Roditelji prepreka kaznama za đake

NAJNOVIJI Pravilnik o društveno-korisnom, odnosno humanitarnom radu koji je donelo Ministarstvo prosvete, a tiče se učenika koji naprave prekršaj, u samom startu izazvao je brojne nedoumice. Jedno od najčešćih pitanja jeste - koliko je realno očekivati da će đak, koji je tukao vršnjaka, pristati da mu pomaže u učenju ili nosi torbu, što je mera predviđena za ovaj prekršaj. I da li će ga iza prvog ćoška ponovo prebiti i baciti ranac u kontejner.

Pročitajte još: KAZNE ZA UČENIKE: Ko unese drogu okopava cveće

Mnogima je apsurdno zazvučala i odredba da bi jedna od mera društveno-korisnog rada, kao dodatak na ukor, za one koji donose drogu u školu, mogla da bude pomoć domaru u čišćenju dvorišta, okopavanju cveća ili tetkicama u sređivanju trpezarije. Neretki komentari bili su: "Policija ne sme da žmuri na dilere koji se muvaju oko škola, a ne narkomani da okopavaju cveće".

Pročitajte još: Treba li đacima uvesti obavezan test na narkotike?

Koliko će Pravilnik naći uporište u praksi, pokazaće vreme, ali ono što bi u startu moglo da ga pretvori u mrtvo slovo na papiru jesu roditelji koji po propisima moraju da pristanu na "meru", a oni, često, odbijaju saradnju. Naime, ni po zakonu, ni po pravilniku, dete ne sme sankcijama da bude poniženo. Nije teško poverovati da će popustljiv roditelj odbiti da njegovo mezimče čisti učionice, plevi školske leje ili pomaže u kuhinji uz obrazloženje da su ti poslovi za njega – ponižavajući.

Jedino što u tom slučaju preostaje školi jeste da protiv nesavesnog roditelja pokrene prekršajni ili čak krivični postupak. Samo brze i oštre sudske odluke pomogle bi da Pravilnik zaživi.

Branka Tišma, školski psiholog iz OŠ "Lazar Savatić", kaže da bi nove mere društveno-korisnog ili humanitarnog rada trebalo da pomognu đacima u građenju socijalnih odnosa.

- Tačno je da nijedna od planiranih aktivnosti ne sme biti ponižavajuća za dete i zato je potrebno da škole aktivno uključe roditelje kao saveznike. Ukoliko roditelj ne pristaje na predložene mere, moraće to da potpiše, a onda se pokreće odgovarajući postupak. Sigurno je da će biti problema u praksi, ali svaka dodatna aktivnost dece pomaže u njihovom razvoju, a ova akcija Ministarstva prosvete morala bi da bude podržana i drugim akcijama države - kaže Tišma.

Ona konstatuje da su deca sve pasivnija i nesamostalna, često izgubljena u virtuelnom svetu igrica, u kome je sve dozvoljeno radi pobede. Mališani sve teže prave razliku između virtuelnog i stvarnog života. Još kad igraju igrice do četiri ujutro, pa u školu dođu umorni, nervozni i mrzovoljni, "fitilj" im je kraći i lako započinju konflikte.

- Kada skrenemo pažnju roditeljima, odgovaraju "ako mu zabranimo igrice, ubiće se". Roditelji, štiteći decu od obaveza i odgovornosti, štite od razvoja - konstatuje naša sagovornica.

Da roditelji nekritički štite decu i da je sa njima često otežana komunikacija, smatra i psihoterapeut Zoran Milivojević. Takođe veruje da bi škola kroz društveno-koristan rad polako mogla da vrati nekadašnju moć.

- Glavni problem je što je škola nemoćna kada treba nekoga da kazni. Najnoviji predlog nije naš izum, već postoji u zapadnoevropskim školama. To je princip restitucije. Stvari koje si pokvario treba da vratiš u prvobitno stanje, a ukoliko ne možeš, moraš nekako da nadoknadiš. Za dete će biti najveća kazna kada bude moralo da radi nešto što ne voli - smatra Milivojević.