Susret sa istorijom: “Novinarske protuve“ blatile ljude i pre jednog veka u sokačkoj štampi

Ivan Miladinović

22. 12. 2019. u 19:02

Сусрет са историјом: “Новинарске протуве“ блатиле људе и пре једног века у сокачкој штампи

Rotacija iz 1915. godine

Prilozi hronologiji srpske žurnalistike početkom 20. veka: I tada su Beogradom žarili i palili tabloidi. Recept za ucenjivanje javnih ličnosti prepisan iz Beča. U prestonici 1908. godine izlazila čak 23 dnevna lista

SVET u kome živimo odavno je, a posebno u poslednje tri-četiri decenije, postao čudovišno složen i osetljiv sistem. U našem doživljaju onog što nam se dešava, opsednuti sobom i globalističkim sistemom vrednosti, počesto nismo u stanju da uočimo ciklično ponavljanje određenih društvenih pojava i okolnosti, koje su usmeravale tokove nadolazećih događanja u prošlosti i koje nas nisu baš usrećile.

Kao primer za ovu tvrdnju mogla bi da nam posluži paralela između novina koje su izlazile u vremenu vododelnice 20. stoleća i prve dve decenije ovog našeg veka. Naš zamišljeni hroničar novina od pre jednog veka, već na prvi, površan pogled, ne obraćajući pažnju na grafički izgled i datum, već na jezik i bezobziran i razuzdan stil u tekstovima, s punim pravom bi mogao da zaključi da je to pisano ovih dana.


PROČITAJTE JOŠ: Sobi potrebna devojka, a neženji mlada od 100 godina: Pogledajte neke od najluđih oglasa u Srbiji

O stanju u srpskoj štampi s početka prošlog veka, čuveni Jovan Skerlić, koji je bio glavni urednik "Dnevnog lista", 26. oktobra 1911. godine, piše: "Srpska žurnalistika je preplavljena jednim delom najnižim društvenim ološem, a drugim opet bezočnim partizanima, koji nisu kadri voditi računa o potrebi objektivnosti. Pera znatnog broja njihovih saradnika često su nalik na oštre jatagane i perne buzdovane."

JOŠ oštrije od Skerlića i "Dnevnog lista", o stanju u srpskoj štampi, te iste jeseni, 10. septembra, pisale su "Radničke novine", glasilo Socijaldemokratske stranke: "Nikada žurnalistika u Srbiji nije tako nisko stajala kao za poslednju deceniju. Ovih dana specijalno, neznanje, nekultura i korupcija u novinarstvu dostigli su svoj vrhunac. Po areni javnog mnjenja u Srbiji smucaju se nekakvi tipovi od kojih čovek mora da se zgadi, ili da se od straha naježi. To je čitava jedna kolekcija novinarskih protuva, problematičnih egzistencija, vagabunda koje bi htele hleba bez motike. To nisu kritičari: to su ucenjivači; to nisu novinari: to su banditi. Ni za kakve dužnosti oni ne znaju; ni prema kome i ni prema čemu oni obaveze ne osećaju; nikakve skrupule ni javnoga ni privatnoga morala njih ne vezuju. Svaka redakcija služi im kao busija, oni se ušanče u prvu na koju naiđu, ne obazirući se ni najmanje koja je i čija je; izbace li ih iz te, oni sasvim spokojno ulete u drugu, možda baš onu sa kojom su dotle najkrvaviju borbu vodili - da odatle ospu paljbu na onu u kojoj su dotle bili..."

A tih godina Beograd je po statističkim podacima, na osnovu popisa koji je rađen poslednjeg meseca 1907, imao 79.110 stanovnika. Tada je naš glavni grad bio najmanja prestonica na Balkanu: Sofija je, recimo, imala 83.000, a Bukurešt 290.000 stanovnika. Zanimljiv je podatak da je Beograd tada ima o samo tri hiljade stanovnika više od Zagreba.

ELEM, ta najmanja prestonica na Balkanu početkom 20. veka bila je preplavljena dnevnim novinama i časopisima, ali pre svega političkim listovima, koji su se delili na partijske i takozvane tržišne, odnosno nezavisne listove. Zabeleženo je da su 1908. u Beogradu izlazila ravno 23 dnevna lista. A tri godine kasnije, u maju 1911, njihov broj je sveden na 15 dnevnih političkih novina. Ali, toliki broj novina nije baš mogao da se podiči nekim naročitim tiražom. Uglavnom su štampani u tiražu od pet stotina do tri hiljade primeraka. Međutim, tri dnevna lista - "Politika", "Pravda" i "Mali žurnal", svakodnevno su prodavani u 24.000 primeraka.


Jovan Skerlić

Listovi koje su optužili "Dnevni list" i "Radničke novine" bili su oni koji su uglavnom nastali posle prevrata 1903. i koji su se sami svrstali u takozvanu sokačku i bezobraznu štampu. U leto te godine "Velika Srbija" piše da te novine svojim jezikom pokupljenim po ćor-budžacima, protivničke novine nazivaju leglom lopuža i vucibatina i da "laju kao psi".

Po tvrđenju "Velike Srbije", u broju od 20. oktobra 1903, četiri petine političkih listova spadale su u red razvratničke štampe. "Čoveku dobro vaspitanom dovoljno je jedared samo da pročita koji od ovih listova i da srpsku štampu nazove javnim nužnikom, i još više, da dođe do uverenja, kako slobodna štampa kod ovakvoga novinarskoga šljama gubi svoj značaj, svoj smisao radi čega je ustanovljena."

Najglasovitiji među "sokačkim" listovima bio je "Mali žurnal". Dnevnik "Beogradske novosti" pretposlednjeg dana avgusta 1903. zahteva da se izdavači "Malog žurnala", braća Savić, kao "pustahije u štampi", koji kao "razbojnici napadaju svakog bez razlike", stave "pod najstrožiju lekarsku prismotru te da se vidi od čega boluju. Nađe li se da im je um pomračen, onda u ludnicu sa njima, dokaže li se pak da su prisebni ali pusti i besni onda na vešala sa njima, jer njihova drskost i bezobzirnost prelazi sve moguće granice".

I JOVANA Skerlića su uspeli da uvuku u rat novina i novinara dok je bio urednik u "Dnevnom listu". Branio se, ali je i napadao... Stalno je prozivan što je u vreme kralja Aleksandra Obrenovića, kao "socijalist i demonstrant", primao "stipendije i honorare od reakcije..." Utemeljivača savremene srpske književnosti najviše je napadala redakcija lista "Smelost". Njihov sukob dostigao je vrhunac kada je "Smelost" atakovala na čast Skerlićevih sestara. "Večernje novosti", u broju od 28. jula 1905, obaveštavaju beogradsku javnost da je, revoltiran, Skerlić potegao revolver na glavnog urednika "Smelosti", ali se ovaj nije dao pa je i on izvadio pištolj. Malo je falilo da u kafani Takovo na Terazijama padne krv.

Klevete i uvrede i ucenjivanje pojedinih javnih ličnosti takođe su u domenu sličnosti u srpskoj štampi onoj posle Majskog prevrata 1903. i onoj posle 5. oktobra 2000. godine. To je bila specijalnost nekih novinara, kao i nekih izdavača listova... Recept je uzet iz Beča, od opskurnih bečkih bulevarskih novina. Prvo bi neki list objavio kraći, uvredljiv napis o nekoj ličnosti, a onda bi se kod njega pojavio čovek "s jakim vezama", i tražio toliko i toliko para da bi se obustavilo dalje "ruženje po novinama".

MEĐU listovima koji su na ovaj način ucenjivali, visoko mesto zauzimala je "Pravda". U Beogradu je gotovo svima bio poznat slučaj narodnog poslanika Maksima Sretenovića. On je na sednici Narodne skupštine od 17. marta 1909. izjavio da mu je traženo "hiljadu dinara u gotovu, a zatim tri stotine, pa da se kurtališe napada u Pravdi". Kad na to nije pristao, u "Pravdi" je, 16. marta 1909 godine, objavljen tekst pod naslovom - "Ludačko delo", u kome piše da je "Sretenović, šenuvši pameću, istrčao pred kafanu 'Pariz' u Beogradu u gaćama i košulji jureći neke pacove, koje niko sem njega nije video".

"Radničke novine"

Iz stenografskih beležaka sa sednice Narodne skupštine od 14. marta 1909. može da se vidi da je "Pravda" optužena da se bavi ucenjivanjem, ali i da prima novac "od neprijatelja Srbije i Srpstva", a da se glavni urednik ne zove Jovan Alamović, već - Johan Alam.

I "ŠTAMPA" koju je izdavao Svetolik Jakšić, pored "Pravde" bila je prozivana kao novine koje su vezane "za jasla ministarstva spoljnih poslova Austrougarske". Stojan Protić o tome piše 3. aprila 1911. u "Samoupravi": "Štampa to je list koji je lagao o zdravlju kralja Petra da bi izveo padanje srpskih papira na stranim berzama i time materijalno oštetio Srbiju. To je list, koji je javno lagao o padanju papira svoje otadžbine na berzi, koji je bezbroj puta najskandaloznije klevetao, grdio i vređao vladu srpsku i sve što je srpsko - jer to je list, koji za tuđinske pare radi o glavi svoje otadžbine" (mnogo godina kasnije u Državnoj arhivi u Beču istoričar Vasa Kazamirović će pronaći dokumenta koja pokazuju da je "Štampa" stvarno bila na listi plaćenih novina austrijske vlade).

Za "žutaćima", i "sokačarima" nisu zaostajali ni dnevni listovi koji su bili organi političkih partija. Naročito kada je bilo u pitanju razračunavanje između prvaka političkih stranaka. Za ove obračune uvedena je nova rubrika "Javna pisma". Za partijskim glasilima poveli su se "tržišni, nezavisni" listovi, pa su počeli svoje stupce izdavati "pod kiriju". Ali, to je značilo da je "kirajdžiji" dopušteno da piše šta hoće i kako hoće.


PROČITAJTE JOŠ: Horor iza rešetaka: Neverovatna izložba u sremsko-mitrovačkoj kaznionici

U "Odjeku", glasilu Samostalnih radikala, "javna pisma" su objavljivana u posebnoj rubrici - "Iz naroda". Politički protivnici nazivani su kukavicama, gadnim i najgadnijim "razbojničkim klevetnicima", "mućkarošima" i "dervišinima".Urednik "Odjeka" bio je Jaša Prodanović i on je uveo još jednu praksu - da ime i prezime svojih političkih protivnika, i uopšte ljudi sa kojima je bio u sukobu, štampa malim početnim slovima, želeći da ih tako još više uvredi.

Jaša Prodanović

SVE JE BILO "JAVNA TAJNA"

U BEOGRADU, početkom prošlog veka, sve je bilo "javna tajna". Znalo se ko stoji iza kojih novina, ko ih finansira. Za list "Tribunu", koji je među prvima obavestio srpsku javnost da je formirana tajna organizacija Crna ruka, znalo se da je iza nje Milovan Milovanović, koji je 1911. godine bio predsednik vlade i ministar spoljnih poslova. Preko "Tribune", on je plasirao ono što nije mogao da kaže protiv svojih kolega u vladi. Jedno vreme, ovaj list je bio "u funkciji" prestolonaslednika Aleksandra.


Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

na žalost

22.12.2019. 23:04

"Politika", "Pravda" i "Mali žurnal" od kojih su tabloidi štampani u velikom tiražu ali se Politika nekako nosila sa njima.Danas se takođe tabloidi štampaju u pristojnom tiražu (potpomognuti internet izdanjima) ali Politika ne uspeva da se nosi s njima.