Suze poteku kad zagusla policijski inspektor

ŠAPČANIN Milutin Gvozdenović, penzionisani policijski inspektor, piše pesme u desetercu i peva uz gusle. Do sada, napisao je šest knjiga, od kojih je objavio dve, a guslarsku strast nasledio je od dede Dimitrija, hrabrog srpskog ratnika, koji je prešao Albaniju i sve do smrti 1963. godine, guslao svojim soluncima.

Na pitanje da li ceo život gusla, Milutin spremno odgovara - da celog života gusla u sebi. Priseća se kako ga je Dimitrije, na sedeljkama, uz pomoć narodnih junačkih pesama, uvodio u svet tog slavnog srpskog viteštva i mučeništva, a kada bi naglas pročitao nekoliko, starac bi govorio: "Sine, dodaj gusle sa duvara!"

- I ja njemu dodam gusle, on peva, a njegovi solunci, koji se ničega plašili nisu, plaču. Bio sam dete, nisam znao zbog čega plaču, pa sam i ja plakao, jer mi je bilo žao. E, tek kada sam malo odrastao, onda sam shvatio - priča nam Milutin, nekako poluglasno, uz veliko poštovanje i prema svom dedi i prema njegovim prijateljima, ratnicima.
MEĐU Gvozdenovićima i danas se dobro pamti porodična istorija, a u šabački kraj - u selo Bela Reka pod Cerom, došli su iz Drobnjaka, kod Nikšića, u Crnoj Gori, između 1720. i 1730. godine. Po Gvozdenu, koji se doselio sa suprugom Marom i devetoricom sinova, prezivaju se Gvozdenovići, a u svakoj porodici postoji i danas po jedan Gvozden.
- Sa svojom Marom, Gvozden je doveo za ruku devet sinova, a desetog je supruga donela u stomaku. Taj nerođeni sin, kasnije je bio pocerski vojvoda Danilo i imao je, takođe, devetoricu sinova. Svi Gvozdenovići bili su učesnici Boja na Mišaru i glave su pogubili uz Karađorđevu ustaničku vojsku.

U slavnom Mišarskom boju (1806), koji važi za jednu od najvećih pobeda u Prvom srpskom ustanku, poginulo je ukupno 18 Gvozdenovića, a pretekao je jedino 14-godišnji Veljko, koji je kod kuće ostao da čuva baba Maru i nejač. Da se ovo nije desilo danas bi, kaže Milutin, bilo oko 150 kuća Gvozdenovića, a ovako ima ih tek tri.

- Iako je doživela ličnu tragediju, baba Mara je Karađorđu čestitala pobedu i pred njim se zaklela da će osvetiti Gvozdenoviće, što je i učinila. Kada su godine prošle, a Veljko se oženio i dobio sinove, ona se preobukla u turske haljine, pod njih stavila handžar (dvosekli orijentalni nož), i otišla na skelu na Drini da traži da je puste kod zvorničkog paše.


TURKE je baba Mara, kaže Milutin, prevarila pričom da je ranije, navodno, "ljubavila" sa pašom, pa želi da ga vidi da je želja mine. Zatekla ga je u kuli kako klanja Alahu i bez oklevanja potegla nož i usmrtila ga, a njegovu glavu u bisagama je donela kući u Belu Reku, gde su je čekali pop iz obližnje Radovašnice i nekoliko viđenijih domaćina.
- Njima je jedino rekla kuda ide i šta će učiniti, pa su pašinu glavu sahranili na imanju, ali su ga prethodno vratili u pravoslavlje jer je bio poturčenjak. Pitate me kako znam ove porodične priče. Tako što su me deda Dimitrije i otac Slobodan naučili - odgovara Milutin spremno na pitanje koje nismo morali ni da izgovorimo, jer je sa pet godina već umeo tečno da čita i piše i latinicu i ćirilicu.

Ništa bolje, nastavlja Milutin potresnu porodičnu priču, nisu prošli ni potomci Gvozdenovića, pa je tako Dimitrije (koji je inače stric Milutinovog oca), vojevao u slavnoj Cerskoj bici 1914. godine, koja slovi za prvu savezničku pobedu u Prvom svetskom ratu. U golgoti srpskog naroda prešao je Albaniju i od Soluna se vratio kao pobednik, ali nikada nije prestao da nosi veliku bol u srcu, koju danas, čini se, oseća i Milutin Gvozdenović.

- Dimitriju je pred očima granata raznela brata Nikolu, a on je uzeo njegovu otkinutu ruku i nije se sa njom rastajao sve dok se nije vratio u Srbiju. Predao je svojoj majci Leposavi, koja je, nažalost, dok je pop čitao opelo, tu na licu mesta pala i umrla - priča nam Milutin.

KADA je te 1963. godine preminuo deda Dimitrije, sa njim su sahranjene i gusle, a Milutin Gvozdenović morao je da se pomiri sa tim da ga život vodi malo drugačijim putevima. Bavio se porodicom i vredno radio u šabačkoj policiji, najpre na poslovima inspektora za privredni kriminal, a potom rešavao ubistva sa nepoznatim počiniocem, silovanja, teške saobraćajne nesreće sa dvoje i više nastradalih...

- Ceo život hodao sam po krvi, kao da sam na Kosovu bio - kaže nam Milutin.

Pre oko 15 godina čuo je za čoveka u Zvorniku koji pravi gusle i od tada je ponovo počeo da gusla...

- Teško je naučiti guslanje, jer sve ide po osećaju, iz duše, po talentu. Nemoguće ih je i u školu uvesti ili note pisati. Nisu ni svačiji prsti iste dužine, niti razmak između prstiju - objašnjava tajne narodnog instrumenta.


ZA izradu gusala najpogodnije je, kaže, drvo koje dobro zvuči - javor, trešnja ili jasen, a za žice tradicionalno konjske strune. Na Milutinovim guslama, izrezbaren je kozorog kao znak upornosti, manastir Svetog Vasilija Ostroškog i lik Petra Petrovića Njegoša. Sve ovo zajedno asocira i na hrabrost i odanost kroz vekove, vrline koje će uvek, uprkos svim nedaćama, biti žive dok postoje gusle.

Sa Milutinom, iz dečje zabave bar zasad, guslaju i njegove unuke, ali je za njih deda opredelio malo drugačiji i lakši instrument. Jer, iako mu devojčice donose veliku radost i ulivaju entuzijazam, svoje gusle, ipak, "štedi" i drži pored kreveta. Uz izgovor da "spavaju", što po dečjoj logici znači da niko ne sme da ih uznemirava i dira.

O CRNOGORSKIM LITIJAMA

- SRBIN sam poreklom iz Crne Gore, i sve što mogu da kažem jeste da ne liči čojstvu i junaštvu ono što se danas dešava u Crnoj Gori. I svoj jezik skrnave ubacivanjem slova i reči koje nisu postojale, a nisu čak ni turcizmi. Njegoš da ih čuje, okrenuo bi se u grobu. Pa to nema smisla. Oporezivati crkve i manastire?! To nikad nije bilo - kaže Milutin, a onda nam uz gusle peva svoju pesmu "Kosovka devojka", pa "Miloševu pogibiju", "Bitku na Marici"...

AKTIVNO OKO 500 GUSLARA

PEVANjE uz gusle, od pre dve godine, upisano je na Uneskovu reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva kao nacionalno bogatstvo Srbije.
Kao simbol srpskog narodnog pamćenja ni danas nije zaboravljeno, a Milutin Gvozdenović kaže da na prostoru Srbije, Hercegovine i Crne Gore, postoji aktivnih oko 500 guslara. Pre nekoliko godina, i u Šapcu je osnovano Guslarsko društvo "Vožd Karađorđe", koje vodi upravo Gvozdenović.

BEĆKOVIĆ: NAJBOLjA KNjIGA EPSKIH PESAMA

AKADEMIK Matija Bećković, prilikom nedavnog boravka u Šapcu, na promociji u "Glasu crkve", rekao je da je Milutinova knjiga "Slava besmrtnim junacima", najbolja knjiga epskih pesama u modernoj srpskoj književnosti.
Ipak, Milutin je skroman i ne želi da se hvali, ali smišlja kako da objavi preostale knjige, ili za početak, bar da ih prekuca iz rukopisa.