Čerčil spasao Antu Pavelića!

USTAŠKOG poglavnika Antu Pavelića od suočavanja s pravdom spasli su Britanci, smatrajući ga za mogućeg saveznika u borbi protiv komunizma - teza je u koju veruje Gaj Volters (38), engleski istoričar i nekadašnji novinar „Tajmsa“.
Ovaj istraživač napisao je knjigu „Lov na zločince“, a ona je ubrzo po objavljivanju postala istoriografski bestseler u Ujedinjenom Kraljevstvu. U ovom delu negiraju se uvreženi stereotipi o posleratnom vremenu: tajna mreža „Odesa“, uz čiju pomoć su, navodno, zločinci bežali od saveznika, nije nikada ni postojala, nacistički krvnici posle rata su regrutovani u špijunske savezničke redove, a trud da se uhvate notorni nacisti, poput Jozefa Mengelea i Adolfa Ajhmana, bio je minimalan, i u njemu je sasvim sporednu ulogu imao izvikani Simon Vizental.
U razgovoru za zagrebački „Globus“, Volters se najviše bavio Antom Pavelićem, koga, kako sam kaže, smatra „jednim od najvećih zločinaca u Drugom svetskom ratu“.
- Pavelićev odnos s Britancima bio je predmet mnogobrojnih teorija urote. Svakako su Rusi, Jugosloveni i Amerikanci verovali da su Britanci s njim postigli određen dogovor, jer su želeli da ga imaju pod svojom kontrolom, ali i da ujedno bude na slobodi - kaže ovaj istoričar. - Jula 1945. godine, jugoslovenski ambasador u Londonu dr Ljubo Leontić obavestio je Forin ofis da je Pavelić u pritvoru i da se nalazi na austrijskoj teritoriji, koja je pod kontrolom britanske vojske. To obaveštenje ponovo je poslato mesec dana kasnije, kao i dodatna informacija da je Pavelić u rukama Britanaca u Klagenfurtu.
Britanci su, međutim, nastavlja Volters, tvrdili da ga oni ne drže, i da se čuju nagađanja kako se nalazi na području Salcburga, koji je bio pod Amerikancima. Iako su Britanci u septembru poslali pismo u kojem tvrde da čine sve što mogu ne bi li pronašli Pavelića, Jugosloveni im nisu verovali i diplomatsko natezanje nastavilo se unedogled.
Tito je, prema Voltersu, sumnjao da Britanci drže Pavelića kako bi ga iskoristili da zbaci novi komunistički režim uspostavljen u Jugoslaviji. Čak je, zbog toga, u priču „uskočio“ i Staljin, optuživši Čerčila da želi Pavelića ponovo da ustoliči u Jugoslaviji. I Amerikanci su bili uvereni da su Britanci sklonili Pavelića na sigurno kako bi ga u budućnosti iskoristili za svoje planove.
- Kao istoričar, nastojim da budem vrlo oprezan i veoma precizan u onome što pišem. Moram da kažem da sve upućuje na to da su Pavelića štitili i Britanci i Amerikanci u određenim razdobljima posle završetka Drugog svetskog rata - kaže Gaj Volters. - To su činili, jer su se bojali Tita i jer su se nadali da bi možda Pavelić mogao da povede jak antikomunistički pokret. Imao je mnogo ljudi koji su mu bili odani i on je Zapadu, svakako, mogao da bude od koristi.
Poglavnik nije ustoličen, jer se, kako ocenjuje britanski istoričar, pokazalo da je Tito bio „previše jak“.
- Moje je mišljenje da su mu saveznici pomogli, ako nikako drugačije, onda tako što su zažmurili na jedno oko kada je trebalo. Nije slučajno živeo u Buenos Ajresu. Ne postoji nijedan dosije o Paveliću u britanskim arhivima. Ne želim da kažem da je baš to što taj dosije ne postoji neki dokaz, ali sve miriše na neki dogovor - objašnjava Volters, koji je neslužbenu potvrdu ovakvih teza dobio i od penzionisanih britanskih obaveštajaca. Oni su mu rekli da se, na neki način, podrzumevalo da je Pavelić pod njihovom zaštitom.
Koliko je Zapad malo zanimalo otkrivanje zlikovaca, pokazuje i podatak da je u Argentini ime supruge Jozefa Mengelea bilo u telefonskom imeniku, a da niko nikada nije pokušao da pozove taj broj. Mengele je mirno proživeo život u egzilu iako je, sigurno, skrivio smrt više od pola miliona ljudi, koliko ih je poslao u Aušvic.

PRAZAN I SLABIĆ
VOLTERS misli da nije istina da je Pavelić držao na svom radnom stolu teglu punu ljudskih očiju. Kada je počeo da piše knjigu, nije previše znao o Pavelićevoj biografiji, ali kaže da ga je na kraju doživeo kao vrlo praznu osobu, kao slabića koji nije mogao bez potpore moćnijih i jačih od sebe da bi zadržao vlast.

BES ZBOG SRAMOTE SAVEZNIKA
VOLTERS ne krije da je zbog zaključka do kojeg je došao, bio besan i iskreno tužan. Obećanje saveznika da će ratne zločince proganjati do kraja sveta pokazalo se samo kao zgodan deo državničkih govora. Procenjuje se da bi oko 80.000 ljudi ušlo u kategoriju ratnih zločinaca. Danas ih je, možda, najviše 80 među živima, procenjuje on i dodaje:
- Apetit za lov na naciste jednostavno nije postojao. Kasnih četrdesetih i ranih pedesetih postojala je silna politička volja da se s ratne retorike pređe na nešto sasvim drugo, a to je bio novi neprijatelj, Sovjetski Savez. Zaista me frustrira činjenica da smo mi Britanci prestali da lovimo naciste još 1948. godine, i da posle toga više nije bilo nikakvih pravih pokušaja. Posle se pokazalo da se uz malo truda moglo doći do njih.