Porodica mog dečka Petra me prihvatila, moji se ne protive ljubavi sa Srbinom: Mongolka već šest godina živi u Beogradu, zaljubila se i u običaje naše zemlje

DA sam živela u šatoru, nomadskim načinom života, da imam desetoro braće i sestara i da mi je glavno prevozno sredstvo do škole bio konj, bila je prva pomisao ljudi iz Srbije kada čuju da dolazim iz Mongolije. Međutim, kada su kroz naše svakodnevne razgovore shvatili da mi tamo nosimo stvari od kašmira, kao vi ovde, na primer, od pamuka, nikome ništa nije bilo jasno. Te slatke, obostrane nejasnoće razjasnili smo kasnije, kada smo se sprijateljili. Ne živim u jurtama, a kašmir nije stvar prestiža, već nama dostupan materijal koji je tanak i topao.

Ovako, za "Novosti", započinje priču Erdene Zaja Batžargal iz Ulan Batora, studentkinja Fakulteta organizacionih nauka.

Zajin otac je pre deset godina držao turistički kamp u pustinji Gobi, kada se sprijateljio sa jednim Srbinom, što je dovelo do njenog dolaska u našu zemlju. U Beogradu je već šest godina i stipendista je projekta "Svet u Srbiji" Ministarstva prosvete.

Pročitajte još - Moj je život Švajcarska i u Srbiji

Kao i svi strani studenti, po dolasku je bila smeštena u odmaralište na Avali, gde je šest meseci pohađala kurs srpskog jezika, a nakon toga odabrala željeni fakultet.
- Od detinjstva sam vrlo pričljiva i sebe sam zamišljala kao poznatog i uspešnog menadžera, stoga mi nije bilo teško da se odlučim za FON - uzbuđeno priča Zaja. - Ukoliko pronađem posao, ostala bih u vašoj zemlji, ali bih živela u Novom Sadu, jer smatram da je Beograd dobar za mlade ljude, ali ne i za porodicu.

U Srbiju je prvobitno došla kako bi nastavila školovanje, a sada je za prestonicu naše zemlje vezuju mnoge lepe stvari, naročito dečko Petar.

- Petar mi je bio velika podrška u učenju vašeg jezika, ali i svih običaja ovde u koje sam se zaljubila, a uz njegovu majku usavršila sam i zavijanje sarmica i pravljenje baklava - uz osmeh dodaje naša sagovornica.

Oduševljena je našim toplim letima i blagim zimama sa snegom, jer, prema Zajinim rečima, u Ulan Batoru nema snega, već samo mraza, a temperature idu i do -40 stepeni Celzijusa. Stanovnici "zemlje plavog neba" nemaju mogućnost da jedu različito sezonsko voće i povrće tokom čitave godine, već ga mogu naći na pijacama samo u vreme praznika. A u Srbiji je različito povrće uvek dostupno, u zavisnosti od sezone, što je za Mongolku bilo jedno od najprijatnijih otkrića.


Kako ona kaže, Srbi su veoma srdačan i gostoljubiv narod, uvek spreman da dočeka goste, pa je ne iznenađuje običaj slave koji se u našoj zemlji poštuje i čuva. Veoma joj je zanimljivo što mi tokom cele godine imamo mnogo praznika. U Mongoliji postoje samo dva - Beli mesec u februaru, kojim se proslavlja lepo vreme posle hladne zime i početak lunarne godine, i Nadam festival, odnosno godišnjica mongolske revolucije, u julu.

- Po dolasku ovamo, veoma mi je bila čudna otvorenost vaših ljudi, u smislu neretkog pokazivanja emocija i iskazivanja mišljenja, a sada je to nešto što mi se, osim klime, ovde najviše dopada - objašnjava Zaja.

Putovala je po Evropi, bila je u Mađarskoj, Češkoj, Austriji, čak i Irskoj, ali je njeno srce ipak pripalo Srbiji.

Pročitajte još - SREMAC I AMERIKANKA: Razdvojilo ih državljanstvo

- Videla sam kako su te države organizovane i kako funkcionišu. Želja mi je da nekada doprinesem boljem statusu vaše zemlje, jer ako bih ostajala u Evropi, to bi, bez razmišljanja, bila Srbija - ističe ova mlada devojka.

Ima veliku podršku svojih roditelja, sa kojima se skoro svakodnevno čuje, ali zbog obaveza na fakultetu, u svoju zemlju odlazi samo jednom godišnje. Porodica je nju, u Beogradu, posetila prošle godine, kada su obišli Hram Svetog Save, Avalski toranj i Kuću cveća, kojom su se, kako kaže Zaja, oduševili jer veoma poštuju Tita.
Prilikom te posete, međutim, njeni roditelji nisu upoznali Petra.

- Moja familija se ne protivi mojoj ljubavi sa Srbinom, ali su zabrinuti da se ne udam i ostanem ovde, kao druge devojke koje su došle iz Mongolije, iz razloga što je daleko od mog zavičaja. Ali moram napomenuti da su me Petrovi prihvatili i gledaju me kao ćerku - iskrena je jedna od desetoro Mongola u Srbiji.



Zaja, između ostalog, planira da se bavi humanitarnim radom u Srbiji i da neke delove mongolske tradicije i kulture prenese kod nas. Pažnju bi posvetila dečjim knjigama, koje bi bile ilustrovane i sadržale bi slike istorijskih ličnosti.

- U Mongoliji postoje knjige za decu koje su slikovito napisane i ilustrovane, prilagođene određenim uzrastima. Uglavnom je nacrtan Džingis-kan, kad je bio mali, tokom odrastanja, kao vođa. Volela bih da budem inicijator toga da se ljudi ovde posvete stvaranju takvih knjiga koje bi sadržale ilustracije Tita, Tesle, Karađorđa, Novaka Đokovića i ostalih vaših slavnih ličnosti - zaključuje Mongolka, koja sada srpski jezik govori skoro kao maternji. - Pošto je Srbija sada moja domovina, ja primenjujem jednu mongolsku izreku koju sam naučila od oca, a koja glasi: "Ako piješ njihovu vodu, moraš poštovati i njihovu tradiciju".

PRVO TATA KAŽE "DA"

PO starom mongolskom običaju, koji je aktuelan i sada, devojke iz ove zemlje ne mogu da se udaju dok njihov otac ne odobri veridbu. Buduće mladoženje moraju da traže ruku svoje izabranice, prvo i jedino, kod glave njene porodice. Tradicija nalaže da momak donese plavu tkaninu, konjsko mleko i da izrecituje stihove uobičajene za tu ceremoniju. Ukoliko otac kaže "ne", sigurno neće biti venčanja.


NOMADSKA FAMILIJA

Iako dolazi iz glavnog grada, priča da ima familiju u nomadskim selima na jugu Mongolije.

- Moj tata je jedno od sedmoro dece, a mama jedno od desetoro, s obe strane imam rođake koji žive u gerovima i koje sam rado obilazila. Te njihove kuće su zanimljive i lako se prenose. Oni leti borave pored reke, a zimi su ispod planine, kako bi se zaštitili od vremenskih nepogoda. Uglavnom se bave stočarstvom, imaju veliki broj životinja koje uzgajaju, a kada dostignu brojku od 1.000, naprave ogromnu gozbu da bi to proslavili - objašnjava Mongolka.

STO PARI ČARAPA

KAKO su u Mongoliji čarape od krzna bizona uobičajen odevni predmet, Zaja je sa sobom u Srbiju donela 100 pari.
- Kada sam ih prvi put obula, shvatila sam da za zime ovde nisu potrebne, a prateći vašu modu, ni moderne, tako da sam odlučila da ih prodam, u čemu sam i uspela.