MISIJA ČESTITIH ŠKOTSKIH ŽENA: Kragujevac je bio pun savezničkih lekara i bolničarki

Arčibald Rajs

18. 01. 2021. u 18:00

МИСИЈА ЧЕСТИТИХ ШКОТСКИХ ЖЕНА: Крагујевац је био пун савезничких лекара и болничарки

Pazarni dan u Kragujevcu

KRAGUJEVAC je pun savezničkih lekara i bolničarki. Tu je engleska vojna misija sa pukovnikom-lekarom Hanterom na čelu. Tu je ruska bolnica, preseljena iz Valjeva u Kragujevac.

Tu je, isto tako, francuska vojna misija koja broji 100 lekara i kojom upravlja pukovnik lekar Žuber. Englezi su dali svojoj misiji jedan sasvim naročiti cilj i imaju nameru da sami upravljaju svojim izaslanicima. London izigrava, kao za vreme celog rata, ulogu zaštitnika prema Srbiji, zaštitnika koji, istina, hoće da pomaže, ali koji hoće takođe da zapoveda. Francuzi su stavili svoje lekare na potpuno raspoloženje srpskog generalštaba. Oni se smatraju kao saveznici s istim pravom u Karađorđevoj zemlji, a ne kao zaštitnici koji čine delo milosrđa. Ne ustežem se da kažem da sam već za vreme rata uvideo, a kasnije mi se to još više potvrdilo, da su Francuzi bili jedini saveznici koji su shvatili srpski narod, njegovu dušu i njegove aspiracije.

U ovim okolnostima, nije, dakle, nimalo čudno da je francuska vojna misija imala mnogo bolji rezultat nego engleska. Čovek je svuda sretao francuske lekare na frontu, u jedinicama, po varošima i po selima, gde pelcuju građansko stanovništvo i vojne ličnosti. U Kragujevcu, u jednoj sali kafane "Šumadija" radio je dr Garnie. On je pelcovao 1.500 stanovnika nedeljno protiv kolere, i oni dolaze dobrovoljno, iako pelcovanje nije obavezno. Uostalom, nemam nameru da tvrdim da Hanterova misija nije bila takođe korisna. Ali njoj je London strogo propisao njen zadatak, iako London nije mogao znati gde je njena pomoć bila najhitnija.

PORED ove engleske vojne misije, bilo je još privatnih misija istog porekla. Tu je misija Gospođe Stobart, jedne opasne feministkinje. Sem njenog muža i pastora, celo njeno osoblje je žensko i prošlo je prvu mladost, sem jedne devojke koja je vrlo mlada i kojoj se stoga mnogo udvaraju mladi ljudi u vojsci.

FLERTOVANJE RATNIKA

RUSKA bolnica koja je iz Valjeva preseljena u Kragujevac, bila je smeštena u jednoj dugačkoj zgradi koja je, čini mi se, bila poljoprivredna škola pre rata, na putu za Gornji Milanovac i prekoputa varoškog fudbalskog igrališta. Tu su s vremena na vreme organizovani koncerti koje su posećivali vrhovi vojne hijerarhije i mladi poručnici ataširani u Glavnom Stanu ili rekovalescenti, privučeni dražima nekih ženskih članova misije. Ipak, kuća u kojoj su stanovale "sestre" u varoši bila je još više posećivana od ratnika koji su želeli da malo flertuju. Bilo je teško, u vreme čaja, da čovek tamo ne nađe društva. Gospođa Tamara, lepa Tamara, kao što smo je nazivali među nama, bila je divna domaćica, koje će se verno sećati oni koji su bili u Valjevu i Kragujevcu.

Bolnica pod šatorima Gospođe Stobart bila je divno smeštena na jednoj velikoj livadi. Tu je sve bilo novo i trebalo je da posluži za lečenje zaraznih bolesti. Nažalost jedine zarazne bolesti koje su tu bile negovane, bile su bolesti nekoliko nesrećnih članova misije, od kojih su dve-tri podlegle.

Tu je takođe misija škotskih žena i Serbijen Relif Fond. Škotske žene su čestite žene koje predano rade kao lekarke ili bolničarke, ali njihov cilj sifražetske propagande i ženske emancipacije, koji bi se morao uspavati za vreme rata, često je bio i suviše očigledan.

U SVEMU, uvek sam imao utisak da su Englezi koji su vrlo dobro snabdevali svoje misije, trošili ogromno novca.

U ovom nabrajanju ne treba zaboraviti lično delo jedne Engleskinje, ledi Pedžet, žene engleskog ministra. Ova plemenita žena se lično zalagala i, iako radeći sa mnogo ograničenijim sredstvima nego druge misije, ona je učinila srazmerno beskrajno veće usluge. Ova hrabra žena nije htela da ostavi svoje ranjenike kad su Bugari zaboli Srbiji nož u leđa. Smelo, pored kreveta bolesnika, ona je čekala upadača.

Sem ovih stalnih misija, bilo je takođe u Kragujevcu "misionara" na prolasku. To su bili francuski ili drugi političari koji su išli u Rusiju ili se vraćali iz te zemlje. Oni su se zaustavili u Nišu i Kragujevcu, pričali mnogo, bili dekorisani i razumevali malo o zemlji koju su posećivali. Imali smo takođe posetu velikih trgovaca "u misiji" kao ser Tomasa Liptona, engleskog kralja čaja. On je imao jednu jahtu za uživanje, koju su rekvirirale britanske vlasti za transporte Crvenog krsta.

PRILIKOM jednog njenog putovanja, kad je prevozila sanitetski materijal za engleske misije u Srbiji, on je došao u Solun. Ser Tomas, radoznao da vidi ovu zemlju u ratu, dobio je odobrenje da putuje na svom sopstvenom brodu i tako nam je stigao "u misiji" i bio dočekan s počastima i odlikovan lentom Svetog Save, pa i danas, deset godina posle rata, vidi se u svim bakalskim izlozima u prestonici i unutrašnjosti "Liptonov čaj".

Bilo je još "obaveštajnih misija" savezničkih i neutralnih novinara koji su prohujali kao vetar kroz zemlju, ne razumevajući ni njen jezik ni njen mentalitet, ali ne prezajući da o njoj daju povoljne ili nepovoljne opise, prema političkoj boji lista koji su zastupali. Tako smo isto imali posetu famoznog Barbisa koji, danas optužuje Srbe zbog najgorih zločina i koji je, pošto se obogatio svojim knjigama punim talenta, ali i najštetnijeg duha, jedan od stubova boljševičkog komunizma u Francuskoj. Govoriću na drugom mestu o "stalnim ratnim dopisnicama" a ovde ću se ograničiti da kažem da smo imali među nama u Kragujevcu njih nekoliko koji su bili vrlo ozbiljni i pravi prijatelji Srbije, kao što je bio Robinson iz "Tajmsa" i Pol di Boše iz "Žurnala de Ženev" ali imali smo takođe i drugih koji su bili po malo fantastični, kao onaj ruski dopisnik koji je uvek bio besprekorno utegnut u novu novcatu uniformu i sa čizmama koje su izazivale ljubomoru svih mladih konjičkih oficira.

KRAGUJEVAC, u samom srcu Šumadije, relativno malo je postradao od rata, sem od epidemije tifusa koja je tamo vladala kao i u drugim mestima prvih meseci 1915. Na svaki način, mnogo ljudi koji su bili u godinama da nose oružje, otišli su odavde da se pridruže vojsci i mnogi između njih već su platili životom svoj dug otadžbini. Ali, život se produžavao u ovoj lepoj varoši u punom zelenilu. Mnogobrojne vojne ličnosti u Glavnom Stanu, arsenalski i pirotehnički radnici, stanovnici koji su svi ostali kod svojih kuća, dozvoljavali su trgovini da radi, što je održavalo blagostanje varoši.

Zaista, šetajući se na pazarni dan velikim trgom iza parnog mlina i javnoga kupatila, čistog i dobro udešenog, čovek nije mogao da se kreće, toliko je tu bilo seljačkih kola kojima su upravljali starci ili seljanke, punih s buradima rakije, džakova, žita, drva, zeleni itd., a slobodna mesta su bila zakrčena jaganjcima, ovcama, svinjama i kravama. Okupljeni u grupe, seljaci i seljanke, obilato gestikulišući, pogađaju se sa građanskim kupcima ili onima koji su došli naročito sa sela da kupe konja, kravu ili svinju, koje nemaju. Cene su još blage. Trideset para tuce jaja! Kad prodaju svoju robu prodavci i prodavačice posedaju u krug po zemlji, jedući hleba, sira i luka i zalevajući rakijom iz čuture koja ide od ruke do ruke.

SUTRA: PRVO BOMBARDOVANJE KRAGUJEVCA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)