Milovan Vitezović: Ovo može biti veliki zamajac za duhovnu obnovu

Ovim rečima Milovan Vitezović opisuje dane koje provodi u izolaciji. Ugledni književnik, dramski pisac, scenarista, pesnik, profesor i aforističar već tri nedelje neprekidno je u svom stanu, a za "Novosti" govori o samoći, literaturi, duhovnosti, mnogobrojnim pošastima koje je srpski narod preturio preko glave i našoj kulturi zdravlja.

* Red je da vas pitamo za zdravlje...

- Kao što rekoh, pod pažnjom sam svojih, a ne pod pažnjom lekara.

* Ipak, vi ste čovek svojeglav i svojevoljan. Poznati ste kao ličnost koja ne pristaje na nametnuto i sklona je velikim razgovorima...

- Usamljivao sam se i ranije u svojim zidovima, radeći. Razgovarao sam sa svojim junacima, uvek u njihovim prvim licima. Nisam pisac koji svojim junacima ne da da dođu do reči. O sebi ne mogu više pričati. To mi ni lični ni književni karakter ne dozvoljavaju. Ali da ne ostanete bez ikakvog odgovora. Evo jednog dijaloga iz neobjavljene proze o Ćopiću:

- Kako ste?

- Kako mora!

- Je li vam teško?

- Podnosim.

- Biće bolje!

- Neka ne bude gore!

- Pišete?

- Drugo ne znam!

* Može li se nastalo stanje izazvano virusom korona meriti sa onim što ste pisali i pisanjem saznavali, i kako?

- Meni je, po mojoj književnoj meri, sve ovo čak i dobro poznato. Listajući moja dela, može se videti i istorijska hronološka nit. Pišući o Svetom Savi, odnosno o Rastku Savi Nemanjiću, koji nije samo naš prvi pisac, prvi prosvetitelj, prvi zakonopisac, prvi diplomata, već i prvi lekar, sagledao sam i njegovu brigu za zdravlje naroda, i telesno i duhovno. Pitanje narodnog zdravlja postalo je i državno pitanje kada je on podigao dve velike bolnice u Hilandaru i u Studenici. Bile su to prve bolnice koje više nisu bile azil za umiranje, već su, prema ustrojstvu iz njegovog Studeničkog tipika, primale bolesnike, lečile ih i otpuštale, što je bila velika novost u tadašnjem svetu. Sava je počeo veliki zbornik lečenja i lekarija koji nazivamo Hilandarski medicinski kodeks.

Sa velikom pažnjom prema kulturi zdravlja, dizala se i srpska kraljevina do carstva.

Sve srpske duhovne zadužbine podignute posle Studenice, počev od Žiče, imale su i svoje bolnice. Veliki ktitor brojnih manastira, Stefan Uroš Milutin, poznat kao pobedilac muhamedanaca na svetoj reci Jordanu, postao je svetski poznat kao graditelj bolnica u Jerusalimu, Carigradu i Prizrenu. Za njih je nalazio "veoma vešte lekare, obdarujući ih zlatom da leče stare i bolesne". Kad je u vreme carstva naišla još jedna pošast, kuga, hilandarska bolnica je bila i carsko utočište.

* Šta se desilo sa brigom o narodnom zdravlju posle najezde Turaka i propasti srpske države?

- Koliko se moglo, brigu je preuzela Srpska pravoslavna crkva, i sama porobljena. Posle velikih seoba koje su preko Save i Dunava vodili srpski patrijarsi, briga o zdravlju otišla je u narodno lekarstvo, više nego što možemo i pretpostaviti. To se danas može utvrditi poređenjem Hilandarskog medicinskog kodeksa i "Narodnog lekara" Vase Pelagića.

Period robovanja pod Turcima u isto vreme je robovanje u velikim najezdama pošasti i zaraza. O tome svedoči i knjiga Milorada Panića Surepa pod strašnim a tačnim naslovom "Kad su živi zavideli mrtvima". U tom vremenu nastajali su karantini - kontumaci, kojima su države na granicama i rekama pokušavale da zaustave širenja pošasti. Takav je bio i austrijski kontumac u Zemunu, koji nam je tako dobro opisao Vuk Karadžić, koji je uvek posle dolaska u Srbiju izdržavao po tri nedelje u kontumacu. Odoka gledano, Vuk je u kontumacu proveo više od godinu dana. U kontumacu je radio, čak je tražio da mu iz Srema dovode narodne pevače. Tu su zapisane pesme koje je kazivala Slepa Živana. Tu je napisano i čuveno "Pismo knezu Milošu".

* Izjavili ste da u stogodišnjici obeležavanja Prvog svetskog rata nije data puna pažnja narodnom stradanju od tifusa.

- Kako su velikim pobedama tri puta odbili nalete austrougarskih armija, Srbi su se u primirju suočili sa užasom koji im je od neprijatelja ostavljen zajedno sa zarobljenicima. Suočili su se sa belim vašima i zarazom pegavog tifusa, koja se iz vojnih bolnica širila u narod i poprimala razmere nacionalne katastrofe. Predsednik vlade Nikola Pašić je vapio telegramima: "Obavestite prijateljske nam vlade da se Srbijom širi nezapamćena zaraza. Velika je opasnost na pragu i za nas može biti karastrofalna. Mnogo je ranjenika, mnogo zarobljenika. Vojska nema najneophodnije lekare, lekarsku opremu, hranu i rublje. Goli smo i bosi. Iscrpeli se. Hitna pomoć nam je neophodna!"

Pomoć koja je stizala, ma koliko velika, bila je mala. Prekretnicu u pomoći učinilo je Društvo škotskih žena. Ono je svojim bolnicama, lekarima, najviše lekarkama i bolničarkama, brzo pokrilo Srbiju i svojom pažnjom i istrajnošću, svojim velikim požrtvovanjem, svojom neustrašivošću, pa često i svojim životima, i za mesec dana zaustavilo zarazu pegavog tifusa. Pretpostavlja se, jer tačan broj nije utvrđen, da je pegavi tifus odneo između 40.000 i 50.000 žrtava.

* Pre više od decenije, na promociji vašeg romana o detinjstvu Desanke Maksimović, profesor Vladeta Jerotić je rekao da ovim romanom vraćate veru u svoj narod: "Ako budemo postepeno vraćali veru u svoj srpski narod - zahvaljujući, između ostalih Desanki Maksimović i Milovanu Vitezoviću koji o njoj ovako piše - vratiće nam se i nada. Neće izostati ni Božja ljubav."

- Roman "Gospođica Desanka" ima svoj okvir. Na početku se dolazak Desanke Maksimović na kapiju Valjevske bolnice, iz želje da poseti bolesnog oca i ceo roman - detinjstvo - odvija pred njenim očima dok čeka. Završava se njenim razgovorom sa bolničarkom Nadeždom Petrović, koja joj sa razdaljine saopštava zašto ne može u bolnicu i kazuje joj zavet njenog oca Mihaila Maksimovića. Taj razgovor je, po meni, i uputnica u pesnički život Desankin.

* Sada, kad je svet postao najveći karantin od svog postanka, svi se slažemo da svet neće biti isti posle korone. A mi?

- Od nas zavisi hoćemo li najveću dramu sveta doživeti kao katarzu ili ćemo biti površni. Ovo može biti velika prilika za sagledavanje srpske duhovne kulture i njenog jedinstva. Može biti veliki zamajac za duhovnu obnovu i prilika da se ovolika pogubnost pretvori u blagodet i obnovu svekolikog naroda.