ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Davidova njivica, moji gospodini!

Anđelko Anušić

17. 08. 2021. u 11:25

KAD god se zateknem na ulicama grada u kome živim (i ne samo ovog grada) prenem se kao iz grozomornog sna; prožmu me ledeni srsi devedesetih iz Zagreba, gde sam izvesno vreme živeo po sili egzistencijalne peristaltike, a otišašvi zarana sa zavičajne, nekad legendarne Suve međe u Krajini, u Pavelićevo i docnije Brozovo vreme biološki i ideološki devastirane u svakom pogledu.

ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Давидова њивица,  моји господини!

Foto I. Marinković

Glavom prostruji pomisao: da nisam, možda, deportovan nazad, metodom Tesline telekineze?! Svašta se danas priča, planira i oprobava u naprednim (inovativnim!) tehnologijama, pogotovo otkako su Srblji žudno prigrlili svoga ljubljenoga Nikolu!

Latinični natpisi (u svojoj vertikalnoj i horizontalnoj projekciji) sa raznih firmi, zgrada, stambenih portala, reklamnih panoa i drugih urbanih restlova, nišane me precizno, gde treba, jer su prepoznali isteranoga, "napipali" njegove ožiljke. Istom se zapitam: Koji je ovo grad? I čiji je ovo grad? U kojoj državi se on nalazi? I onda neizbežno, zapalacaju i ovi upiti: Ko sam ja? Kome narodu pripadam? Koji je narod većinski u ovom gradu, odnosno u Republici Srbiji? Kojim jezikom (osim engleskog i nemačkog, po potrebi i ruskog!) govorim? Kojim se pismom služim? Čijoj kulturi i književnosti pripadam, i čije su, kome trebaju, ko ih čita (ako ih uopšte čita?) moje knjige na ćiriličnom pismu? Jer, latinična ruka, Latinični Čovek, viri odasvud, vreba s visine, stiže iz nizije sa sve četiri strane sveta, opkoljava i naseljava kao poplavna voda. Zajezeruje sve! Nije, valjda, da moje (i druge knjige srpskih pisaca) trebaju samo CIP-u i KOBISS-u, i od ministra do ministra, pokojoj biblioteci?!

Na tek svakoj desetoj, skrajnutoj uličici, sa pohabane, naherene table nasumično zirne-zarne grešna ćiriličica. I da: sa autobusa Gradskog javnog prevoza sjakti, napadno čakari se staro pismo drevnih Srbalja! Ćirilica u pokretu! Čim se pojavila odmah je upala u oči - manjinskoj zajednici koja, u oblasti ljudskih prava i nacionalnog, kulturnog identiteta uživa najviši mogući stepen, ne samo u Evropi! I bilo je negodovanja, povike!

Dabome, to se i moglo očekivati u postojećoj konstelaciji regionalnih i kulurnopolitičkih stvari. Da sam manjinski moćan - i ja bih bio itekako glasan! Zarad objektivnosti, mora se reći da se i na jednom butiku, nećete verovati - Butiku čvaraka - zadržala ćirilica! To je retko mesto gde se može ugoditi zovu trbuha, i pride nahraniti oči pradedovskim pismom! Lepa gesta, za svaku pohvalu, vlasnika ove radnje. Čovek poštuje Ustav zemlje Srbije. Za Ginisovu knjigu!

Osim malice državnih, javnih ustanova - ove tri lokacije jedina su ostrvca gde se skutrila ćiriličica, dajući jošte kliničke znake života. Sav preostali javni prostor - što iznosi preko devedeset odsto - gordo je prekrila importovana latinogorica, da upotrebim ovu metonimiju. Uvek se u ovakvim situacijama, a koje su svakodnevne, i već decenijama tako, sa setom prisetim, ali i s gorčinom u ove dane, reči profesora Dušana Starevića, predsednika Srpskog kulturnog društva Prosvjeta u Zagrebu, izgovorenih na obnoviteljskoj skupštini ovoga Društva 10. februara 1990. godine, u ono prelomno vreme kad su umni Srbi u Hrvatskoj, snujući o kulturnoj autonomiji, jošte polagali izvesnu nadu da bi još sve (avaj!) moglo izaći na dobro: "Kulturna politika neodvojiva je od politike kulture". Rekao je tada profesor. I svi su to razumeli.

Ovu originalnu, lucidnu definiciju državnih poslova u kulturi jednog naroda, gde su srpski jezik i srpska ćirilica prva briga, niko od dotadašnjih (srpskih!) ministara kulture u onoj državi, a ni docnije (do danas!) od ministara kulture u Srbiji - nije, nažalost, ponovio, niti se je (do)setio! Eto im prilike sada! Ne znam da li Republika Srbija ima strategiju kulturne politike makar na jedno desetljeće unapredak? (Da je ima, ne bi srpska ćirilica postala ona njivica, ni Davidova, ni carska, ni spahijska, moji gospodini!) Pričalo se da ima, da je ta strategija, navodno, trebalo da prođe neke demokratske procedure u Narodnoj skupštini; pa se posle opet pričalo da je taj papir "zalatiničio" u fioci nečije ladice! Ko će znati šta je od toga istina? Istina je jedino da se ubrzano srpska ćirilica potapa u ovoj zemlji, kao nekada što su se potapali srpski manastiri, sela, njive i oranice, krčile šume, zarad izgradnje hidrocentrala! Nije samo jasno šta se, i zarad čega, sad gradi, podiže! Možda Vavilonska kula Zapadnog Balkana!

Strategiju politike kulture pod kojom podrazumevam čvrste, dugoročne nacionalne interese srpskog naroda u kulturi - čisto sumnjam da Srbija to ima, kao što ne verujem da je tako nešto ikome palo napamet! Evo im podsetnice stare preko trideset godina, koja nije plod uma ovoga autora!

Izmene zakona čame u fioci

Republički sekretarijat za zakonodavstvo odbacio je postojeći Predlog izmena Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, kojima se štiti ćirilica.

Predlog izmena uradilo je 2017. godine Ministarstvo kulture u saradnji sa predstavnicima Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU.

Sekretarijat je obelodanio da smatra da predloženi zakon nije dobar i da Ministarstvo kulture može da piše novi. Otišli su i korak dalje tvrdnjom da nam uopšte nije ni potreban zakon koji bi zaštitio nacionalno pismo, već će taj posao raditi strategija kulture.

Lingvisti i pisci su ogorčeni najavama da se odustaje od donošenja zakona o zaštiti ćirilice. Ocenjuju da je taj postupak primer državne nebrige, neznanja, arogancije i ignorisanja struke kad su posredi identitetska pitanja.

Ali, da bi se imala mapa kulturne politike kao i mapa politike kulture u organskoj celini - mora se u ime toga javno delati, imati javni, principjelan stav nepodložan truleži situacionog morala.

Ilustracija Goran Divac

 

Država koja nije spremna da štiti (ili okleva da brani) pismo svoga naroda, u ovom slučaju ćirilicu etnosa iz čijeg je imena proistekao i naziv te države - ne zaboravljajući pritom da joj je to i ustavna obaveza kojom je propisana upotreba ćiriličnog pisma u ukupnom javnom saobraćaju - bojim se da ta i takva država nije spremna, neće, ne daj Bože, biti spremna, danas-sutra, ni fizički da brani taj narod. Jer, nije li neštićenje srpske ćirilice, dopuštanje njenog ništenja - obezbeđivanje međuprostora hijenskim asimilatorskikm silama iz regiona (i sveta) da duhovno i kulturološki, i na kraju fizički, ponište taj narod, zauzmu njegovu teritoriju i državu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)