Producenti ucenjuju, a glumci od ugleda na to pristaju. Mogu da jedem suv hleb, ali da radim za margarin neću: Radmila Živković o filmu, pozorištu, ulogama, životu

PRVAKINjA Drame Narodnog pozorišta Radmila Živković ostavila je za sobom tešku godinu, ali nova je počela berićetno - stajaćim ovacijama njenoj "Gospođi ministarki" (u režiji Jagoša Markovića) na sceni Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu. Tamošnja publika čekala je gotovo četiri decenije na ovaj susret, a naša glumica osvojila je, s razlogom, njihova srca: u gotovo dvosatnoj predstavi, sve vreme na sceni, u furioznom ritmu nosila je u punoj koncentraciji najslavniju Nušićevu junakinju. Ipak, ovaj dan za nju je imao još jedno, posebno značenje:

- Premijera je bila 19. januara 2004. godine na Bogojavljenje. Na isti dan smo gostovali u Hrvatskoj - kaže na početku razgovora za naš list Radmila Živković. - Pre predstave, moja ćerka Bojana i ja otišle smo u Saborni hram Preobraženja Gospodnjeg da uzmem bogojavljensku vodicu i tu, prvi put u crkvi, zapalila sam sveću mom pokojnom bratu, tri meseca posle njegove smrti. U kući mi svaki dan gori kandilo, ali sveću teško palim. Ne mogu da se pomirim sa njegovim odlaskom. Toliko se borim otkad se to dogodilo... Početkom sezone u haosu sam spremala na matičnoj sceni i predstavu "Projekat Šekspir - san letnje noći".

* Imali ste premijeru u najtežem trenutku, kako ste izdržali?

- Brata sam sahranila 7. oktobra, a premijera je bila osmog. Čovek, glumac, potpuno se prebaci u neku drugu stvarnost koja traje samo dok je na sceni. Pre i posle toga se raspadaš, potpuno. Nema milosti u ovoj profesiji. Dan pre njegove smrti reditelj me je ukorio da nisam toliko dobra koliko sam bila prethodnog dana. Odgovorila sam mu: "U pravu si. Potpuno sam oduzeta, pod sedativima. Upravo sam videla umirućeg brata." Sve je manje empatije, solidarnosti, pristojnosti među nama. Reditelju je najvažniji njegov projekat, sve drugo je nevažno. I kad gledate pozorišne plakate koji reklamiraju predstave, vidite ime pisca, komada, reditelja, ali ne i glumca. Kao da smo potrošne snage.

PROČITAJTE JOŠ -Radmila Živković: Otuđujemo se zbog stida

* I sami glumci se u poslednje vreme bespoštedno "troše", trčeći iz jednog TV projekta u drugi. Ispašta li i pozorište?

- Zbog poslova van kuće glumci izostaju sa proba, ne mogu da se naprave podele i repertoar. Sve razumem, ljudima treba novac, ali danas se radi za besmislene sume. Ponekad za mesec dana snimanja zarade onoliko koliko su nekada primali za dan. Producenti ucenjuju. Možda poneko i dobije veliki novac, ali obično se radi po šesnaest sati za dnevnicu od četrdeset evra, dan za danom. Oni dobri dobiju, najviše, osamdeset.

* Zašto pristaju na rad u takvim okolnostima?

- Pozorišne plate nisu dovoljne za pristojan život, a glumac bi, ipak, trebalo da živi i izgleda bolje od onih koji sede po splavovima i voze skupe automobile. To je jedan od razloga. Osim toga, ogromna je proizvodnja glumaca u zemlji, godišnje izađe više od sto diplomaca. Gde ćete da ih zaposlite? To je nemoguća misija. Nekada se na FDU prijavljivalo po 700 kandidata, da bi na kraju izabrali nas dvanaest-trinaest. Postojale su akademije još samo u Novom Sadu i Prištini, a sada ih samo u Beogradu ima možda desetak. Zato je i opšta jurnjava za parčetom bilo kakvog posla. Naravno, i danas ima ozbiljnih produkcija na nivou nekadašnjeg sistema. A glumac ima jedan strašan nedostatak: mora da se "akumulira". Mi ne radimo sa instrumentima, naše biće je alat.

foto Z.Jovanović

* Da li glumačke tezge sve češće dovode u pitanje proces rada u teatru?

- Nije u redu što se to dešava. Jer, neko je uložio ogroman trud da bi se napravila predstava, dok je drugi zbog ličnog interesa dovodi u pitanje, sprečavajući ostale kolege da pokažu šta su uradili. Tako je često i odnos prema matičnoj kući, instuticiji u kojoj su zaposleni, vrlo "ličan". Činjenica je i da smo veoma malo plaćeni, pa je rad sa strane neka vrsta otpora prema nebrizi za ono što bi trebalo da bude osnova društva - kultura.

* Ipak, zbog toga na kraju ispašta publika, ni kriva ni dužna?

- Naravno da ona nije kriva, krivi smo svi. Ne znam da li iko javno priča o tome. Uglavnom ćute. Javno se samo pokazuju u tim i takvim poslićima.

* "Poslići" su ponekad ispod dara i nivoa samog umetnika,odnosno pozorišne kuće čiji su deo ansambla?

- Zato i kažem poslićima. Pare su motiv, shvatili su to dobro producenti i počeli da daju sve manje honorare, jer ljudi od imena i prezimena, časti i ugleda, spuštaju svoje nivoe i prilagođavaju se njihovim ucenama. Lično, uvek kažem da mogu da jedem suv hleb, ali da radim za margarin - neću.

* Bez obzira na primanja, pozorište je uvek vredno truda?

- Kako da ne! Ovom profesijom imate želju da se bavite celog života, uz ogromno trošenje svog bića. Malo ko to razume. Publika stoji i aplaudira jer prepoznaje nešto što si joj tokom predstave utkao i dao. To je ta neraskidiva veza sa onima koji prate pozorište. Ljudi uvek osete trud koji ste uložili... Za mene kažu da sam nezgodna jer prepoznajem laž i ne volim da je vidim. Prepoznajem je na sceni, ekranu, u odnosu prema profesiji, uočavam marifetluke raznih vrsta. Uostalom, u našem poslu ima i zvučnih imena koja taj značaj ne zaslužuju, "nosača" kostima i frizura.

* Kako takvi stiču "zvučna" imena?

- Kad čovek nema suštinskog dara za ovu profesiju, gradi alternativne puteve svoje ličnosti i prikazivanja u javnosti. A publika nema vremena da to analizira. I ne samo publika. Takvi koriste laktove, glumljenje u privatnom životu, uguravanje u raznorazne žirije i javne, "značajne događaje". S druge strane, sklonjeni su i razbijeni neki divni, talentovani ljudi. Sistem ogovaranja i ubeđivanja da "nešto s njim nije u redu", uništi čoveka i izbaci ga iz upotrebe.

foto Z.Jovanović

* Gde se pronalazi ravnoteža u teatru?

- Ovo je, po mom mišljenju, božanska profesija. Moraš da budeš sa samim sobom, koliko je to moguće, u najvećoj saglasnosti koja ti je data u tom trenutku. Lično, trudila sam se da dostignem ravnotežu i harmoniju, a da li sam to postigla, najbolje osetim posle predstave. Jer, u tom slučaju ne mogu lako da izađem iz lika. Sadejstvo sa onim koga si predstavljao je toliko stresno, da vam treba vremena da razumete šta ste učinili sa sobom tokom boravka na sceni. To sam "osvestila" možda tek sa predstavama "Stanje šoka" u režiji Egona Savina i, ubrzo potom, u "Hasanaginici", u rediteljskom čitanju Jagoša Markovića.

PROČITAJTE JOŠ - Radmila Živković: Vratiti sistem vrednosti u medije

* Posle svih ovih godina, šta vam se čini najvažnijim u razumevanju lika?

Mora da se zna osoba koju igramo da bismo došli do njene suštine. Šta je Ministarka? "Gospođa". U samom naslovu je rešenje. A Živka nije ni jedno ni drugo. Ni gospođa, ni ministarka. Već najobičnija žena koja mesi hleb, krpi pantalone i brine o svojoj problematičnoj deci. Sve je njoj jasno, ali nema kud.

foto Z.Jovanović

NAGRADA "ŽANKA STOKIĆ"

* BILI ste naša treća "Žanka", dobitnica ove prestižne nagrade za ukupno stvaralaštvo?

- Ovo priznanje mi je posebno drago, jer su o njemu odlučivala umetnička imena poput Mire Stupice, Ljube Simovića, Cece Bojković. I tada je bilo Bogojavljenje. Sećam se da me je Mira srela ispred direkcije Drame i čestitala mi. Bila sam izuzetno uzbuđena... Uskoro će "Žanka" biti dodeljena osamnaesti put. Mislim da bi trebalo da postane bijenalna nagrada, da ne dođe do "inflacije" priznanja. Tako će ostati značajna za one koji je dobijaju, a odluka još odgovornija za one koji o njoj odlučuju.