Sredinom 1943. narod je počeo da se vraća, jer se pročulo da nema ustaša, a bilo je vreme da se seje kukuruz i krompir, da bi se prehranili.

- To je bila zabluda jer su ustaše ostale u našim krajevima i činile stravične zločine. Najveći pokolj ustaše, potpomognute muslimanskom legijom iz Bratunca, učinile su 5. jula 1944. u selu Anđići. U kuću Tome Vasića naterale su 46 žena, staraca i dece, kuću zapalili i u njoj su svi izgoreli! Među njima su bili moja žena Cvijeta, jednogodišnja ćerka Jefimija i sestra Milojka. Bilo je porodica u kojima su svi izginuli toga dana. Prema podacima, od 1942. do 1944. godine u selima oko Kravice, ubijeno je 600 Srba - nastavlja ispovest Svetozar.

ONO stanovništva što je preživelo, moralo je ponovo u zbeg. Oni koji su bili sposobni za pušku mobilisani su u partizanske jedinice i upućeni na Sremski front.

- Oktobra 1944. godine bili smo u selu Petkovica. Jednog dana, pozvaše nas izbeglice iz Bosne i rekoše da smo mobilisani i da moramo ići na front, da se zemlja oslobodi od neprijatelja. Prošao sam više jedinica, a negde blizu sela Strožnica sam bio ranjen. Poslali su me u bolnicu, a nakon što sam se malo oporavio, upućen sam kući. Pitao sam se gde da idem kada mi je otac umro u izbeglištvu u Loznici, brat Drago u partizanima, a kuća u zaseoku Zonjići zapaljena - nastavlja kazivanje Svetozar.

PO završetku rata službovao je u miliciji. Bilo je vreme Informbiroa, pa je zadatak bio da se gone oni koji su hvalili Ruse.

- Jednog dana, dođe mi nalog da sa još jednim komšijom uhapsimo Đokana Đukanovića, predratnog komunistu, sina prvoborca, većnika Avnoja i kasnijeg saveznog poslanika Pere Đukanovića, koji je, bogati, tamo negde hvalio Ruse. Dođosmo u selo Brana Baćiće do Perine kuće. I dok je Đokanu majka spremala nešto od hrane da ponese, on iskoristi našu nepažnju i pobeže u šumu. Zbog tog propusta osuđen sam na "društveno koristan rad" na Golom otoku. Prošao sam sve torture, ali sam u jednom momentu raspoređen u radni vod, što mi je pomoglo da izučim zidarski zanat i prođem lakše od ostalih zarobljenika - životna je Svetozarova priča.

Po povratku u selo, bio je pod prismotrom kao i svi informbirovci. Pratila je Udba s kim se druže, šta govore, sve do 1953. godine, do smrti Staljina i izglađivanja odnosa sa Sovjetskim Savezom i ruskim narodom.

NOVA PORODICA

POSLE Drugog svetskog rata, Svetozar se ponovo oženio, sa Vidom, i dobili su troje dece. Najstariju, Miladu, koja je postala lekar, kao i najmlađeg Radomira, i srednjeg sina Milana.

Partizani na Sremskom frontu

UVEK SPAS PREKO DRINE

- I OVAJ poslednji odbrambeni rat, devedesetih, dočekao sam kao i onaj 1941. I opet je moje selo popaljeno, ljudi ubijani i opet se moralo bežati preko Drine. Istim onim putem sam prešao Drinu i opet je meni i mojoj porodici spas bila majka Srbija. Ko je prešao Drinu, taj se i spasao - zaključio je Svetozar.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)