Radmila Živković: Otuđujemo se zbog stida

IZA nje je više od 40 godina godina karijere i čitava lepeza uloga kojima je osvajala publiku, kako na pozorišnoj sceni, tako i na filmskom platnu. U komedijama, u kojima je po mišljenju mnogih glumaca najteže igrati, Radmila Živković jedna je od najboljih i u svim tim rolama potpuno jedinstvena. Kroz svoj posao je, ističe, naučila da istražuje sebe, da se razvija kao ličnost, gradi svoje stepenike na koje se penje i ostavlja duboke tragove.

Radmilu, trenutno, gledamo u liku Iboljke, u seriji „Ulica lipa” koja je prošle nedelje ponovo počela da se emituje na Javnom servisu Srbije.

- Iboljku sam doživela onako kako je pretpostavljam i publika vidi, jer je moj primarni zadatak bio da ulogu upravo njoj maksimalno približim. Bilo mi je važno da je gledaoci shvate, zavole i možda prepoznaju u nekom svom okruženju. Veliku podršku sam imala i od reditelja Miroslava Lekića koji je razumeo i voleo taj lik, tako da smo zajednički doprineli tome da on bude jedan od upečatljivijih u seriji. I kao ekipa smo bili jedinstveni u proživljavanju tih ljudskih duša, njihovih sudbina, mogućnosti i svega onog što čini život jednog komšiluka.

Kako ste vi doživeli priču o radostima, problemima i nadama u tom susedstvu koje je privuklo veliku pažnju publike?

- Kada se rade ovakve serije najvažnije je da sve što verodostojnije prenesete gledaocima, tako da oni u nekom od likova prepoznaju sebe ili požele da budu takvi. Svi imamo komšiju, živimo u komšiluku i komšije smo nekome. Takođe, osećamo potrebu da budemo bliski sa onima koji nas okružuju. Donekle smo se pomalo otuđili, pa je i komšijskih druženja kakva su nekada bila sve manje. Mislim da nam upravo ona nedostaju, te stoga ovakve priče i privlače pažnju gledalaca. Veza među ljudima je neophodna.

A šta mislite, gde se izgubio taj „stari komšiluk”?

- To je apsolutno lična satisfakcija na minimalnom nivou. Jer, ako se samo ostvariš na poslu, a ne kao ljudsko biće, onda se nisi ni ostvario. Zato je važno da to činimo i kroz profesiju, način na koji vodimo život, odnose sa ljudima, njihovo razumevanje, shvatanje i doživljaj svega što nas okružuje.

Kako vam uspeva da tako spontano i lako iznesete sve te komične likove?

- Sve što izgleda jednostavno, u stvari je vrhunsko. Jer, upravo se tu kriju najveće iskustvo i znanje. Ne možete da se bavite umetnošću ako ne razmišljate suštinski. Naša profesija je veoma teška i kompleksna, a nama glumcima osnovni alati za rad su naše biće i duša - to moramo da održavamo u najboljoj formi sve dok se bavimo glumom. Mi između sebe znamo koliko je taj posao divan, težak i necenjen, kao i to koliko je velika stvar biti uspešan u našim okvirima.

BOJANA NE PRIHVATA POMOĆ

I ĆERKA Bojana Bambić krenula je vašim stopama. Do sada ste imali nekoliko zajedničkih projekata. Šta joj najčešće savetujete i da li je uzbuđenje veće kada igrate zajedno?

- Ne mešam se u ono što radi. I kada bih želela da joj pomognem, ona to ne bi prihvatila. Sada mladima uopšte nije lako. Neki misle da ima protekciju zato što je moja ćerka, a to je upravo velika zabluda i zbog toga ima dosta prepreka u karijeri. Ona je pametna, talentovana, divna, senzibilna, normalna, i to mislim kao koleginica i majka, kao i mnoge kolege koje je poznaju. Polako, ima vremena, ovaj posao se radi celog života - kaže Radmila. - Kada radimo zajedno nas dve imamo potpuno profesionalan odnos. Ona je moje dete i volim je najviše na svetu, ali kad smo na sceni svaka radi za sebe.

PONOSNA SAM NA „MINISTARKU”

VAŽITE za jednu od najboljih „Ministarki”, a ta uloga vam je donela i prestižnu nagradu „Žanka Stokić”. Koliko vam je lik Živke promenilo život?

- Svaka uloga mi menja život. Uspeh u onome što radim daje mi sigurnost, ali se s tim povećava i odgovornost. Zato je svaka nova uloga još veća zamka. Jer, ne možeš samo da staneš i kažeš „e, tu sam bio super i sad mogu da prolazim tek onako”. Čovek nema pravo da se izvlači u životu. Poštenije je prestati da se baviš nečim, ako misliš da više ne možeš da daš - ističe glumica. - „Ministarka” je moj veliki uspeh i važan zadatak koji sam obavila i na koji sam veoma ponosna. Taj ponos ne pripada samo meni, već svima koji su učestvovali u predstavi. Uspehe u profesiji ne treba pripisivati samo onome ko se njome bavi, jer u mnogim stvarima ne zavisimo sami od sebe.