BOLNICE GAĐANE PO ČETIRI PUTA: Austrougarska vodi "integralni rat", odnosno ona hoće da istrebi ceo srpski narod, a ne samo njegove vojnike!

Arčibald Rajs

10. 01. 2021. u 18:00

БОЛНИЦЕ ГАЂАНЕ ПО ЧЕТИРИ ПУТА: Аустроугарска води интегрални рат, односно она хоће да истреби цео српски народ, а не само његове војнике!

Foto arhiva

U BEOGRADU nas dočekuje major Joksim Gajić, komandant Grada, dolazi nam u susret. To je onaj isti Gajić koji je napadao neprijateljske položaje kod Zemuna 27. i 28. septembra.

Major me vodi u njegovu "trpezariju" pod svod od kapije na ulazu u grad, jednostavno podešen, i nudi mi slatko, kafu i rakiju, neophodno na položajima srpske vojske, sa odličnim "mezelucima". Izuzev perioda tragičnog povlačenja kroz Albaniju, nikad kod mojih hrabrih drugova iz Karađorđeve zemlje nije mi izostao ovaj bogati doček. On je čak dobio naročito značenje...

Major me poveo te sam posetio grad, koji je više istorijska znamenitost nego uspešno sredstvo odbrane. Stoga je neprijateljska artiljerija nanela znatne štete. Zdanje štaba, arhive, vojni muzej - porušeni su. Tužno leže na zemlji pod ruševinama i pod blatom duše starih topova, parčad starih uniformi... iz vremena oslobođenja zemlje od turske vlasti.

Platna starog bedema, dovoljna da se odupiru jurišu Turaka pre nekoliko vekova, survala su se pod udarcem modernih projektila. Mala crkva predstavlja samo jednu gomilu kamena.

Mnoge granate nisu se rasprsle. Jedna mala granata se cela uglavila u deblo jednog mladog bagrema, sa vrškom koji je izlazio s jedne strane, a sa dancetom s druge. Sve je opustošeno i čovek se pita da li su zaista neprijatelji mogli verovati da je ova starina, kao što je kalemegdanski grad, mogla služiti za odbranu.

SVAKAKO, tu je bilo vojnika, ali oni su bili donjim delovima duž Save i Dunava da sprečavaju prelazak neprijateljskim brodovima. Bio je tu takođe i jedan top od 75 za odbranu od monitora, sakriven u zelenilu, ali ovo izobilje projektila koje su slali Austro-Mađari da razore samo stare istorijske zidine, crkvu i napuštene zgrade, bilo je samo jedno raspikućstvo bez ikakve koristi od njih.

Zadržavam se da posmatram lepu panoramu koju imam pred sobom. Sjajno sunce obasjava još mađarsku ravnicu i brežuljke Bežanije, na čijem kraju se vere varoš Zemun sa svojim gordim tornjem Hunjadi Janoša. Najednom, topovi naše artiljerije počinju da bombarduju brežuljke. Jasno se vidi kako se stvaraju nad visovima mali oblaci od šrapnela koji se rasprskavaju. Izgleda da iskrcavaju pešadiju u Bežaniji i da naše tobdžije hoće da pozdrave došljake. Švabe odgovaraju i granate prolaze iznad naših glava žureći se da na drugom mestu eksplodiraju, u varoši gde nema nijednog topa. Doista, lakše je ubijati nevine građane u nebranjenoj varoši nego pokušavati da se gađaju dobro zaklonjeni topovi na periferiji. Austrougarska vodi "integralni rat", to jest, ona hoće da istrebi ceo srpski narod, a ne samo njegove vojnike! Izgleda da je to poslednja reč one "Kultur" sa nemačkim velikim K.

VRAĆAJUĆI se u varoš, prolazimo pored engleskog poslanstva. Na njegovom krovu se vije velika američka zastava, što nije sprečilo one s druge strane reke da pošalju jednu granatu koja je razrušila jedan paviljon u dvorištu i ozbiljno okrunila krov.

Sada se spuštamo u donju varoš. Pristanište je pusto. Nekoliko "šlepova" je potopljeno i jedino njihovi kljunovi vire iz blatne savske vode. Gotovo sve kuće nose tragove projektila, neke su delimično porušene. Stanica je prazna. Sem nekoliko retkih straža, nema nikoga u ovom ogromnom ograđenom prostoru gde rđaju šine i gde su zidovi zdanja išarani rupama od granata i ogrebotinama od šrapnela.

Čak i bolnice, iako zaštićene crvenim krstom, već su bile bombardovane četiri puta, ali Austro-Mađarima je pošlo za rukom da naprave najviše pustoši oko zgrada duvanskog monopola. NJegova zdanja su potpuno razrušena i zapaljena od zapaljivih granata, a mnoge privatne kućice, koje iviče topčiderski drum, samo su gomila kamenja i maltera.

ŠTAB odbrane sektora Beograd-varoši nalazi se u živopisnoj kafani "Lepi izgled", koja još danas postoji. Mi svraćamo i tu nas dočekuje pešadijski kapetan Veselin Čajkanović, koji je u građanstvu docent Univerziteta. Naravno, treba u prvom redu popiti kafu koju sprema gotovo pobožno jedna vrsta džina sa velikom bradom, jedan dobrovoljac s druge strane. Dok izmenjujemo svoje utiske sa kapetanom, vojnici trećeg poziva, nekoliko četnika koji još nose krst na svojim šubarama, sasvim mladi dobrovoljci dolaze i prolaze - pričaju, smeju se i pevaju.

Pošto smo popili kafu, kapetan nas vodi ka Savi. Na njenim obalama iskopani su rovovi, ili ono što se tada nazivalo rovovima i koji nimalo nisu naličili na naše prave tvrđavske opkope na solunskom frontu. Starci trećepozivci čuvaju stražu. Oni se suviše ne kriju. Srpska strana železničkog mosta bačena je u vazduh ekrazitom. Svuda okolo zemlja je još žuta od deflagracije. Sasvim blizu nas, sedeći iza velike hrpe zemlje, jedan mladi dobrovoljac peca ribu dugom ribarskom udicom. Pod nosom Švaba, on hvata večeru za sebe i za svoje drugove.

Kafane vrve od sveta

PONEKI dućan je otvoren i kroz staklena vrata vide se trgovci kako uslužuju svoje retke mušterije. Naprotiv, kafane vrve od sveta, naročito one koje leže prema kvartu Slavije. Tu hitaju svi građani da saznadu najnovije vesti sa fronta, koje saopštava ministarstva unutrašnjih dela ili koje raznose vojnici na prolasku sa fronta, ili opet neki retki putnici iz Valjeva. Tu se takođe raspravlja sa živošću o šteti koju je učinilo poslednje bombardovanje. "Znaš li da se jedna granata rasprsla u Jovinoj avliji. Pobila mu je sve kokoši." "Istina, ali to je bilo još manje opasno nego kod Simića. Pera Simić, znaš ga. Jedna granata uletela je u njihovu spavaću sobu i sve uništila. Srećom, nikoga nije bilo u sobi. Ipak, da to sve popravi trebaće mu bar dve do tri hiljade dinara!" Avaj, to je još bilo ono dobro doba kad su cene bile blage i kad su se svi Beograđani poznavali.

SUNCE se već klonilo zapadu i obasjavalo svojim zlatnim zracima visoke topole na ivici reke. Treba se vratiti u varoš pre mraka. Pored kafane štaba, na jednoj klupi javnog parka, punog rovova, jedan starac sedi nepomično. To je bio nekad srećan i ugledan čovek. Danas, on je izgubio ženu i svog sina jedinca, majora u vojsci, i on čeka ovde svaki dan granatu koja će ga poslati njegovom sinu. Našto se vraćati u Beograd, gde ga više niko ne čeka!

Još je bio dan kad smo stigli pred "Ruski car" i počeli da sladimo čašu piva, kad se začuše duga zviždanja, a posle njih silne eksplozije. Neprijatelj ponovo bombarduje vrh varoši. To pada svuda oko nas. Dosta mnogobrojna publika pri našem dolasku, iščezla je kao pod čarolijom. Svako je jurio u poneku kuću. To traje 10 do 15 minuta, i nekoliko časaka posle prolaska poslednje granate, ljudi su ponovo na ulici i dolaze da gase žeđ kod "Ruskog cara" jer im se od ove uzbune osušilo grlo.

Vraćajući se u naš kvart na Slaviji, sreo sam policijskog komesara koji je konstatovao smrt jednog deteta i jedne žene, kao i rane više drugih građana od poslednjeg bombardovanja. To je ono što Austrougarska naziva "zaštiti svoja prava i svoje interese". Mučeništvo Beograda počelo je prvih dana meseca jula 1914. i završiće se tek 1. novembra 1918.

SUTRA: Asovi starog Kralja Petra

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)