Kalinić: Razmišljao sam da napustim košarku

Vatru je, godinu kasnije, rasplamsao Dudin naslednik Saša Đorđević odlukom da krilnog igrača Radničkog uvrsti među 12 odabranih za Svetsko prvenstvo u Španiji. Plamen je nastavio da se diže i u prvim mesecima trogodišnjeg ugovora sa crveno-belima. Visine koje će dosegnuti još nije moguće predvideti...

Na početku razgovora za "Novosti" pitamo Nikolu Kalinića da li može dosegnuti broj trofeja oca Zorana, našeg legendarnog stonotenisera?

- U kući drži jedan poveći pano sa svim živim medaljama. Doduše, takav je i sport, sličan tenisu, u kojem igraju dosta turnira i imaju više prilika za medalje. Za sada mi ne ide loše, imam srebrnu medalju iz Španije i Kup Koraća sa Zvezdom, do kraja sezone šanse za još dva trofeja. Sigurno ću pokušati da ga stignem.

* Majka Dragica i sestra Mina igrale su odbojku, brat Uroš je vaterpolista. Postoji li problem u porodici Kalinić da se usaglasite kojim sportom ćete se baviti?

- Roditelji su nam uvek dopuštali da sami donosimo odluke, pa smo se rasuli na sve strane. Jedino je sestra bila malo pod uticajem mame i izabrala odbojku. Bratu i meni možda karakter nije dozvoljavao da idemo lakšim putem kroz stoni tenis zbog ćaleta. Hteli smo sami da se dokažemo. Ima to svojih draži, uvek je bilo tema za raspravu i svađu za ručkom.

* Po kojim je sportovima lutao Nikola Kalinić?

- Kratko sam se zadržao na karateu, pokušao sam da pratim brata na vaterpolu, ali sam se svako malo razbolevao i odustao.

* Hladna voda u bazenu?

- Nažalost, takvi su uslovi u Srbiji. Nekad se divim bratu kad imaju termine sa pevcima u sedam ujutru, pa još hladna voda. Kapa dole svim vaterpolistima. Kasnije sam prateći društvo krenuo na košarku i, posle trapavih početaka, ispalo je dobro.

* Trapavih početaka?

- Svi su počeli pre mene, a i bio sam najsitniji, sve do 18. godine, zbog čega sam igrao i na mestu plejmejkera. Doduše, neuspešno. Kao i svi Subotičani, završio sam u Spartaku, u kojem je situacija u trenutku kada sam započinjao seniorsku priču bila blizu katastrofalnoj.

* Kako je došlo do prvog koketiranja sa Zvezdom?

- Igrali smo prijateljsku utakmicu u Subotici. Za Zvezdu su igrali Kešelj, Bjelica, Štimac, sa Pešićem na klupi. Hala je bila puna, ja sam odigrao dobro i verovatno ostao zapisan na nekim papirima. Mislim da je kasnije Boža Maljković direktno ili indirektno rekao neku reč hvale. Otišao sam na turnir u Banjaluku, gde je za Zvezdu igralo nekoliko nas na probi i nekoliko juniora, gde smo pobedili Partizan. Tog leta usledio je poziv trenera Uvalina za pripreme i ostalo je relativno poznato.

* Da sklonimo reč "relativno" iz te priče?

- Na kraju priprema rastao sam se sa Zvezdom, kao i Đorđe Majstorović koji sada igra u Metalcu, Stevan Jelovac, sada igrač Saragose.

* To je priličan broj loših procena?

- Glupo je da sada pametujem, mislim da nismo dobili odgovarajuću šansu. Pod pritiskom navijača i javnosti dovedeni su iskusniji igrači, stranci. Vratio sam se u Novi Sad, a sada sam opet u Zvezdi.

* Da li biste tada poverovali da vam je neko rekao da ćete tri godine kasnije biti reprezentativac Srbije?

- Iskreno, ambiciozan sam i uvek sam se potajno nadao da ću uspeti. Ni ovo nije uspeh kojim ću se zadovoljiti. U tom trenutku sam bio u posebnom stanju uma. Prvi put sam se odvojio od porodice, imao prvi susret sa profesionalnom košarkom i ne mogu da kažem da sam pao na prvom ispitu, ali nisam ni uspeo. Teško mi je palo, u mesecima posle toga ozbiljno sam se dvoumio da li da nastavim da se bavim košarkom ili da se okrenem fakultetu i izgrađujem sebe u drugom smislu. Bio sam odličan đak subotičke gimnazije i dobro gurao i na tom polju. Lomio sam se i presudio da dam košarci šansu još godinu-dve.

* Može li se reći da je Duda Ivković preusmerio vašu karijeru?

- Tog leta sam prvo bio kod trenera Olivera Popovića, Vladimira Đokića i Zokija Todorovića u univerzitetskoj selekciji, u kojoj sam takođe mnogo naučio, a potom sam ponovo prošao ubrzani kurs vrhunske košarke. Da, može se slobodno reći da me je Duda izvukao iz mase i biću mu na tome zahvalan do kraja života.

* Mnogi su bili reprezentativci "za jedno leto". Da li ste se nadali Đorđevićevom pozivu za SP u Španiji?

- Trebalo bi Saleta da pitate da li ću biti standardni reprezentativac. Nisam preterano skroman i ne mogu da kažem da nisam očekivao da će to da se desi. Ako zasijaš na jednoj utakmici, jedne nedelje ili jednog meseca, to može da bude izuzetak, ali ako postaneš konstantan slučajnosti više nema. To je kvalitet i u tome je razlika između ta dva primera.

* Kako sada vidite tu špansku bajku?

- Evo, naježio sam se pri pomisli na to prvenstvo. Sale je bio optimista, nije da nismo i mi, ali smo bili svesni kako su prolazile reprezentacije sa mnogo zvučnijim imenima od naših. Aleksandar Džikić nas je posle jedne utakmice mlade reprezentacije pitao čega se plašimo, a mi, drčni mladići, isprsili smo se i odgovorili "ničega". Rekao nam je da je to glupo, da je strah normalna stvar i ono što te tera napred. Mislim da smo u Španiji iskoristili taj strah od neuspeha i kritika.

* Postoji li strah od neuspeha sa Zvezdom ove sezone?

- Svako će reći da će ova sezona biti drugačija od prethodne. Te priče nas ne zanimaju. Želimo da prekinemo niz nedorečenih sezona bez pompe, bez najava da ćemo osvojiti NBA ligu. Mislim da će nam takvo razmišljanje doneti ono što želimo, najpre plasman u Evroligu, a onda i veliku šansu da osvojimo titule u ABA ligi i domaćem prvenstvu. Biće teško, ali što bi Muta Nikolić rekao - sada smo na terenu i ne možemo da pobegnemo.

PROČITAJTE I OVO

Ivana Jorović: Sanjam palačinke iz "Galije"

Specijalci čuvaju hrvatske tenisere

UEFA optužuje Ljajića za nesportsko ponašanje u Roterdamu
Spartak i OFK iznenađeni reakcijom ih Humske: Neka Partizan gleda sebe!

Amerikanka igra za reprezentaciju Srbije

Zvezdina rođendanska proslava sa šampionom Evrope