Reli Alfandari Pardo iz Tel Aviva, u 91. godini dobija naš pasoš i kaže - Srbija je i danas u mom srcu

V. CRNJANSKI SPASOJEVIĆ

16. 12. 2020. u 14:00

RELI Alfandari Pardo (91), koju je jedna beogradska porodica tri godine skrivala u špajzu, za vreme okupacije, konačno će dobiti naše državljanstvo.

Рели Алфандари Пардо из Тел Авива, у 91. години добија наш пасош и каже - Србија је и данас у мом срцу

Foto Arhiva Adligat

Da dođe do dokumenata, prvi put posle Drugog svetskog rata, pomoglo joj je Udruženje "Adligat", čiji je Reli i sama član. Državljanstvo će joj stići sa novogodišnjom čestitkom.

- Nema naroda kao što je srpski. Kako su se digli protiv fašizma, kako su se borili! Iako sam izraelski državljanin, Srbija je i danas u mom srcu. Tu su ostali moji grobovi.

Zahvalna sam ljudima koji su rizikovali život da bi spasli moj. Nikada se nisam odrekla srpskog državljanstva, iako sam dobila izraelsko, i presrećna sam što ću sada i formalno dobiti dokumenta - kaže Reli Pardo za "Novosti".

Foto Arhiva Adligat

Kao dete je u Holokaustu izgubila majku, oca, šesnaestogodišnjeg brata, majčinu braću i njihove porodice. Poslednji put ih je videla u jesen 1941. Najpre su Nemci odveli oca Mošu, uvoznika i prodavca štofova, i brata Avrama, Acu, u novembru. Trag im se gubi u logoru Topovske šupe, na Autokomandi. Potom su došli i po majku Lenku i nju. Da je ne bi odveli, tada dvanaestogodišnju Reli sakrila je majčina rođena sestra LJiljana. Bila je udata za Srbina Jovana Jovanovića (oni su roditelji Mirjane, žene čuvenog glumca Pavla Vuisića).

- Sklonili su me u Aranđelovac, kod jedne krojačice, kojoj su plaćali za moje troškove. Da bih sprečila radoznalce da istražuju otkud ja sama tu i kako da me niko ne posećuje i ne šalje mi pisma, rekla sam da mi je majka u ludnici, a da sam od oca pobegla jer je alkoholičar. Nisu me dirali - priča Reli za "Novosti".

 Reli sa bratom, majkom i ocem, Foto Arhiva Adligat

 

Posle sedam meseci vratila se u Beograd. Teča Jovan ju je sakrio kod Dragoslava Babovića i njegove žene, u Dečansku ulicu, prekoputa nemačke komande. Babović je radio u tečinoj radnji auto-delova "Auto-kar", u istoj zgradi u kojoj su Babovići i živeli. Sakrili su Reli u špajz, gde je bilo mesta samo za njenu postelju. Tu je provodila dane i noći pune tri godine.

- Preko dana nisam smela da izađem iz špajza čak ni u toalet, jer je u kući kancelariju imao neki advokat, koji je zimi često dolazio u kuhinju, tik uz špajz, da se ogreje. Advokat se posle rata iznenadio kada je shvatio da sam pune tri godine živela pored njega, a da on to nije znao - priča Reli.

NAPISALA DVE KNJIGE

NAŠA sagovornica nikada nije saznala gde su grobovi njenih najmilijih. Imovina im je još za vreme rata oduzeta. U međuvremenu objavila je dve knjige o svom životu, od kojih jednu na srpskom - "To je bio samo piknik" i "Živim da preživim".

Gospodin Babović je iz biblioteke uzimao po pet-šest knjiga odjednom, uz obrazloženje da ih nosi jednoj bolesnoj ženi. Devojčica je ratne godine provela čitajući. O porodici nije znala ništa, niko je nije obilazio, nikoga nije viđala osim bračnog para.

Foto Arhiva Adligat

Posle rata, jedna od tetaka sa očeve strane, koja je još pre Hitlerove invazije izbegla u Francusku, pronašla je sestričinu i odvela je kod sebe. Tako je Reli u Francuskoj završila gimnaziju, ali se, nepunih godinu dana po formiranju države Izrael, a zbog nesuglasica sa tetkom, odselila u Haifu. Završila je kurs i neko vreme, dok se nije udala, radila u tamošnjoj Nacionalnoj biblioteci. Posle udaje, sa mužem, arhitektom, preselila se u Tel Aviv, završila novi kurs iz tehničkog crtanja, i radila u njegovom studiju do penzije. Ipak, kako kaže, njeno srce je ostalo u Srbiji.

 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)