Kome je srce u jednom komadu, taj nije ni voleo: Željko Samardžić, čuveni Mostarac, sumira godinu za nama i njegovih 25 muzičkih godina

Okarijeri Željka Samardžića nema potrebe mnogo pisati, ali su zato njegove priče živopisne i uvek otkrivaju nešto novo, što i posle decenija na muzičkoj sceni o čuvenom Mostarcu nismo znali. Tako i ovaj intervju, u prazničnom duhu, protkan ponosom i srećom, sumira godinu za nama i Željkovih 25 muzičkih godina, otkrivajući mnogo o njegovom životu, prošlosti, budućnosti, emocijama kojima boji svoje pesme i koje ga čine takvim kakav jeste - romantik, boem, čovek koji deli muziku, ljubav i prijateljstvo.

* Koncerti koje ste nedavno održali u Sava Centru nosili su naziv “25 godina ljubavi iz Beograda”. Šta je još, osim ljubavi, obeležilo sve te godine?

Muzika, lepe i uspešne pesme, koncerti, druženja, nova prijateljstva, kilometri i kilometri na točkovima, u avionima, na brodovima. I sve to, iz ove perspektive, u ovim prazničnim danima i raspoloženju, izgleda bajkovito.

Pročitajte još - Estradni šarmer promenio imidž

* Kako se ta ljubav zaslužuje i razmenjuje, a koliko je, možda, ponekad, bolela?

Ljubav se ne zaslužuje. Može se zaslužiti poštovanje, poverenje, zahvalnost, ali ljubav ne. Činjenica je da nas ne vole svi onako kako bismo mi to želeli, čak i ako uložimo napor i stavimo pred tuđe noge sve čime raspolažemo - bogatstvo, ponos, život. Ljubav se, ipak, dešava sama od sebe. Smatram da sam srećnik zbog toga što su moj život i karijera ispunjeni takvim osećanjem i što mogu da ga podelim. Mislim da nije teško primetiti da ja sve ovo radim pre svega s ljubavlju. Da biste nešto preneli drugima to morate imati u sebi. A što se tiče bola, uskoro će biti objavljena moja nova pesma “Možda”, u kojoj postoji stih: kome je srce u jednom komadu taj nije ni voleo. To je velika istina! Ljubav i bol se međusobno hrane i jedno bez drugog ne može. Ali, ljubavne rane ostaju najdublje urezane u duši.

Foto Ž.Sinobad

* Koju od tih 25 godina nikada nećete zaboraviti i zbog čega?

Prva je posebna, zato što su se mnogi moji snovi tada ostvarili. Krcat Sava Centar tri noći zaredom čak nisam imao smelosti ni da sanjam. Ali, više pamtim neke dane i trenutke nego godine. Najznačajnije reference karijere su svakako veliki prostori u kojima sam održao solističke koncerte - Sava Centar čak 40 puta, novosadski “Spens”, niški “Čair”, sarajevska “Zetra”, zagrebačka Arena, splitski “Spaladijum”, skopska dvorana “Boris Trajkovski”. Neskriveno sam ponosan na ovakav uspeh i nemam stida da se pohvalim tom činjenicom. Moja muzika ne prepoznaje nacionalne i državne granice i prelazi ih bez pasoša.

* Pored velikog uspeha u muzici, šta su vama lično donele te decenije u smislu rezultata zbira tuge i sreće u vašem životu ?

Valjda je taj rezultat, ili ono što dobijete kad podvučete crtu, najvažnije. Srećan sam jer imam zdravu i srećnu porodicu i to mi najviše znači. Nisam još spreman da definitivno “sumiram” život, ali volim povremeno da izvagam. Teško bi mi palo da u nekom momentu shvatim da nisam ništa uradio, uprkos silnim decenijama. U mojim godinama spoznate činjenicu da vam više nije na raspolaganju svo vreme ovog sveta i da nije pametno rasipati ga. Kažu da postoje dve najvažnije stvari u životu za koje vredi boriti se. Prva je da ostvarimo i dobijemo ono što želimo, a druga, koja samo retkima polazi za rukom, da uživamo u dobijenom. Neke bitke dobijete, druge izgubite, ali je važno imati pozitivan stav. Da li ćemo se osećati srećno ili nesrećno zavisi od okolnosti, ali i od načina na koji se prema njima postavimo. Svako od nas nosi u sebi svoj raj i svoj pakao.

* Oduvek govorite da vas je muzika spasila. Čega, ipak, nije?

Muzika je divna stvar koja može ulepšati neke trenutke i ja od nje nikada nisam ni očekivao previše. Ispostavilo se da se iz hobija pretvorila u životni poziv i to je divna stvar, blagoslov. Ne mogu zamisliti sebe da radim neki drugi posao ukoliko ovo čime se bavim mogu nazvati poslom. Zaista uživam kad se popnem na binu i ispred sebe vidim publiku, ljude većinom mlađe od moje najmlađe ćerke, kako uživaju u tim pesmama. Taj osećaj i energija su spas i lek. Ponekad mi se čini da nakon dva sata koncerta izađem 20 godina mlađi. Još uvek u muzici pronalazim neku magiju koja me ispunjava i sve dok tako bude držaću mikrofon u ruci.

Foto Ž.Sinobad

* Šta je ostalo u ruševinama rata, života, gubitaka, prošlosti, a da ponekad i danas zaboli, opomene i podseti?

Ono što vredi sam uglavnom spakovao i poneo sa sobom. Neki komadi moje mladosti, ljudi, prijatelji, mesta, sve one ukradene trešnje, tople, letnje mostarske noći, sve one utakmice “Rođenih” pod Bijelim Brijegom, Bakin volej pod rašlje, prvi poljupci, behar, “Karađozbegova”, Stari, prastari most, što je spajao sve što se spojiti može, a ne samo obale u mom rodnom gradu, pa se onda prepolovio i survao u Neretvu, neizdržavši teret probuđene mržnje. Sve su to moje uspomene koje prkose vremenu. Što ne boli - to nije život, što ne prolazi - to nije sreća.

* Šta ste u životu uvek slutili i ostvarilo se?

Nisam siguran da sam baš sve ovako zamišljao, ali ne bih ništa menjao. Ostvarilo se zaista dosta toga lepog, a o onom drugom, što nije, teško mogu da pričam. Bolje reći imam kontrolisanu amneziju za neke trenutke i godine koje su otišle dođavola.

Pročitajte još - "U Beogradu sam našao sunce pod nebom": Željko Samardžić o koncertima u Sava centru

* Koji viski i koja pesma su bili najprijatniji, a koji isuviše gorki?

Uvek je to stvar trenutka. Postoje pesme koje imaju isceliteljsku moć u određenim okolnostima, ali i one koje su u stanju da zagorčaju i vrate me u ono vreme koje je smrdelo na barut i benzin iz plastične flaše Koka-kole sa ugla ulice. “Sipajte mi još jedan viski” je pesma koja od mene sve više zahteva neke posebne uslove. Ona je, prosto, kao vremenski ključ koji otključava neke fioke uspomena. Sve ove godine su potvrdile njenu vrednost, a čini mi se da je nekako i u meni sazrela kao vino u starom hrastovom buretu. Nju vole oni koji znaju da je život više od subotnjeg provoda u klubu. Oni koji umeju da osećaju i sluhom.

* Optimizam, osmeh i vedrinu niste izgubili. Šta ih uvek čini svežim i iskrenim?

Optimista sam po prirodi, a osmeh je za mene obavezan sastojak svakog dobrog dana. Volim da se smejem, a volim i da zasmejavam ljude kad mi to pođe za rukom. Sve je to tako jednostavno i prirodno. Mi smo skloni komplikovanju života, a on je sam po sebi jednostavan i lep, i kada si sam sa sobom napravio taj neprocenjivo značajan balans, onda se i ljudi u tvojoj blizini osećaju lepo. Ako niste neskroman čovek, razlog za dobro raspoloženje nije teško pronaći.

Foto Ž.Sinobad

* Kojim imenima nazivate sreću, a kakvim emocijama je iskazujete?

Mislim da srećnici retko razmišljaju o sreći. Nedavno sam negde pročitao da je Džon Lenon izjavio kako pamti majčine reči koja mu je kao detetu rekla da je sreća ključ života. Kada su ga u školi pitali šta želi da bude kad poraste, rekao je srećan. Odgovorili su mu da nije razumeo zadatak, a on njima da nisu razumeli život. Koliko je to dobro. Ja moju Maju često oslovim sa “srećo”. Ružu možete nazvati bilo kojim imenom, ona uvek isto miriše i ispunjava vas lepim osećanjem.

* Plašite li se zenita? Života, ljubavi, karijere, sopstvenog?

Ne! Ničeg od toga se ne plašim.Već sam bio na ivici i preživeo. Video sam metak koji me je ranio. Osetio bol i strah. Što se tiče karijere, tu sam potpuno spokojan. Nedavni koncerti u Sava Centru, mestu na kome je skoro sve i počelo, najbolji su dokaz da nemam čega da se plašim.

* Koja novogodišnja želja vam se nije ostvarila, i potrudićete se da to ispravite?

Moje želje su zadnjih godina prilično realne i ne pravim problem oko toga. Mogu reći da se uglavnom odnose na zdravlje i sreću moje dece i unuka, pa na kraju i moje. Bicikl, koji sam kao klinac toliko želeo, a otac nije hteo da mi kupi zbog straha da ne padnem, obezbedio sam sebi pre više decenija. Imam studio u kome mogu da stvaram i kreiram muziku kad god poželim, a posebno u sitne sate, kad sve spava, a ideje se bude. Ono što iskreno priželjkujem je zdravlje i dobar glas.

* Sa kakvim željama uvek izlazite pred ljude?

Svi mi uvek želimo isto, samo eventualno razlikujemo prioritete. Najvažnije je da smo srećni. A bićemo ako nas posluži sopstveno i zdravlje naših najdražih. Sve ostalo je, zaista, manje važno. Kako je rekao divni Duško Radović: “Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite, možda ste već srećni.” Ona zna da bude obična i neupadljiva, pa mnogi ne umeju da je vide.

* Šta možemo najaviti u 2020. godini?

Mnogo novih pesama. Prva od njih je “Možda” koja će, nadam se, već u januaru u etar. Do proleća, možda, još neka stigne do vas. Jako sam motivisan. Nedavno objavljena “Ne spominji ljubav”, jedna od meni najdražih, napokon je dobila svoje najlepše odelo, aranžman sa živim instrumentima i dodatim tekstom i publika je to prepoznala. Baš sam zadovoljan reakcijama i želim sa tom energijom dalje, kroz 2020. godinu. Ovi koncerti su mi dali vetar u leđa, pa se nadam i priželjkujem još takvih nastupa širom regiona.