ISTORIJSKI DODATAK - TITO RAZARA DRŽAVU KOJU JE STVORIO: Zapadne tajne službe davale su podršku separatističkim idejama

Milorad Ekmečić

11. 08. 2021. u 17:14

U MARTU 1962, britanski ambasador u Beogradu je poslao izveštaj o tome da postoji rascep u užem jugoslovenskom vođstvu. Jedna strana je zahtevala promene u smislu pretvaranja države od federalne u konfederalnu zajednicu.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТО РАЗАРА ДРЖАВУ КОЈУ ЈЕ СТВОРИО: Западне тајне службе давале су подршку сепаратистичким идејама

Avdo Humo i Josip Broz

Decentralizacija je shvatana kao ojačavanje republičke državnosti na račun središnjih državnih funkcija. Naravno, nije bilo u pitanju labavljenje lične vlasti maršala Tita, nego labavljenje duha porasta jedinstva u narodnoj osnovi.

Sam Tito je u ovom sukobu napravio manevar, u smislu da je najpre davao otpor ovom konfederalnom zahtevu, da bi se, na kraju, pokazalo da mu je on glavni pokrovitelj. Edvard Kardelj je otišao u London "na lečenje". Mora da je dijagnoza bila ipak politička, jer prvo što je na povratku uradio bila je poseta Bosni, obilaženje muslimanskih funkcionera, sa idejom o priznavanju muslimanske nacije kao konstitutivnog dela države. Glavna podrška toj ideji je dolazila od nove muslimanske inteligencije. Ona je već toliko stasala da je vođstvo svoje verske zajednice preuzela iz ruku predratne zemljišne vlastele.

Slično se desilo i sa albanskim društvom na Kosovu, gde je nova inteligencija borbu za nezavisnost iz pobunjenih šuma prebacila u učene knjige i ustanove vladajuće partije. Drugim rečima, prelazak elitnog tipa nacionalizma u njegov masovni tip, i ovde je zavisio od neophodnosti da najmanje jedna trećina naroda bude pismena, a da se običan čovek u selu i na varoškoj ulici interesuje za ustavna pitanja u državi. Opšte biračko pravo, kao u Srbiji 1903, ovde nije postojalo, ali je prirodno nadomešteno visokim političkim angažmanom običnih ljudi. To se nije osećalo dok ljudi sa vrha države nisu otvorili istorijske kapije tom neminovnom procesu.

TROJICA VODEĆIH MUSLIMANSKIH političara - Hasan Brkić, Avdo Humo i Osman Karabegović, bili su protiv ovako ishitrene novotarije. Vodeći književnik Meša Selimović je stvorio teoriju o bosanskim muslimanima kao "rukavcu velike reke". Niti srpska reka može da se otrese rukavca, niti on može da izbegne sudbinu baruštine bez nje. Samo je mali broj ljudi smeo da čita pamflet Mustafe Mulalića pod čudnim naslovom "M". Veliko slovo "M" je simbol muslimanske nacije. Izdao ga je kao uobičajeni samizdat, kucan pisaćom mašinom. Optužio je marksističku inteligenciju, koja je otpala od najbolje religije na svetu, islama, zbog ciljeva koji neće dobro završiti.

Glavne promene su došle sa ustavom 1963. Ustav je donet 7. aprila 1963, država je proglašena Socijalističkom Federativnom Republikom "dobrovoljno ujedinjenih i ravnopravnih naroda", određena je dužina trajanja predsednika države. Iako Tito nije proglašen za doživotnog predsednika, što će biti urađeno tek novim ustavom 1974, on je to neformalno postao. Sistem je usklađen sa zakonodavstvom o radničkom samoupravljanju. Skupština je bila podeljena u nekoliko posebnih veća, a odatle određena istovetnost sa sistemom austrijske Hrišćanske staleške države iz 1934. Ostalo je da se o tome razmišlja i istražuje.

Prema novom ustavu iz 1963, poslanike pet različitih skupštinskih veća delegira 400 lokalnih skupština. Uveden je princip rotacije delegata, a zamisao da se to odnosi i na političke funkcionere imala je za posledicu da se broj ustanova povećavao proporcionalno kako je rastao broj onih koji su otpadali na starom mestu, a zadržavani u pređašnjem socijalnom statusu. Porastao je broj "titića", kako su zvali republičke moćnike, koji iz dvorca na moru vode svoju naciju.

* * * * * * * * * * * * *

Reka nezaposlenih plavi granice

POSLE promene ustava iz 1963. i ojačavanja autonomije republika, postao je vidljiv proces unutrašnjeg razdvajanja nacija u jugoslovenskoj zajednici. Već na kongresu Komunističke partije 1964, slovenački delegati (Stane Kavčič) govore o potrebi izgradnje nacionalnih ekonomija. Pridružio im se makedonski predstavnik. Prvi koji se suprotstavio tom predlogu bio je Dobrica Ćosić. Smatrao je da to vodi ka nacionalnim državama, upravo stanju koje je istorijski pobedilo do 1990, u smislu unutrašnjeg rastakanja jedinstvene države. Stručnu ekspertizu, kao jaku podršku tezi Dobrice Ćosića, dao je Hasan Brkić, tada autoritet za ekonomsku politiku i državno planiranje. Nisu bili sami, no najhrabriji jesu, ali odmah su ućutkani.

Ustav iz 1963. sam po sebi, nije bio izvor narastajuće krize posle 1965. Ona je došla izvan tog legalnog kruga. Najpre je maršal Tito napravio još jednu istorijsku improvizaciju koja će zemlju povesti u stranputicu. Kad je predsednik Kenedi počeo da lamentira o komunističkim zemljama kao zarobljenim društvima i njegovoj zemlji kao otvorenom društvu, jugoslovenski maršal je u jednom govoru nenadano izjavio da je i Jugoslavija otvoreno društvo. U pitanju je bila praksa izdavanja pasoša za putovanje u inostranstvo.

Tito i Kardelj / Arhiva

POLICIJA JE DOBILA naređenje da slobodnije izdaje pasoše za napuštanje zemlje. U narednih nekoliko godina broj iseljenika će narasti na 400.000 ljudi. Do 1974. taj broj je narastao na 700.000 ljudi, najviše u Nemačkoj. Tito je i sam odmah ocenio da je to vojska od nekoliko ratnih armija, pokušao da to zaustavi, pa u tome, nekim novim improvizacijama, nije uspeo. Reka nezaposlenog sveta je počela da plavi jugoslovenske granice. Odjednom su gradovi ostali bez albanskih sezonskih radnika koji su nosili ugalj, testerisali drva i pravili male usluge oko pijaca. Srbija prvi put u istoriji postaje aktivno migraciono područje, jer stanovništvo počinje da se iseljava, a ne samo useljava. Većina ovih iseljenika su bili Hrvati i Albanci, barem u početku. Odmah se osetila promena u delovanju kulturnih centara koji su postojali uz jugoslovenske ambasade u inostranstvu. Pored njih, a sve jači od njih, postaju centri koje vode Katolička crkva i vođstvo albanskih klanova. Iseljeni svet postaje sve politički otuđeniji. Veliki Improvizator je ostavio dilemu - da li je ovo slučajnost, ili smišljena stvar negde u tajnoj pozadini?

POSLE PREKIDA ODNOSA jugoslovenskih komunista sa sovjetskim blokom 1948, ojačala je američka podrška stvaranju jedne "Dunavske federacije". Vladislav Marjanović je istražio kako je taj teritorijalni okvir najpre bio naslikao Ričard Kučera (Kutschera) u jednom delu o "životnom jedinstvu dunavskog prostora". U taj okvir je ubrojao Austriju, Češku, Slovačku, Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku, Srbiju, Albaniju, Hrvatsku, Makedoniju i Sloveniju. Američki projekti su ovo vezali za staru ideju "Intermarum-a". NJihov cilj je bio da na ovaj način, ne samo suzbijaju komunizam nego i prevaziđu Versajski poredak posle 1918.

Jugoslavija je u ove projekte sve više ulazila, ali će se glavne tekovine sagledati tek posle 1969, kada se podržava saradnja istoričara (sastanci u Mogersdorfu, najpre sa predstavnicima iz Hrvatske i Slovenije) i pokretanje regionalne organizacije na bazi pokrajinskih kultura. Od ideje da se područje "Alpe-Adrija" smatra jednom takvom teritorijom saradnje 1972, ona je postala realnost 1978. Marjanović veli da je stvaranje ove evropske regije imalo najveći značaj, jer je prvi put bila stvorena jedna regija koju su zamislili zapadni političari, a u nju su, sa Hrvatskom i Slovenijom, ušli i delovi jedne komunističke zemlje. Prvi put je ideja o "Regionu Alpe-Adrija" bila formulisana od strane nemačkog nacionalnog ideologa Fridruha Naumana, 1916.

* * * * * * * * * * * * *

Kosovo ugrožava stabilnost zemlje

DRUGI događaj, značajniji od Ustava iz 1963, bilo je pretvaranje ovog unutrašnjeg političkog pitanja, prerastanje federacije u konfederaciju u spoljnopolitičko pitanje. Šef stranke Hrišćanskih socijalista, koju je istorijski počeo Fridrih Nauman u Nemačkoj, Hans Ditrih Genšer (Gensher) i njegov naslednik Klaus Kinkel, bili su uzastopni šefovi nemačke obaveštajne službe (Bundes Nachrischren Dienst). U tom svojstvu su već obnovljenu mrežu nacističkih agenata sa jugoslovenskog prostora, u snazi od 100.000 ljudi, počeli znatno da šire.

Nemački istoričar Erih Šmit-Esnbom u knjizi o Kinkelu kao "ratniku u senci" (1995) opisao je delovanje ove ustanove u Jugoslaviji. Zadatak je bio, ne samo da se skupljaju podaci o političkom razvoju na jugoslovenskom području nego i aktivno mešanje u taj razvoj. Obaveštajne službe Nemačke, Austrije, Sjedinjenih Država i Italije povezuju se u davanju podrške separatističkim tendencijama u dve katoličke republike u Jugoslaviji. Jedan od čelnika vatikanskog pokreta "Križari" iz 1944, franjevac Krunoslav Draganović, vratio se 1967. u Sarajevo. Bio je biljka u neprijateljskoj sredini, delovao je u krugu Katoličke crkve, a kasnije su muslimanski reporteri (1999) istražili dokumenta po kojima ispada da mu je zadatak bio da radi na obnovi Austrougarske.

Erih Šmit-Esnbom je opisao kako su pomenute zapadne obaveštajne službe uspostavile kontakte, najpre sa hrvatskom i slovenačkom političkom emigracijom u zapadnim zemljama, a zatim sa užim krugom članova Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske i Slovenije. Jedan od hrvatskih vođa iz ovog kruga, Josip Boljkovac, kasnije je (1996) napisao da je sam Tito davao podršku ovoj saradnji sa Nemačkom, iako je jedno vreme 1972. to pokušavao da prekine. Ovo je, verovatno, jedinstven slučaj u istoriji, da jedan šef države svesno odozgo pomaže razaranje države koju je sam stvorio.

Klaus Kinkel i Ditrih Genšer su bili čelni ljudi Nemačke obaveštajne službe

PODRUČJE KOSOVA I METOHIJE je ovim promenama sve više postajalo glavni politički problem stabilnosti Republike Srbije, a zatim i cele Jugoslavije. Postojao je visok natalitet albanskog i uopšte muslimanskog stanovništva. Od 498.000, koliko ih je bilo po popisu 1948, oni su 1981. narasli na zajednicu od 1.227.000 ljudi. Ukupno su sačinjavali 68,5 odsto stanovništva pokrajine prema popisu 1948, a 77,5 odsto prema popisu 1981. Broj Srba je usporeno rastao. Od 172.000 u popisu 1948. na 210.000 prema popisu 1981. Od 27,5 odsto ukupne populacije 1948, oni su se smanjili na manje od 15 odsto u popisu 1981. Zbog azijatskog demografskog rasta, pokrajina se nije mogla ekonomski bolje razvijati. Zaostajanje se zapaža u podacima da je 1947. društveni proizvod pokrajine iznosio 49 odsto jugoslovenskog proseka, a 1962. svega 33 odsto. Onako kako je demografska eksplozija rasla, tako je bogatstvo u proseku padalo. Od 1963, uvodi se jedan fond, za razvoj zaostalih oblasti Jugoslavije, po kome je razvoj Kosova i Metohije pokrivan sa oko 65 odsto iz saveznih izvora.

U političkom pogledu postojala je tendencija čvršćeg povezivanja sa sunarodnicima u Albaniji. Otvorena su vrata kulturnoj saradnji. Standardizovanje albanskog nacionalnog jezika je usklađeno sa onim kakav je postojao u Albaniji. Kako je tamo napravljena izmena, uzimanjem južnoalbanskog dijalekta (Toska) za osnovu, umesto srednjoalbanskog, gega dijalekta, kakav je postojao ranije, 1968. su i kosovski Albanci prihvatili ovu promenu. Slično kao kod bosanskih muslimana, tako i kod kosovskih Albanaca počinje jedan novi nacionalni preporod, kakav se kod evropskih naroda razvijao posle 1815.

* * * * * * * * * * * * *

Trgovac oružjem mecena istoričarima

ISTORIJSKA nauka i ovde igra ključnu ulogu. Kod bosanskih muslimana to je težnja da se koren identiteta otkriva u srednjovekovnoj bogumilskoj jeresi, za koju istorijska nauka nije ubeđena da je uopšte postojala. Kod albanskih naučnika to je težnja da se današnji albanski narod poziva na ilirsko poreklo. Vrši se revizija srednjovekovnih izvora o srednjovekovnoj i antičkoj etničkoj prirodi Bosne i Kosova.

I za Bosnu se nameću teorije da su postali od plemena antičkog Rima Bosona. U tome su određeni ideolozi dobili izuzetno veliki publicitet. Muhamed Hadžijahić, nekadašnji funkcioner u hrvatskoj satelitskoj vladi 1941, Muhamed Filipović, šef ideološke komisije Centralnog komiteta komunističke organizacije, u musliimanskom slučaju su igrali ključnu ulogu. Kod Albanaca je Muharem Cerabegu, u jednoj knjizi, koju su (1996) albanski emigranti objavili i u NJujorku, dokazivao da reč Kosovo dolazi od albanskih reči koje znače široko i visoko (plato), da su reči Aristotel i Apolon albanske. Zahvaljujući finansijskoj podlozi međunarodnog trgovca oružjem Zulfikarpašića, ove su teorije - posebno knjigama britanskog istoričara Noela Malkolma - dobile široki međunarodni odjek. Jedno vreme su bili ideološka podloga američke i zapadnoevropske politike u jugoistočnoj Evropi.

U samoj Albaniji su objavljivana dela sličnog sadržaja. Akademija nauka u Tirani 1986. objavila je delo Selami Pulaha na nemačkom jeziku o iskonskoj autonomiji Albanaca na Kosovu (Die Autochronie der Albaner in Kosova). Srbi su na Kosovu, po toj teoriji, od XII do XV veka. U Bosni su Srbi takođe doseljenici od XV veka.

Tito sa Brankom Mikulićem i DŽemalom Bjedićem u Sarajevu

POSLE OVIH zadocnelih nacionalnih preporoda, od vremena raspadanja jugoslovenske države 1992, počinju pokušaji da se određene srpske regije transformišu u nove etničke prostore. Daleko više nego albanska i bosanska publicistika, ove regionalne varijante (crnogorska, vojvođanska) dobijaju ideološku, političku i finansijsku podršku od raznih američkih nevladinih organizacija. Ideološki se sve oslanjaju na delo Karla Dojča o izgradnji nacije (Karl W. Deursch: The Study of Nation-Building, 1962 ), sa tezom o naciji kao veštačkoj tvorevini, koja se može stvarati i na sintetički način. To se pretvorilo u ogromnu publicistiku svih zapadnih zemalja, koja je u celini proizvela širok moralni i intelektualni nazadak. Svi ovi novi nacionalni preporodi su do kraja opterećeni tvrdnjom pesnika Ivana Lalića da hrvatski nacionalisti zamračuju svest o svojoj prošlosti sa tri manije - mitomanija, megalomanija i kleptomanija. Izmišlja se navisoko i naširoko, sa ubeđenjem da zdrav razum ne postoji. Svi se ovi novi i najnoviji veštački nacionalni preporodi pravdaju činjenicom da je istorija prihvatila iznuđeni mit da je granica katoličke vere u južnoslovenskoj prošlosti bila i iskonska etnička granica hrvatske nacije.

MARŠAL SE PRIBLIŽAVA VATIKANU

OSTALO JE POTPUNO neistraženo pitanje Titovog pokušaja da stabilizovanje Jugoslavije uskladi sa približavanjem Katoličkoj crkvi. Od pregovora 1966. do državne posete maršala Tita Vatikanu 1971, američka vlada je podržavala pregovore i poboljšanje odnosa i obećavala političku i finansijsku pomoć. Ostalo je nejasno da li je postignut sporazum po kome je trebalo da jugoslovenske vlasti potiskuju uspomene na odgovornost crkve za zločine nad srpskim narodom 1941-1945. Srpski istoričar Milan Bulajić (1992) istražio je raspoložive jugoslovenske izvore o tome i nije našao potvrdu za tu tvrdnju: Ipak, neki strani istoričari, kao Avro Menhetn 1986. i Karlhajnc Dešner 1981. to potvrđuju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (3)

POČETAK TREĆEG SVETSKOG RATA Medvedev ukazao na mogući scenario: To bi bila totalna katastrofa