Od kada su se pojavili na našim televizijama, rijaliti programi ne prestaju da izazivaju zgražavanje intelektualaca i prihvaćenost najšire publike. Kritičari ovih programa, teoretičari medija i filozofi, u pokušaju definisanja rijalitija posegli su za njihovim poređenjem i s konclogorom, ali suština je mnogo dublja.

Svako društvo nalazi način da se oslobodi i neutrališe svoj negativitet koji bi mogao ugroziti njegov poredak. U tradicionalnim zajednicama to oslobađanje je bilo obredno u okviru praznika, koji svojim značenjem u srpskom jeziku i upućuje na osnovnu funkciju pražnjenja kolektiva od takvih potisnutih socio-psiholoških sadržaja. Praznično proslavljanje tog procesa se odvijalo u povišenom stepenu slobode koja je omogućavala članovima kolektiva da prirodnim ponašanjem, izvan uobičajenih društvenih normi, urone u nered i anarhiju, aktualizujući tako haotično stanje koje prethodi stvaranju sveta, kako bi ponovo uspostavili društveni poredak. Učesnici prazničnog obreda oslobađali su se svojih, sociokulturnim principom represije, potisnutih sadržaja i privremeno menjali društvenu stvarnost u sakralnu mitsku realnost kolektivnog sna koja joj je davala potrebnu celovitost. Društvo se na ovaj način čistilo od potisnutih naboja koji su mogli da dovedu u pitanje njegovo funkcionisanje, a nakon praznika kolektiv se vraćao u realnost u kojoj bi obnovljeni opet zavladala uobičajena kulturna i društvena pravila.


Praktikovan u arhaičnim i tradicionalnim zajednicama, ovaj oblik praznovanja početka novog vremenskog ciklusa poznat je i u svečanosti vavilonskih Sakeja, grčkih Hronija i rimskih Saturnalija, a sačuvao se do srednjovekovnih karnevala i u izvesnim elementima proslavljanja novogodišnjih praznika održao do naših dana.


Premda ne postoji kao nekadašnji praznik, njegovi činioci se prepoznaju u parcijalnom nastojanju za privremenim preokretanjem postojećeg sistema vrednosti, afirmaciji do tada potisnutog i marginalizaciji vladajućeg.


U savremenom društvu tu funkciju su preuzele zabavne, sportske i medijske manifestacije. Jedna od njih je i televizijski spektakl pod nazivom rijaliti program koji omogućava pojedincima da iskažu svoj prirodni potencijal na neposredan način. Dozvoljeno kršenje postojećih društvenih, kulturnih i moralnih načela i kriterijuma javne komunikacije, omogućava im da izraze onaj do tada skriveni aspekt svog bića. Agresivnost, egoističnost i pristajanje na samoogoljavanje i samoponiženje učesnika rijalitija, postali su i predmet šireg interesovanja.


BIZARNO POREĐENjE


Od kada su se pojavili u programima naših televizija, najpre kao „Veliki brat“ na TV B 92 a potom i u serijalima „Parovi“ na Hepi TV i „Zadruga“ na TV Pink, rijaliti ne prestaju da izazivaju zgražavanje intelektualaca i prihvaćenost najšire publike. Oštri kritičari ovih programa, teoretičari medija i filozofi, u pokušaju definisanja rijalitija posegli su za njihovim poređenjem i sa konclogorom. Možda bi se poređenje sa zatvorom i moglo sporiti, ali govoriti o rijalitiju kao savremenom konclogoru je bizarna komparacija, identična onom kojom je Salvador Dali svojevremeno veličao Hitlera kao reditelja, smatrajući ga Sesilom de Milom masakra i smrti. Proisteklu iz suštinskog nerazumevanja ovih pojava, ovu komparaciju koja bi mogla da konkuriše za glupost veka, naši intelektualci ponavljaju kao neku neospornu istinu.


Bitna razlika između ovih programa i zloglasnih sabirnih centara je u tome što se za učešće u rijalitima ljudi slobodno i dobrovoljno prijavljuju, motivisani svojim ličnim potrebama i željama, dok su u koncentracione logore oni prisilno odvođeni da bi bili zlostavljani i u njima najčešće gubili život. Zato je isprovocirana i često simulirana dramatika rijalitija neuporediva sa tragikom konclogora.


RIJALITI KAO TV SPEKTAKL


Premda je Gi Debor još pre više od pola veka ukazao da spektakl nije samo ritualni ornament realnog društva, već samo središte njegove nestvarnosti, današnja ekspanzija televizije i novih medija potvrđuje tu istinu više nego u vreme njenog izricanja. Dominacija spektakla u današnjoj kulturi čini sve izvan njega medijski i informativno marginalnim i nepostojećim, pa se zato i uspostavlja festivalski obrazac kao osnov našeg kulturnog života. Spektakl je preovladao u produkciji i recepciji kulturnih sadržaja svedenih na zabavu i vizuelnu atraktivnost, zbog čega je posezanje za ovim načinom komunikacije i njegovo korišćenje imperativ kulturnog opstanka. Zabava nije marginalna i dostupna u slobodnom vremenu, već je u samom središtu stvarnosti kao životna neupitnost čiji su savremeni hramovi razni oblici spektakla. Rijaliti spektakl je samo segment takve društvene realnosti u kojoj kulturno naličje na simuliranoj prazničnosti dobija izuzetnu medijsku atraktivnost.
Iako delom idejno inspirisan i Orvelovim romanom 1984, kao mogućnošću nadgledanja uobičajenog života ljudi, koncept rijalitija je zasnovan na mogućnošću igre sa totalitarizmom. Ta igra za one koji nemaju uvid u nju, može biti poistovećena sa stvarnošću. Pokazano je u filmu Trumanov šou, Pitera Vira, da svest o igri može postojati samo kod onih koji organizuju igru i poigravaju se životima drugih. Međutim, rijaliti podrazumeva obostranu svest o igri, i organizatora i učesnika, a gledaoci se nastoje uveriti u stvarnost te igre.


Premda su ljudi skloni da se igraju, pojedini sociopsihološki eksperimenti su dokazali da tada oni pokazuju i svoju prikrivenu prirodu. Utvrđeno da je većina ljudi sklona da nekritički sluša i pokorno izvršava naloge autoritete nanoseći bol i patnju drugome, a pokazalo se da i u uslovima kada ima moć da odlučuje i ispoljava tu moć nad drugima, čovek je lako koristi za potvrđivanje svoje superiornosti omalovažavanjem drugog. Iako svojevremeno držana u tajnosti, ova saznanja o neosetljivosti čoveka prema drugima i latentnoj sadističkoj crti koju ispoljava u povoljnim uslovima, postala su osnov za pokretanje rijalitija „Veliki brat“. Zato se rijaliti kao spoj zabavnog i brutalnog, pretvara u okrutni i svirepi spektakl, što i čini ovaj program bliskim gladijatorskim borbama, samo što su za razliku od nekadašnjih gladijatora, učesnici u medijskoj areni životno potpuno bezbedni.

LIČNOSTI I LIKOVI Iako sadrži elemente različitih žanrova koji povremeno preovladavaju, ova predstava se zasniva na slobodnom učešću onih koji su spremni da se ogole, da odbace model uobičajenog i prihvate obrazac prirodnog ponašanja u kojem i dolaze do izražaja tamne strane njihove ličnosti: egoizam, agresivnost, prevare, promiskuitetnost. Premda ponekad učestvuju i značajne ličnosti iz političkog i društvenog života, učesnici rijalitija su uglavnom pojedinci sa društvene i kulturne margine. Od njih postaju likovi koji, uobličeni i profilisani zavisno od potreba dramaturgije i interesovanja gledalaca koji prate zbivanja, dobijaju u rijalitiju određene funkcije. Poput glumca koji zbog određenog tipa uloga postaje i u životu prepoznatljiv lik, a najčešće su to komičari, njegova maska je izraz kreativnog potencija samopotvrđivanja. Poistovećivanjem sa njom, kao svojom personom, od njega se uvek očekuje da bude u toj ulozi. Kao što pojedinci kreiraju na društvenim mrežama ili Jutjubu svoj drugi, fiktivni identitet i koristeći literarna sredstva postaju književni likovi u sopstvenom životnom romanu, tako i u rijaliti programu oni preuzimaju određene obrasce. Pojedinac koji se suprotstavlja svima, neracionalno prkosi do inata, profiliše se kao lik koji se znatiželjno gleda i prati. U tom ambijentu su obično povodljive i lake žene, zatim skandal majstori, koji raspaljuju strasti, kao i oni koji se uzdržavaju od burnih reakcija i provociraju delujući smirujuće. Zahvaljujući tim okolnosti, neki od učesnika rijalitija se specijaliziraju za ovu vrstu zabave koja postaje i njihovo zanimanje.


Zamišljen da se život u improvizovanom studijskom ambijentu odvija kao predstava koja postaje sam život, rijaliti kao imitacija života teži da zameni sam život, da se nametne umesto njega i postane jedina realnost. Kako je privid postao i više nego realan, pojedinci i teže pre da žive u prividu, nego li u stvarnosti. Kada se oni toliko unesu u svoju ulogu da počinju da je smatraju i životno stvarnom, onda igra u rijalitiju postaje realnost u koju ne sumnjaju ni gledaoci pored malih ekrana.


Sklonost naših ljudi da zbivanja na sceni ili u rijalitiju smatraju stvarnim, pokazuje se ne samo u njihovom doživljaju, već i tumačenju viđenog. O tome govori i nedavni događaj tokom izvođenja predstave „Lorencačo“, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, na sceni užičkog Narodnog pozorišta, 6. novembra 2019. godine. Naime, dok je jedna od akterki veoma ubedljivo odglumila da umire, a glumci oko nje delovali zabrinuto, nekolicina iz publike zabrinuto je uzviknula: „Njoj stvarno nije dobro! Pomozite joj“, lekari iz gledališta su pohrlili na scenu da pruže pomoć glumici misleći da joj je zaista pozlilo.


SLAST GADOSTI


Rijaliti program utvrđuje u javnom medijskom prostoru realnost u kojoj se može preokrenuti postojeći vrednosni i moralni poredak. Za razliku od stvarnosti u kojoj je svaki član društva prinuđen da se pridržava važećih kulturnih normi, u jednom njenom segmentu, u studiju, odvija se, za potrebe TV programa, svakodnevni život njihovih dobrovoljnih učesnika oslobođenih od tih normi i slobodnih i za drugačije ponašanje. U imrovizovanom životnom prostoru, učesnici rijalitija pokriveni kamerama motivisani su na dobrovoljno ogoljavanje svoje animalnosti, a taj striptiz dodatno je stimulisan honorarima preciziranim ugovorima koje oni potpisuju sa produkcijom.


Ukoliko je uzdržavanje od razuzdanog ponašanja, vređanja drugih, verbalne i fizičke agresije, javnog promiskuiteta, način uspostavljanja kontrole nad sadržajima koji bi mogli ugroziti kulturni prostor, onda simbolika Manconijevog konzerviranog izmeta, kao umetničkog artefakta, znači da je i utvrđena granica od onoga što bi ljudski život moglo zagaditi nesigurna i privremena. Budući da u ovom primeru samo tanak lim štiti kulturu od nekulture, njegova erozija i sečenje uzrokuje smrad i izaziva opasnost od zagađenja. Rijaliti je zato ta stalno otvorena konzerva ljudskih fekalija kojima se učesnici međusobno mažu postajući i sami premaz na medijskom hlebu koji se kao svakodnevni obrok nudi gledaocima željnim i gladnim takve hrane, a tabloidi i pojedini dnevni listovi asistiraju u njenom serviranju. Produžetak rijalitija su tabloidi u kojima se detaljno opisuju događaji koji stvaraju učesnici ovog programa, stimulisani da se fizički sukobljavaju, međusobno vređaju, udvaraju, varaju. Iako prethode ovim programima, tabloidi se njihovim pomnim praćenjem njime i obnavljaju.


UTICAJ NA REALNI ŽIVOT


Na primeru rijaliti programa pokazuje se kako se oko jednog simulirano otvorenog životnog zbivanja, raspaljivanog najnižim strastima i slobodnog oslobađanja agresivnog i seksualnog nagona, okuplja savremeno pleme radoznalih voajera, kako štampa prati ta zbivanja i doprinosi njihovom publicitetu. Dokaz da stotine hiljada ljudi gleda, prati i učestvuje u tom programu, ukazuje na stepen kulture u društvu. Iako rijaliti izazivaju zgražavanje i gađenje dela javnosti, zvezde ovog programa, njihovi pobednici, postaju i uzori mladima. Njihova popularnost, medijska slava i bogatstvo koje steknu ne mogu postići opredeljenjem i kvalifikovanjem za visokostručne i ozbiljne poslove. Nemerljiva je naime, dobit koja se može steći učešćem u rijaliti programu u odnosu na dugogodišnji mukotrpan rad.


Život u rijalitiju postaje obrazac koji se primenjuje i u realnom životu. Pokazuje se da kako domaća, tako i inostrana i globalna zbivanja često nalikuju rijaliti programu u kojem stvarne ličnosti postaju likovi i igraju sebe. Primer sa američkim predsednikom Trampom, koji je izbornom procesu i načinu vladanja, budući da ima i neposredno iskustvo učešća u ovom programu, dao karakteristike rijaliti šoua.


U rijalitiju je sve na nivou i u funkciji zabave, igre u izdvojenom ambijentu i nastojanje učesnika, kao naturščika, da budu što ubedljiviji u svojim ulogama i tako upute sugestivnu poruku gledaocima da ne igraju, već da žive. Kao što pojedinci uslovljeni tim kontekstom formiraju svoj lik, kao izraz samo jedne od bezbroj njihovih mogućnosti da se kreativno iskažu i pokažu, tako se i društvo u rijalitiju ogleda ne onakvim kakvim jeste, već kakvo bi moglo da bude. Rijaliti nije stvarnost, već verovatna, moguća realnost čija izražena negativna dimenzija upozorava na distopijski potencijal našeg sveta. Organizovan kao medijski televizijski spektakl koji mami učesnike unosnim zaradama, nagradama i popularnošću, rijaliti je bekstvo od stvarnosti i istine o sebi. Pomerajući pažnju javnosti sa daleko važnijih životnih, društvenih i političkih pitanja, rijaliti program obavlja i važnu društvenu funkciju tako što kvazi upitnim sadržajima vezuje interesovanje najšireg stanovništva za njihovu banalnost, vulgarnost i nebitnost. Umesto rešavanja stvarnih životnih pitanja, oni stvaraju kvaziprobleme kojima skreću pažnju sa bitnih društvenih problema na jeftinu, vulgarnu zabavu dovoljnu da se uz minimum materijalnih sredstava provodi život.


Međutim, upravo ta elementarnost i raspaljuje najniže strasti čije slobodno ispoljavanje eskalira do nekontrolisanih postupaka i dovodi do dramatičnih zbivanja. Pojedinci iz tog ambijenta postaju popularni likovi koji u javnosti igraju sebe i ponovo dobijaju angažman u novim rijalitijima. Gledaoci ih prate a njihovi bizarni postupci i celokupno ponašanje atraktivno je i za čitaoce koji u njihovom činjenju onoga što oni ne mogu nalaze zadovoljstvo. Latentno poistovećivanje sa njima, postaje kod moralno neizgrađenih pojedinaca motiv za bahato ponašanje i kršenje postojećih kulturnih i društvenih pravila.


NADMETANjE SMEĆA


U vreme kada su temeljne vrednosti relativizovane do mere gubljenja svog dotadašnjeg značaja, a nevredno se uspinje i uspostavlja kao vrednost, naša realnost nalikuje arhaičnom prazniku zasnovanom na principu ukidanja važećih i privremenog aktuelizovanja drugačijih društvenih pravila. Međutim, za razliku od nekadašnjih praznika koji je principom preokretanja stvarnosti obnavljao postojeći poredak, našu realnost koja se ogleda u rijalitijima odlikuje dugo trajanje. U segmentu savremene kulture koja praćenjem ovih programa promoviše obrazac sveopšte relativizacije i dopušta da se sve može činiti, zamagljuju se granice između moralnog i nemoralnog, poštenja i prevare, dobra i zla, istine i laži. To nije stvaran svet, ali se pokazuje kakva bi realnost mogla biti i kakva povremeno postaje kada medijski lansiran kao poželjan, rijaliti postane obrazac ponašanja. Suprotnosti nisu više udaljene, već su na istom polu gde mogu lako zameniti svoja mesta, dok je na drugom polu onaj koji oličava sam mehanizam kao ono više od pojedinca, božanstvo što stvara i dopušta takvu realnost. Učesnici ovog programa se biraju prema svojim već dokazanim sposobnostima da prave skandale i prostačkim ponašanjem ignorišu važeće kulturne i moralne norme.


Prostaci i prostakuše dobili su na ceni, jer njihovo prirodno, prosto ponašanje postaje uzor sticanja medijske popularnosti.


Sagledano i kao posledica društvene tranzicije, takvo ponašanje pojačava svest o stanju u kome nerazlikovanje normalnog od patološkog dopušta da se živi u realnosti u kojoj više ne postoje kriterijumi koji jasno određuju šta je dobro a šta loše, šta je vredno a šta nevredno, šta je pozitivno, a šta negativno.
Neizgrađena svest o značaju temeljnih vrednosti, ukazuje na mogućnost da se živi u preokrenutom vrednosnom sistemu svojstvenom karnevalskoj realnosti u kojoj tužni klovnovi nastoje da odagnaju kolektivni jad i čemer. Implicitna kritika i znanje o tome da je takva realnost loša, ne utiče previše na pokretanje inicijative da se ona i promeni, jer je stvoreni obrazac ponašanja jači od znanja o njegovoj vrednosti. Izgleda paradoksalno, ali iako postoji kritička svest o tome šta se dešava, na mazohistički način se uživa u nadmetanju smeća, mrtvoj trci ljige i ljage. Nostalgija za vremenom u kojem je postojala cenzura, oličena u komisijama za kič i šund, pokazuje iluziju da je društvo moglo i u periodu tranzicije da se spontano organizuje bez institucija koje bi se pozabavile problemom tog kulturnog i mentalnog smeća.


Nije, dakle, problem u obrazovanju i znanju, već u vrednovanju polusveta koji postaje društveno reprezentativan i dobija ogromnu medijsku pažnju i publicitet. U širem kontekstualnom sagledavanju ovog fenomena mogu se uočiti kako snižavanje nivoa kulture i omogućavanje da primitivno i nagonsko postane obeležje komunikacije između učesnika ovog programa određuje i karakter rijalitija, čija popularnost utiče potom i na sam život u tretiranju određenih problema, prenaglašavanju tamne strane u ponašanju ljudi, sprdnji sa humanističkim vrednostima, nipodaštavanju zakona i pravde. Ono što bi bilo normalno u društvu je marginalizovano i njegovo postojanje se smatra nevažnim, jer središnje mesto ima rijaliti i njegovi zakoni i pravila. U sagledavanju tih obostranih veza i uticaja, otkriva se uronjenost socio-kulturnog totaliteta u svoju beznadežnost.


Pročitajte još: Mikrofon prečica do slave: Zašto učesnice rijalitija žele na muzičku scenu


Kao slobodno i demokratsko društvo, treba svakako računati i na taj rizik od emitovanja rijaliti programa koje ne treba ukidati jer su oni jedna od opomena dokle čovek može da padne kada se ukine važnost kulturnih i moralnih pravila. Polusvetu koji se vrti u rijalitijima, jasno je da nedostaje onaj aspekt ljudskosti koji bi mu dao potreban integritet. Shvaćen u kontekstu znanja i ponašanja kao kulturni obrazac, taj koncept omogućuje da se adekvatnije sagledaju ljudski potencijali i ukaže na tamnu stranu čovekove prirode kao opasnost nekontrolisanog ispoljavanja negativiteta koji bi mogao da ugrozi drugog. Dobrovoljno obezličavanje i spremnost na samoponištavanje svoje ljudskosti, kulture, morala, pokazuje šta čovek može da učini čoveku. Iako treba da bude prvenstveno zabava, spektakl koji ukazuju na strmu ravan mogućnosti ljudskog sunovrata do samog dna samoponištenja, on je za pojedince primer na koji se ugledaju i nastoje da oponašaju u svom stvarnom životu. Ovakvi kakvi su u nas, rijalitiji bi, dakle, trebalo da budu negativni primeri, a ne uzor, ali tu funkciju oni mogu da imaju samo u stabilnom društvu utemeljenom na odgovarajućim kulturnim i moralnim vrednostima i psihološki izgrađenim pojedincima. U tom kontekstu i negativni primer koji pružaju učesnici rijaliti programa svojim ponašanjem može da ima pozitivno značenje, jer pokazuje šta ne bi trebalo činiti kao estetski nedopadljivo i moralno neprihvatljivo.


Međutim, u nedovoljno izgrađenom sociokulturnom kontekstu, nedovršenom dugotrajućom prelazničkom fazom, kakav je naš, sa dominantnom populacijom neoformljenih i nestabilnih ličnosti, rijaliti takmičenja u vulgarnosti i bestijalnosti postaju pozitivan uzor. Zato u zamućenoj realnosti i nedovoljno razgraničenih kulturnih suprotnosti, koje bi trebalo da odrede njegovo adekvatno društveno i kulturno značenje, rijaliti postaje mesto u kojem su ne samo za učesnike već i njihove gledaoce pobrkane kanalizacione i vodovodne cevi.


(Pečat/Bojan Jovanović)