Za herojstvo tokom Nato agresije je odlikovan, a njemu taj orden predstavlja grupno priznanje: Beli orao za sve junake sa Košara

KADA je čuo vest da je za uspešno komandovanje i lično herojstvo tokom NATO agresije odlikovan Ordenom belog orla sa mačevima, penzionisani potpukovnik Dragutin Dimčevski bacio je pogled na kalendar. Bio je 9. april. Toga dana pre 21 godinu počeo je albanski teroristički napad na karaulu Košare. U epskoj borbi koja će uslediti, u samo nekoliko dana, iz stroja je izbačena petina oficira i vojnika 53. graničnog bataljona i drugih jedinica kojima je Dimčevski komandovao.

Bitka na Košarama smatra se najdramatičnijom bitkom koju je Vojska Jugoslavije vodila 1999. godine. Rat na jugoslovensko-albanskoj granici počela je godinu ranije, a prvi na udaru bili su graničari 53. bataljona. Pod komandom majora Duška Šljivančanina i Dragutina Dimčevskog - komandanta i zamenika komandanta - prsa u prsa su se godinu i po borili sa teroristima. Najteže borbe vodile su se aprila i maja 1999. godine.

Dimčevski zato ističe da Orden belog orla sa mačevima pripada svim njegovim ratnim drugovima sa kojima je branio Srbiju.

- Ovo je priznanje svim poginulim junacima, ranjenim oficirima, podoficirima i vojnicima i svim mojim saborcima - ističe danas Dimčevski. - Odlikovanje nisam očekivao. Primio sam zahvalnost države za ono što smo pre dve decenije učinili. Ipak, ovih dana u mislima sam sa svim mojim ratnim drugovima kojima pripada vojnička slava za ratni podvig sa Košara.

Potpukovnik u penziji u sećanju priziva Vaskrs 1999. godine. Tada je počeo albanski napad na granične karaule. Pamti, kaže, svaki detalj odlaska na Košare u zoru 9. aprila. Nižu se slike - snega, blata i krvi padine Raša Košares, osmorice poginulih graničara samo tokom krvavog 11. aprila, devetnaestogodišnjeg vojnika Radovića na služenju vojnog roka, koji komandanta i danas smatra drugim ocem...


Sve vreme borbi na Košarama Dimčevski je proveo u rovu sa svojim borcima. Razgovarao je sa njima, bodrio ih, tešio kada je bilo teško, grdio ih kada se ne štite dovoljno.

- Bilo je teških trenutaka. Lomili su nas umor, sneg, strepnja... Bili smo izloženi dejstvu NATO avijacije, gotovo neprekidnim napadima terorista i albanske vojske. Moral vojnika je bio dobar, ali bilo je i dramatičnih momenata. Prisustvo komandanta, njegova podrška i pomoć, vojnicima uliva snagu i poverenje da borba nije uzaludna. Istorija ratovanja je to potvrdila bezbroj puta - kaže Dimčevski.
Penzionisani potpukovnik ne krije ni zahvalnost državi i predsedniku Aleksandru Vučiću što je, posle decenija ćutanja, javno odato priznanje braniocima zemlje iz 1999. godine. Satisfakcija jeste čekana, ali je, ipak, stigla na vreme.

- To je dragoceno, pre svega zbog porodica poginulih boraca. Njihovi najbliži moraju da znaju da žrtve nisu bile uzaludne. Važno je i nama živima, jer možemo da pričamo mlađima o svom iskustvu iz borbe za slobodu naše zemlje - ističe Dimčevski.


BRAĆA PO ORUŽJU

PRIJATELjSTVO ratnih drugova 53. graničnog bataljona iskovano ratnih dana 1999. godine živi i danas.

- U kontaktu smo, čujemo se. Najmanje jednom godišnje organizujemo susret. Vidimo se, ispričamo, setimo se onih kojih su poginuli. Bude tu i suza i smeha. Borci sa Košara imaju i obavezu da javno govore o odbrani zemlje. To je jedinstvena lekcija iz vojne nauke, ali i patriotizma, ljudskog herojstva i žrtvovanja. Mladi bi to trebalo da čuju i znaju - kaže Dimčevski.