MOLITVA VERE U PROGONU NE PRESTAJE: "Novosti" na zapadu Ukrajine, sa narodom i sveštenstvom, na raspeću pravoslavlja posle raskola (FOTO)

Milena Marković

01. 08. 2021. u 16:00

ONI su podvižnici ovog vremena. Žive lavre. Oni su stradalnici, jer su sledbenici izvorne vere, Hristove.

МОЛИТВА  ВЕРЕ У ПРОГОНУ НЕ ПРЕСТАЈЕ: Новости на западу Украјине, са народом и свештенством, на распећу православља после раскола (ФОТО)

Foto M. Marković

Nisu pristali na raskol. Zato su im oteli oltare. Ali, nisu i sveću. Sveću između zemlje i neba.

Zapadna Ukrajina, eparhija Vinicija. Mesto vere na raspeću. Ovde se ispisuju nove stranice Ukrajinske pravoslavne crkve, a može se reći, i celog pravoslavlja kome zabijaju klinove globalni interesi i rasporedi: kad razoriš veru u čoveku, padaju sve karaule.

- Mi smo na večnoj straži. Ne predajemo se. Istrajavamo i nadamo se dobrom - govori sveštenik Nikolaj Strok. - Ovaj hram, u kome smo decenijama služili, zaposeli su raskolnici. Prazan je, kao što vidite. Narod ih nije podržao.

SELO Kalamihailovo, gotovo četiri stotine kilometara od Kijeva. Dočekuju nas ljudi u katakombama. Oživela slika od pre čitavog veka.

Traje molitva vere u progonu. I, ne prestaje. Sudbina vere i naroda se ponovila. Koliko će da traje ova agonija?

Hram prognanika, njihovo pribežište i utočište. Ovo je skromno domaćinstvo Olge Naćuk. Ona je svoje imanje darovala svojoj crkvi. Da molitva ne prestane. Da se sveća ne ugasi.

Okupili se ljudi. Obukli su najlepše i najnovije što su u svojim škrinjama čuvali da dočekaju novinare iz Srbije i sveštenike iz eparhije Vinicije i Kijeva. Svedoče o golgoti koja ih je pogodila raskolom. Svedoče o stradanju vere. O danima kada su ih, pre tri godine, izbacivali iz crkava i manastira.

- Bili su to teški dani za nas. Mi smo branili svetinje, zapomagali, ali milosti nije bilo. Zahvaljujemo Bogu da se krv nije prolila - pričaju nam.

Oni, naizgled sasvim obični, o svemu što ih je pogodilo znaju sve. Dan i datum. Pamte reči i slike. Potpis na tomosu iz Konstantinopolja koji je raspolutio Ukrajinsku pravoslavnu crkvu i narod stavio na iskušenje. Oni žele da i mi, hiljadama kilometara udaljeni od ovog njihovog sela, upamtimo imena sveštenika koji su ih izdali i prišli raskolnicima. Oni, čoveče moj, to znaju. Pamte. A, da li će i da oproste, to je njihovo.

- Mi smo jaukali, ali nas niko nije čuo - govore.

POTRESNA su ova svedočenja. Smenjuju se pred nama lica. Reči udaraju u srce. Pokreću suze, ne njihove, nego naše. Ko da ih pita: kako se zoveš? U jednom imenu - sva su imena.

Potresna je veličina dostojanstva s kojim ovi ljudi govore o raspeću vere na kome istrajavaju. I, kad nam se učini da će da provali taj jecaj, on zastane u grlu. I suza u oku, krene, pa se vrati. I, to je strašno.

- Mi ostajemo u svojoj veri na svojoj zemlji, ko da nam to iz duše otme - govori Natalija Bogdanova.

I dok odzvanjaju njene reči, malena Olgina kuća samo što ne popuca.

- Kad su nam raskolnici oteli hram, kazala sam svešteniku: dajem sve svoje za našu crkvu da se ovde molimo - priča Olga. - Šta će meni kuća? Šta će meni zemlja? Sve je to prolazno, samo je vera večna i živa. Nas jesu proterali, ali nam dušu i ljubav ne mogu uzeti.

Na imanju Olge Naćuk, gle, božur! Pravi, pravcati božur. Ocvao. Na mestu gde su bili cvetovi, ljuska ušuškala seme.

- Cvetao je u maju - kaže nam Olga. - Cvetovi su bili crveni, kao krv. Ima ih, ovde. Ima.

Moj božure! Moj božure!? Kako li si, ti, dospeo dovde? Da te neguju, čuvaju i sačuvaju na zapadu Ukrajine... A, mi nismo.

SELO Bohonjiki, koji sat kasnije.

Ispred oronule, gotovo do urušavanja, zgrade nalik na nekadašnje domove zemljoradničke zadruge, dočekuju nas pogačom i pesmom prognanici iz hramova koje je podizala njihova starina.

- Dobro nam došli, vi, iz Srbije za koju se molimo. Pratimo šta se tamo dešava. Znamo da ste pod velikim pritiscima. Ali, Srbija je uz Boga, i zato će pobediti - govori starac pružajući hleb dobrodošlice. - Ponesite u Srbiju, jeste hleb, ali jeste i zrno iz koga isklijava klica pravoslavlja.

Cakli se na suncu pogača, suncokret. Narod je zapevao. Pridružili smo se, grcajući. Bili su to trenuci kada se, odnekud, pojavila duga.

Ponovo smo slušali svedočenja pod krovom prognanika iz izvornih hramova. A, krov samo što se ne provali.

- Dan je bio pri kraju. Duga je još spajala neke daleke krajeve i milovala ove ljude. A, oni su milovali nas, kao najbliže i najdraže koje odavno nisu videli, a želeli su.

- Dođite nam, ponovo, čekaćemo vas - ostala je poruka.

Ćutali smo. Dugo smo ćutali na povratku u Kijev, moj božure.

MALINE ZA MILANKU

BIO je dirljiv rastanak sa narodom kome pokušavaju da razore veru. Dok su jedni razgovarali sa nama, drugi su požurili da naberu maline. Da imamo za put. Darovali su ih najmlađoj i najlepšoj u našoj malenoj ekipi, Milanki Tešanović iz TV Hram. Nosili smo tu tacnu sa malinama, kao kakvu relikviju.

GRADIMO NOVE HRAMOVE

- VRAĆAJU nam se vernici koji su, iz ko zna kojih pobuda stali uz raskolnike - beležimo priču u eparhiji Vinicija. - Mi ne čekamo da nam otete hramove vrate. Neka to rešavaju sudovi, mada u to malo nade polažemo. Mi gradimo nove. Za našu decu i za sve koji se vraćaju, jer su spoznali prevaru.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)