Tek što smo se snašli pred korona krizom, usledila je još jedna migraciona kriza. Šta je sledeće što će nas držati u latentnoj kolektivnoj napetosti? Kriza postaje vremenski neograničeno stanje koje samo menja pojavne oblike, te stoga prestaje razlog da se tako zove. Hteli – ne hteli, moraćemo da živimo sa stalnim smenjivanjem, nadovezivanjem i preklapanjem prirodnih katastrofa, ekoloških akcidenata, epidemija biljnih, životinjskih i ljudskih bolesti, političkih tenzija, ekonomsko-finansijskih slomova, terorističkih napada, (neo)klasičnih, hibridnih, mrežnih i drugih oblika ratovanja… Taj proces, zavisno kako od sopstvene prirode, tako i od interesne artikulacije, može biti globalni, ali može se i zadržati na nekom regionalnom nivou. Problem nastaje kada se otrgne kontroli i postane neupravljiv. A dezorijentisano čovečanstvo, naročito njegove razmažene elite, ponaša se kao Skarlet O’Hara i umesto da o tome misli juče, misliće sutra. Samo, to sutra biće kasno. Da se s eksperimentom otišlo predaleko, upozorava novi talas migracija, i to gde drugde nego na Balkanu – „verigama sveta“.

YOUTH BULGE

Stanovništvo, koje ima nezaobilaznu geografsku dimenziju, uvek je bilo značajan instrument geopolitike. Prirodni priraštaj predstavlja relativno spor, a migracije brz način za efikasno i dugoročno osvajanje prostora supstitucijom jednog naroda drugim. U tom kontekstu trebalo bi postaviti pitanje zašto i kako se Evropa odjednom (!?) suočila s populacionom najezdom koja se širi iz bliskoistočnog demografskog i geopolitičkog „ekspres lonca“? Jednoznačan, a naročito deterministički akcentovan pristup svakako ne bi dao zadovoljavajući odgovor. Ipak, polazište bi se moglo potražiti u koncepciji „prekobrojnih sinova“, koju je još 2003. ponudio nemački sociolog i ekonomist Gunar Hajnzon, profesor (sada emeritus) Univerziteta u Bremenu. U knjizi neobičnog, provokativnog naslova Sinovi i svetska moć (Söhne und Weltmacht) on se pozvao na youth bulge teoriju, tj. na naučno već razrađivanu pojavu „ispupčenja mladih“ uočljivu na polnostarosnoj piramidi stanovništva.

KALAŠNjIKOV ILI SEOBA

O čemu se, ukratko, radi? U populaciji u kojoj majke decenijama rađaju prosečno šestoro i više dece, što podrazumeva više od tri sina, u polnostarosnoj piramidi nastaje „trbuh“ u grupi 15–29 godina koja čini preko 30% ukupnog stanovništva. Prema Hajnzonu, to je jasan pokazatelj predstojećeg konflikta. Budući da za samo jednog, retko kada dva sina može da se obezbedi pristojna perspektiva – školovanje, posao, solidna zarada, stambeni prostor i kakva-takva društvena pozicija – ostali sinovi postaju „višak“. Oni, stoga, kreću ili putem nasilja, kriminala, revolucija, terorizma, ratovanja, progona manjina i neistomišljenika, ili pak u seobu ka geografskim oblastima i državama koje percipiraju kao „otvorene“ jer su demografski regresivne i ekonomski razvijene, a zbog dostignutih demokratskih i socijalnih prava – sputane i neotporne. Pojednostavljeno, postoje samo dva njihova izbora – ili oružje u ruke ili put pod noge. Stvarnost uči da se ta dva izbora sve češće stapaju u jedan.

ZAŠTO SAMO SINOVI?

Transgeneracijski višak mladog muškog stanovništva, njihova sklonost nasilju i odlazak u emigraciju pojavljuju se u relativno stabilnim, mirnodopskim uslovima, naročito ako se pređe kritična tačka antropopresije i „prirodni kapaciteti prostora“ (voda, plodno zemljište, sirovine…) postanu nedovoljni da ispune elementarne egzistencijalne zahteve. Još ako izbije etno-građanski rat i/ili agresija spolja, onda uslovi za život prestaju da postoje i za onog „jednog sina“, te i on postaje „višak“ prinuđen na borbu i/ili seobu (slučaj Sirije). Ali zašto se „prekobrojnost“ odnosi samo na sinove, a ne i na kćeri? Zato što u savremenom svetu, naročito u Afro-evroaziji, šestoro i više dece imaju porodice u siromašnim, patrijarhalnim, konzervativnim, mahom islamskim društvima. Upravo u njima pozicija i uloga žene ostala je da, u prvom redu, rađa i tako stvara nove i nove „viškove sinova“.

MIGRACIONI MENADžMENT

Hajnzon je svoju koncepciju empirijski testirao na sedamdesetak primera u svetu, uključujući i arbanaške muslimane u kosovsko-metohijskom delu Srbije kao najindikativniji evropski primer veze „prekobrojnih sinova“ i nasilja u svrhu zaposedanja prostora kao geopolitičkog cilja. „Nova Velika seoba“ sa Bliskog istoka posledica je naglog porasta ne samo tamošnjeg već svetskog islamskog stanovništva koje se od početka 20. veka do danas uvećalo čak jedanaest puta. Ta populaciona masa je manipulativna, te lako pada pod uticaj verskih vođa i ekstremističkih organizacija koji im ukazuju na „prave uzroke njihove nesreće“ – nevernike, „šejtanske“ SAD i bivše kolonijalne metropole u Evropi. Nije teško razumeti njihovo kolektivno verovanje da je „došlo vreme za osvetu“ i kontrakolonizacioni tok seoba. Tu na scenu stupaju i veliki zapadni majstori utilitarnog upravljanja migracijama, generišući pokretanje i usmeravajući reke ljudi u skladu sa sopstvenim interesima za jeftinom radnom snagom, uvećanjem tržišta, „topovskim mesom“ ili dodavanjem novih sastojaka u „lonac za pretapanje“.

DEMOGRAFSKA DEPRESIJA

Problem Evrope proističe iz različitih faza demografske tranzicije u kojima se nalazi njeno i islamsko stanovništvo, tj. iz istorijske asinhronosti migraciono-geopolitičkih procesa jednih i drugih. Slično onome šta se u proteklih stotinak godina, a naročito početkom 21. veka, odvija u islamskom svetu, uz izvesne razlike i manje razmere događalo se u zapadnoevropskim zemljama od 16. do 20. veka. Militantna kolonijalna ekspanzija demografski se oslonila na nagli porast prirodnog priraštaja i viškove stanovništva „kod kuće“, koje je stimulisano na odlazak u prekomorske posede. Vremenom, evropski migranti su se širili, uništavali domicilnu populaciju i promenili etničku strukturu čitavih kontinenata – Severne i Južne Amerike, Australije, delimično Afrike. I sada, posle velikih gubitaka u dva svetska rata, te strmoglavog pada fertiliteta „emancipovane žene“, Evropa je postala „kontinent sedih glava“ koji ne može da se demografski samoobnovi. Uzaludna je nada da će invazija muslimanskih doseljenika, u većini mladih i reproduktivnih, a nezadovoljnih, violentnih i rad(t)noaktivnih muškaraca, prestati sama od sebe. A još uvek nisu ka evropskim granicama migraciono „eksplodirale“ najnatalitetnije zajednice palestinskih Arapa i zaraćenog Jemena. Šta će se dogoditi ako (kada?) se uruši rovita stabilnost i krene najezda iz ne tako dalekih Turske (83 miliona stanovnika), Irana (83 miliona), Egipta (100 miliona), Alžira (43 miliona), Maroka (35 miliona) ili zemalja Gvinejskog zaliva s uzavrelom Nigerijom (200 miliona) na čelu?

ŠTA DA ČINE SRBI?

Srpske zemlje su s jedne strane u populacionom opadanju, a s druge strane geografski locirane na jednoj od glavnih migracionih ruta – balkanskoj. U skladu sa te dve činjenice trebalo bi osmisliti jednostavan, ali efikasan model. U prvom redu neophodno je prekinuti zabijanje glave u pesak, prevazići ograničenja koja nameće kontraproduktivna politička korektnost i odbaciti preuzete obaveze prema migrantima nametnute od strane EU. Budući da migrantski problem nije samo demografske i humanitarne prirode već sve očiglednije postaje civilizacijski, bezbednosni i geopolitički fenomen „migracionog džihada“ (S. Trifković), prema njemu bi se trebalo tako i postaviti. Svi nacionalni kapaciteti trebalo bi da se mobilišu aktivno i preventivno – da se podigne stepen barijernosti granica, da se uvedu što rigidniji uslovi boravka i kretanja onima koji su već tu, da se medijski obznane i praktično sprovode razne odbrambene i destimulativne mere za suprotstavljanje ulasku i prolasku kroz srpsku teritoriju, da se ni po koju cenu ne dozvoli duže zadržavanje i trajno nastanjivanje, da se onemogući bilo kakvo primanje i zbrinjavanje povratnika iz EU, da se državni funkcioneri koji se zalažu za njihovo naseljavanje u srpskim krajevima smene po hitnom postupku… Iako defanzivna, „strategija ježa“ koju sprovodi Mađarska, a samo parcijalno i tek odnedavno i Grčka, pokazala je trenutno dobre, ali dugoročno neizvesne rezultate.

Autor: Milomir Stepić