Dubravka Zubović: Posao u operi je prava lutrija

KADA se početkom devedesetih sa porodicom (suprugom i decom - "slavnim trojkama" rođenim 1980) otisnula u Ameriku, tadašnja primadona Beogradske opere nije ni slutila da će njihov boravak preko okeana baš potrajati. Ove godine, navršava se tačno četvrt veka od kada se Dubravka Zubović trajno nastanila u Kaliforniji. Ovdašnja publika, ipak, ne zaboravlja njen sjajni glas, njenu Karmen i druge blistave role, "kulturni šok" koji je izazvala (za ono vreme krajnje avangardnim) nastupom na koncertu "Dugmića" na Sajmu 1989. godine...

Iz rodnog Zagreba, gde je kao izuzetan talenat pozivaju na akademiju sa samo 16 godina, preko Beogradske opere i najvećih scena sveta, dospela je do Amerike u kojoj je "bacila sidro", i posle dve i po decenije pevačke karijere strastveno se posvetila pedagoškom radu.

- Na odluku da se preselimo u Kaliforniju je osim sjajnih uslova za rad, uticalo i ekonomsko i političko stanje u nekadašnjoj Jugoslaviji, ali i razmišljanje o budućnosti naših trojki. Kako sam u međuvremenu uspela i profesionalno da se ostvarim u pedagogiji, iz sadašnje perspektive, nisam sigurna kada i da li će se desiti povratak - navodi proslavljeni mecosopran.

* Kako vam, iz ove perspektive, deluju počeci u Beogradu, kako ste tada zamišljali svoju karijeru?

- Debitovala sam u Beogradskoj operi već u 21. godini, ne znajući ništa o tome šta znači karijera operskog umetnika, niti koliko životnih odricanja je potrebno da se opstane. Bačena sam u stihiju i naučila da plivam u hodu, kroz dobra i loša iskustva. Mladi umetnik završi školovanje i nađe se u čudu sa pitanjem "Gde i šta sada?" Na sreću, ja sam odmah posle Muzičke akademije u Zagrebu 1974, bila primljena u Beogradsku operu. Sada mi je, kao pedagogu, još jasnije koliko su mladi pevači prepušteni sami sebi i koliko je odluka da se posvetite toj profesiji velika lutrija. Tolike godine velikog rada, ogromnih odricanja i na kraju ne postoji garancija da ćete ikada imati karijeru.

Zato je neprocenjiva mogućnost dostupna u našem kraju sveta (mislim na Srbiju i Evropu), gde mladi operski pevači mogu naći posao na nekoliko godina da bi ispekli zanat u operskim kućama, što u SAD ne postoji.

* Posle tolikih uspeha, svakako vam nije bilo lako da "presečete" pevačku karijeru i posvetite se porodici?

- Ja sigurno nisam pretpostavljala da ću karijeru završiti tako rano. Odlaskom u SAD, još uvek sam imala nekoliko ugovora po svetu koje je trebalo odraditi. Kako imam veliku porodicu, shvatila sam da će postati veliki problem moje duže odsustvovanje iz kuće, ponekad i na tri meseca. Bez pomoći porodice, na koju smo navikli u Beogradu, više nije bilo moguće da nastavim karijeru.

-Ta odluka mi nije pala nimalo lako. Jedno vreme sam se potpuno isključila iz muzičkog sveta, nisam slušala klasičnu muziku, nisam odlazila na predstave, i vreme je učinilo svoje.

-Pokušala sam da ostanem aktivna usavršavajući strane jezike i završavajući Školu za unutrašnji dizajn, da bih na kraju shvatila da je moja jedina istinska ljubav - muzika. Sa završetkom profesionalne karijere, a sa nepresušnom energijom od koje sam satkana, i nakon podizanja dece, došlo je vreme za sledeći korak. Vokalna pedagogija me je, srećom, sada potpuno preokupirala i našla sam najzad svoju "nišu" u okviru voljene profesije, u kojoj uživam.

* Zasniva li se vaš pedagoški pristup na metodama usvojenim na Akademiji ili ste kreirali neki "američkiji", osoben lični metod u radu sa učenicima?

- Započela sam rad kao profesor pevanja i dikcije stranih jezika na Sadlbek koledžu, gde sam se upoznala sa vokalnom pedagogijom u SAD. U radu sa studentima mnogo mi je pomoglo evropsko obrazovanje i pevačko iskustvo, u sintezi sa američkim sistemom koji zahteva od studenta pevanja mnogo više znanja u oblasti anatomije tela i teorije muzike.

-Studio koji sam otvorila 2010. godine, brzo je postao vrlo uspešan. U proseku godišnje radim sa 25 pevača, što početnika, što onih koji su završili studije, čak i doktorate, pa žele usavršavanje, ali i sa penzionerima koji vole da pevaju. U poslednje četiri godine pet mojih studenata je pobedilo na Internacionalnom pevačkom takmičenju u Njujorku i svi su pevali u njujorškom Karnegi holu, gde će u decembru pevati još jedna moja studentkinja. To je velika satisfakcija nakon ogromnog rada koji svi ulažemo.

* Družite se i sarađujete sa Milenom Kitić, drugom našom "plavom Karmen" čiji se životni put u mnogo čemu podudario sa vašim?

- Igrom slučaja i sudbine, Milena Kitić i ja smo se našle u istom delu sveta, u kalifornijskom Orange County. Moja karijera je započela mnogo pre njene, tako da sam ja već živela u Kaliforniji kad je ona počinjala. Samo sam jednom tokom boravka u Beogradu, u koji sam godinama dolazila bar jednom godišnje, imala priliku da je čujem i uživam u njenom glasu. Nakon dužeg odsustva, Milena je opet aktivna na sceni i koncertnom podijumu.

Po povratku sa operskog festivala u Rimu 2012. godine, odlučila sam da upravo tamo napravim svoj program za mlade pevače, OC Ars Vocalis Academy. Budući da sam tokom pevačke karijere imala sreću da radim sa najboljima, nije bilo teško pozvati najbolje da mi se pridruže kao predavači. Tu je Milena Kitić, naš proslavljen mecosopran, Ines Salazar, sopran iz Venecuele sa fantastičnom karijerom u Evropi, i dr Mark Gudrih, tenor i predavač na kalifornijskom Univerzitety Fulerton. Većinu letnjih pevačkih programa u Evropi organizuju upravo ljudi iz SAD.

* Ipak, vaš program je specifičan, i ne samo po tome što je u samoj prestonici Italije umesto u nekom malom mestu?

- Želela sam da mladi umetnici rade na najvišem nivou sa tri, četiri različita predavača koji će im predočiti svoj pogled na tehniku pevanja, interpretaciju i pristup profesionalnom izvođenju na sceni. Studentima nastojim da objasnim da će se u karijeri susretati sa različitim muzičkim i artističkim idejama dirigenata i režisera, te da treba da budu otvoreni i da se prilagode. U tri nedelje imaju časove pevanja i italijanskog jezika, master klasove, i tri javna koncerta u crkvi u centru Rima. Program je baš u Rimu ne samo zato što sam ja studirala u Italiji, nego i zato što je Rim kolevka kulture, umetnosti, grad prebogate istorije. Studenti, posebno iz Amerike, vraćaju se nakon kulturnog šoka, obogaćeni na mnogo načina, sa još jednim završenim "kursom" koji predstavlja grad Rim, sam po sebi.

MILENA KITIĆ: NADAM SE DOLASKU U BEOGRAD

DRUGA nezaboravna "plava Karmen", Milena Kitić, našu zemlju je napustila 1997. a životni put ju je najpre naveo u nemački grad Esen, na tri godine.

- Tamo sam pevala ceo mecosopranski fah i bila proglašena za najbolju Karmen u sezoni '97/98. - seća se Milena. - Karmen sam samo u Esenu otpevala više od 40 puta puta u dve sezone. Preselila sam se u Kaliforniju početkom dvehiljaditih, rodila sina, a zatim nastavila sa nastupima.

Najčešće je pevala ulogu Karmen, više od 250 puta do sada, te je i zvanično od kritičara proglašena njenom "signature role":

- Od 2007. godine usmerila sam se i na profesuru, već skoro deceniju predajem na Čapmen univerzitetu u Kaliforniji, dajem master-klasove, često sam u žirijima operskih takmičenja. Sa nastupima sam nastavila uglavnom po SAD, najčešće sa Los Anđeles operom.

Sa Dubravkom Zubović sarađuje svakog leta, a u međuvremenu je otvorila i svoj privatni operski studio koji broji pedesetak studenata.

- Što se beogradskih početaka tiče, veoma rado ih se sećam i upravo su mi oni dali najbolje predznanje i potrebno iskustvo da ostvarim sve ostalo što je sledilo. Neizmerna zahvalnost uvek ide našoj divnoj profesorki Biserki Cvejić, njenoj posvećenosti svima nama. Godinama planiram da dođem i otpevam ponovo nešto i u Beogradskoj operi, a verujem da će se to i desiti već naredne sezone - kaže nam Milena Kitić.