Omaž Predragu Ejdusu i pozorištu: Irfan Mensur o novom tekstu Vaškice, letu u Herceg Novom, putujućim glumcima

V. STRUGAR

ponedeljak, 01. 06. 2020. u 11:30

Омаж Предрагу Ејдусу и позоришту: Ирфан Менсур о новом тексту Вашкице, лету у Херцег Новом, путујућим глумцима
Predstava počinje tonskim zapisom jednog Pecinog intervjua, u kome govori o snovima glumca
GLUMAC i reditelj Irfan Mensur povratak "u normalu" dočekao je pun planova: nastavlja sa fakultetskim obavezama, deo leta će provesti u Herceg Novom i sa Tanjom Bošković pripremati duodramu "Vaškice", a onda za jesen i zaječarski festival postaviti na scenu srpsku praizvedbu drame Gorana Stefanovskog "Kaza Balkan".

- Trenutno se spremam za prvi čas glume s maskom i rukavicama, na Fakultetu savremene umetnosti - otkriva Irfan Mensur. - Inače, sve vreme sam svojim studentima držao onlajn časove i čitajuće probe na "Vajberu". Mnogo smo radili, diskutovali, pomalo se svađali. Eto, taman smo završili čitajuće probe, pa sad možemo da se okupimo i krenemo u mizanscen.

Vanredna situacija prekinula je nastavu, ali i probe novog komada s koleginicom Tanjom Bošković. Reč je o duodrami (inspirisanoj delom Hosea Sinistere) u kojoj se pojavljuje u dvostrukom svojstvu, kao glumac i kao reditelj:

SINISTERA I STEFANOVSKI JOŠ dva Sinisterova teksta bila su inspirativna za Mensura: "Joj, Karmela" (režirao je TV film sa Ejdusom i Svetlanom Bojković 1996. godine) i duodramu "Primadone", koju i dalje igraju Tanja Bošković i Rada Đuričin. Posle "Vaškica", našeg sagovornika čeka novi pozorišni poduhvat - za zatvaranje zaječarskih "Dana Zorana Radimovića" planira da postavi na scenu srpsku praizvedbu teksta "Kaza Balkan" Gorana Stefanovskog. Premijera je u oktobru.

- Počeli smo da radimo "Vaškice" i stigli da održimo dve-tri probe u Beogradu. Nastavićemo u avgustu u Herceg Novom, gde Tanja ima kuću. Biće nam potrebno dvadesetak dana da završimo predstavu, a onda, s jeseni, kad se otvore sva pozorišta, da je odigramo u Beogradu. Predstavu radimo u produkciji "Jugoarta", a pre zvanične premijere planiramo nekoliko izvođenja u Crnoj Gori kao "zagrevanje" za Srbiju i region.

Pred publikom će se naći zanimljiva priča o večitom životu putujućih glumaca, a dvoje umetnika rešili su da baš ovo ostvarenje posvete najvećem "putniku" među njima, kolegi Predragu Edusu.

- Predstava počinje tonskim zapisom jednog Pecinog intervjua, u kome govori o snovima glumca. Kad sam uzeo da radim tekst, sama po sebi nametnula se misao da ga treba posvetiti Ejdusu. I Tanja i ja smo ga dobro poznavali. S njim sam igrao, režirao, često pričao o profesuri. Obojica smo predavali glumu - kaže Mensur. - Peca jednostavno nije živeo život. Živeo je pozorište, od jutra do mraka. Nije važno ni koliko je "živih" naslova imao, ni u koliko je pozorišta igrao, već činjenica da je sav bio u tome. Rečju, "globtroter" teatra! U svojoj glavi putovao je svuda po svetu, po svim pozorišnim scenama. Poslednji put izašao je na scenu u našoj zajedničkoj predstavi "Hor bečkih dečaka", u Kikindi... Posle ovog izvođenja otišao je u bolnicu i, nažalost, nikada više nije zaigrao. Razgovarali smo tri-četiri dana pred njegovu smrt. Prvi put, borac koji nikada nije priznavao bolest, rekao mi je: "Matori, gotovo je". Tada sam znao da je zaista gotovo...

Predrag Ejdus


S Ejdusom počinje predstava, a kad se upali svetlo na pozornici su Tanja i Irfan kao putujući glumci, koji već četiri stotine godina žive s pozorištem i od pozorišta. Tokom izvođenja prolaze kroz celu istoriju teatra, da bi na kraju ušli u "sopstvenu kožu" i vodili dijalog kao - Tanja i Irfan.

Tanja Bošković


- Tekst je rađen na temu jednog Sinisterovog teksta, ali sam ga potpuno "posrbio", kao što je to svojevremeno činio Joakim Vujić, i prilagodio našim prilikama. Zanimljivo je da počinjemo priču od vremena kada je ženama bilo zabranjeno da se pojavljuju na sceni. Zato Tanja do pola predstave igra kao muškarac. A onda joj je dosta, skine se i kaže: "Neću više da se krijem!" - otkriva nam popularni glumac. - Inače, već 25 godina držao sam ovaj nepreveden komad u fioci. Sada sam, konačno, od zagrebačkog glumca Zdenka Jelčića dobio prevod (on ga je uradio s nemačkog) i "prebacio" na naše vreme, naše glumce, naše stvaranje pozorišta, sve do onog prvog, Teatra na Đumruku.