NBS: Dužnost guvernera i banke da upozore kada neodgovornost pojedinih činilaca može da ugrozi finansijsku stabilnost

Novosti online

16. 07. 2021. u 17:16

NA današnjoj konferenciji grupa advokata koja je sebe predstavila kao članove Protesnog odbora advokature iznela je niz neistina, uz prećutkivanje velikog broja podataka koji im ne idu u prilog, navodi se u saopštenju Narodne banke Srbije koje prenosimo u celosti.

НБС: Дужност гувернера и банке да упозоре када неодговорност појединих чинилаца може да угрози финансијску стабилност

D. Balšić

Najpre, apsolutno je netačno da je Sud pravde EU u bilo kom slučaju pa ni u slučajevima koje su ovi advokati naveli (C-621/17 (slučaj iz Mađarske), C‑259/19 (slučaj iz Španije),  C-84/19, C222/19, C -252/19 (slučajevi iz Poljske)) presudio na način da je banka dužna da obrazlaže strukturu svojih troškova, metodologiju za obračun tih troškova, te da u svakom pojedinačnom slučaju dokazuje o kojim troškovima je reč, a kako to zahtevaju domaći sudovi.

Sud pravde je u tim slučajevima postupajući po zahtevima nacionalnih sudova, pred kojima su korisnici u tim državama osporavali bankarske naknade, davao mišljenje (tumačenje) o načinu primene Direktive o nepravičnim ugovornim odredbama (93/13), koja je implementirana u nacionalno zakonodavstvo država članica ali i u zakonodavstvo Republike Srbije (donošenjem Zakona o zaštiti potrošača i Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga). U svim tim presudama, Sud pravde EU se uvek poziva na svoju dotadašnju praksu i prethodne slučajeve, nastojeći da svakom novom presudom precizira svoja prethodno data tumačenja. Stavovi ovog suda se u svim tim presudama mogu rezimirati na način da banka ima pravo da naplati naknade i troškove, ali iza tih naknada i troškova kao protivčinidba banke mora da postoji neka usluga, odnosno neka aktivnost. U slučaju iz Španije, sam Sud pravde EU ukazuje da je španski propis kojim je transponovana Direktiva 93/13 specifičan – pa je prilikom zauzimanja stava morao da uzme to u obzir i zato je u toj presudi navedeno da naknada za obradu kredita može biti nepravična ako se ne dokaže da je ta naknada plaćena za stvarno pružene usluge. Nigde međutim, ni u jednoj presudi Sud pravde EU nije naveo da dokazivanje da su usluge koje je korisnik platio zaista i pružene znači da banka treba da vrši obračun svojih troškova u svakom pojedinačnom slučaju, te da na sudu dokazuje kako je taj obračun izvršila. U suprotnom bilo bi to probatio diabolica.

Međutim, domaći sudovi, i to nakon donošenja Pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda, za svoj stav da banke moraju da dokažu obračun troškova za svakog pojedinačnog korisnika, do detalja, koriste jednu rečenicu iz obrazloženja tog pravnog stava koja glasi: banka je dužna da podatke o troškovima navede u ponudi tako da klijent nijednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč. Ta rečenica je parafrazirana  odredba tačke 5. stav 2. Odluke o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite koju je NBS donela 2006. godine.

Dakle, nije tačno da su samo odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje regulišu Ugovor o kreditu, osnov za poništaj ugovornih odredbi o bankarskim naknadama. Naime, iako su se nižestepeni sudovi pre reakcije VKS-a pogrešno pozivali na definiciju (imenovanog) ugovora o kreditu iz člana 1065., Pravnim stavom VKS-a jasno je rečeno da su odredbe o naknadama i troškovima u skladu sa čl. čl.1065 i 1066. ZOO. Prema tome ove odredbe nisu razlog za poništaj ugovornih odredbi o bankarskim naknadama, kako su to danas naveli advokati. Pritom, ukazujemo javnosti da je ugovor o kreditu je regulisan posebnim zakonom već skoro 10 godina, donošenjem Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga.

Odredbama tog zakona i podzakonskim propisima, koji su opet doneti u skladu sa relevantnim direktivama EU, detaljno je uređen način na koji banka treba da prikaže naknade i troškove koje naplaćuje. Ipak, i pored toga u obrazloženju sudskih odluka i to onih koje se odnose na ugovore o kreditu donete nakon donošenja tih propisa, nema bilo kakvog osvrta ni pominjanja tih propisa, već se navodi prethodno citirana rečenica, koja predstavlja tumačenje Odluke koja je prestala da važi još 2009. godine. Drugim rečima, očigledno se u ovim sporovima ne uzimaju u obzir ni razlike u propisima koji su važili u trenutku zaključenja određenog ugovora o kreditu, već se svuda primenjuje sporno tumačenje načela jednakosti uzajamnih davanja i pogrešno tumačenje Odluke NBS koja je prestala da važi pre 12 godina.

Imajući u vidu da je ova odredba propisa koji je donela Narodna banka Srbije (u skladu sa propisima EU), osnov da sudovi zahtevaju od banaka da dokazuju strukturu i metodologiju za obračun troškova – Narodna banka Srbije smatra da je apsolutno legitimno i legalno, posebno imajući u vidu njen Ustavom utvrđen položaj, da daje svoje mišljenje načinu tumačenja i primene te odluke, posebno kada pogrešno tumačenje, koje nije u skladu sa ciljem te odredbe i tog propisa, dovodi u pitanje stabilnost finansijskog sistema.

Kada je reč o praksi Suda pravde EU, ona je važna zato što su, kako smo naveli propisi EU koji regulišu ugovor o kreditu i nepravične ugovorne odredbe implementirani u domaće zakonodavstvo, tako da iako ne postoji formalna obaveza, normalno je da domaći sudovi vode računa o načinu na koji taj sud tumači propise koje i oni treba da primenjuju. Ukazujemo da je i u slučaju jednostranog povećanja kamatnih stopa (neodredivost ugovorne obaveze) i u slučaju kredita sa valutnom klauzulom u švajcarskim francima – Vrhovni kasacioni sud donosio odluke, odnosno zauzimao stavove i shvatanja koja su bila u skladu sa praksom Suda pravde EU. U slučaju naknada VKS je objavio Pravni stav koji opet jeste u skladu sa praksom Suda pravde EU, ali je jedna rečenica iz obrazloženja tog stava (u vezi sa primenom Odluke NBS iz 2006.) po našem mišljenju pogrešno primenjena od strane nižestepenih sudova, a VKS to nije uvideo, već je takvu praksu u nekim slučajevima, ne svim, potvrdio.

Na kraju, važno je da javnost razume, da Sud pravde EU ne dosuđuje korisnicima povraćaj troškova, već o tome odlučuju nacionalni sudovi, a prema podacima kojima raspolažemo, jedino je Savezni vrhovni sud u Nemačkoj 2014. godine doneo odluku da nije dozvoljeno ugovarati naknade i troškove, i to kroz opšte uslove poslovanja banke. Ali, i u Nemačkoj povraćaj naknada i troškova od banke se može zahtevati samo u roku od 3 godine od isteka godine u kojoj je ta naknada plaćena, a ne kao što je to slučaj u Srbiji bez ikakvog ograničenja. Dodatno, Nemački građanski zakonik ima svoju dugu istoriju i specifičnosti koje ne dozvoljavaju da se ovakav stav može u potpunosti koristiti kod tumačenja domaćih propisa koji regulišu ugovor o kreditu. Ali, prećutano je da nije samo nemački sud doneo odluku u vezi sa bankarskim naknadama. Potpuno drugačiji stav od nemačkog suda zauzeli su vrhovni sudovi Austrije i Češke.

Dakle, da zaključimo - za domaću sudsku praksu značajne su odluke Suda pravde EU zato što taj sud tumači propise koji su preuzeti i u domaće zakonodavstvo, koji se i kod nas primenjuju. S druge strane, odluke nacionalnih sudova pojedinih zemalja ne mogu biti relevantne kao odluke Suda pravde EU, jer nije u svakoj zemlji članici direktiva na isti način implementirana (negde su zahtevi iz direktive strože implementirani), što važi i za Srbiju.

Kada je reč o donošenju nove direktive o potrošačkim kreditima, ne postoji zvanično dostupan podatak da se ta direktiva donosi zbog bankarskih naknada. Takva tvrdnja je prosto paušalna. Naime, važeća direktiva o potrošačkim kreditima je iz 2008. i sasvim je uobičajena i redovna praksa da Evropska komisija nakon proteka određenog vremena predlaže izmene i dopune nekog propisa radi unapređenja oblasti koju taj propis reguliše. Tako, Evropska komisija ne predlaže izmenu Direktive o hipotekarnim kreditima, iako se i kod stambenih kredita naplaćuju bankarske naknade koje su u apsolutnom iznosu znatno veće. Uostalom, razlog za donošenje neke direktive uvek je opširno naveden i objašnjen u recitalu

Kada je reč o sudskim troškovima, najpre moramo da ukažemo da smo govorili o proseku, i većini, dakle naravno da ima i tužbenih zahteva sa većim iznosima, ali takvi predmeti ne preovlađuju. To dokazuju podaci pojedinih banka gde su ukupni iznosi (bez troškova njihovih zastupnika) koje su banke platile po presudama i tri puta veći od iznosa koji su dobili korisnici (uključujući zateznu kamatu). Dakle, jasno je da advokati korisnika, u proseku, dobijaju znatno više od svojih klijenata. Uostalom, te podatke poseduju i banke i sudovi, pa je prilično jednostavno utvrditi istinu.

Pozivamo advokate koji su danas, navodno dokazima, a zapravo svojim namernim pogrešnim interpretacijama  presuda i izvrtanjem činjenica pokušali da ospore izjavu guvernera, da javno saopšte koliko klijenata zastupaju u sporovima protiv banaka, kako su stupili u kontakt s tim klijentima i da li su uopšte upoznali klijente. Takođe, trebalo bi da odgovore i kako je moguće u skladu sa kodeksom advokata i sa pažnjom dobrog stručnjaka zastupati hiljade klijenata istovremeno.

U vezi sa pominjanjem nekakvog krivičnog dela, ukazujemo javnosti da se Narodnoj banci Srbije obraćaju građani koji tvrde da ih pozivaju nepoznata lica i nude im da tuže banku. To svakako može biti razlog da se ispita da li postoje elementi krivičnog dela neovlašćenog prikupljanja ličnih podataka, odnosno zloupotrebe poverenja.

Na kraju, ukazujemo da je Narodna banka Srbije centralna banka Republike Srbije koju Ustav određuje kao samostalnu, i koja za svoj rad odgovara isključivo Narodnoj skupštini. Sudovi su nezavisni i svi su dužni da poštuju njihove odluke u smislu njihovog sprovođenja u pojedinačnim slučajevima, ali sudska praksa nije izvor prava u Republici Srbiji. Sloboda mišljenja i govora garantovana je Ustavom svakom građaninu, pa i guverneru Narodne banke Srbije.

Dakle, guverner Narodne banke Srbije ima pravo da daje svoje mišljenje o načinu primene propisa iz nadležnosti Narodne banke Srbije, posebno u situaciji kada se u hiljadama slučajeva presuđuje na osnovu propisa koje je donela ta ista Narodna banka Srbije, ili kada se prilikom presuđivanja ne uzimaju u obzir važeći zakoni koji regulišu oblast u vezi sa kojim se presuda donosi, a koje je predložila Narodna banka Srbije. Dužnost guvernera je da upozorava javnost i državu kada neodgovornost pojedinih činilaca može da dovede u pitanje stečenu finansijsku stabilnost koja je jedan od osnovnih ciljeva Narodne banke Srbije i preduslov za ekonomski napredak celog društva.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)