ČETNICI NA ĐAVOLJEM OSTRVU: Dobrovoljci spremni da se žrtvuju predstavljali su strah i trepet za vojsku Franca Josifa

Arčibald Rajs

25. 01. 2021. u 18:00

ЧЕТНИЦИ НА ЂАВОЉЕМ ОСТРВУ: Добровољци спремни да се жртвују представљали су страх и трепет за војску Франца Јосифа

Foto arhiva

AVIJACIJA na Banjici je potpuno francuska. Ima ipak malo jezgro srpske avijacije, sada u Požarevcu, ali njih dve će se stopiti tek kasnije na Solunskom frontu.

Šef francuske avijatičke misije je major Vitra, vatren prijatelj Srbije, koji će takođe komandovati, s velikim uspehom, francusko-srpskom avijacijom do trenutka kad su ga intrige ljubomornih francuskih drugova udaljile sa srpskog fronta i odvele u Francusku, gde se ponovo istakao. Vitra je ostao odan svojim srpskim drugovima i, kad sam ga sreo posle rata u Parizu, mogao sam utvrditi da je njegova najdraža želja bila da ponovo vidi one sa kojima se patio, borio, i među kojima je ostavio toplih prijateljstava koja se ne gase. Zašto oni koji upravljaju mladom i hrabrom jugoslovenskom avijacijom nisu načinili mesta ovom francuskom pobratimu koji je bio tvorac njihove avijacije?

NJegov srpski pomoćnik i njegov nerazdvojni prijatelj bio je kapetan Predić, sada direktor jedne od najvećih banaka u prestonici. Ovog ljubaznog čoveka, uvek spremnog da vam čini usluge, zavolele su sve njegove francuske kolege. Kao piloti, tu su Poljan koji je bio jedan od prvih i najslavnijih avijatičara, Anželzer de Laranti, koji je kasnije poginuo na francuskom frontu. Kao lekar eskadrile nalazi se dr Dima koji će kasnije biti šef "bara" u Vertekopu.

VOJNIK  šofer je sin najbogatijeg pariskog Rotšilda. U više mahova, išao sam u vazdušne šetnje sa De Larantijem na onim farmanima koje su već nazivali "kavezima za kokoške" i koje više nisu hteli na Solunskom frontu. To je svečanost leteti sa jednim pilotom ove vrednosti. On se brzo digao od zemlje i mi se penjemo u pravcu Avale. Zatim se obrćemo prema Smederevu da idemo duž Dunava. Vraćajući se nad Beograd, skrećemo prema Zemunu, primajući kao pozdrav nekoliko šrapnela, i vraćamo se na Banjicu.

Arnautski bataljon na Banjici

U NEPOSREDNOJ blizini aerodroma na Banjici, gde je smeštena Francuska avijacija, nalazi se logor albanskog bataljona, obrazovan od mladića iz arnautskih krajeva Južne Srbije. Ima pravoslavnih i muslimana. Izvode ih da manevrišu pred nama. Obučeni u ruske bluze, "kaki" boje, oni su divni u gipkosti i preciznosti. Major Vitra koji je s nama i koji je bio pešak pre nego što je postao avijatičar, oduševljen je njima.

Logor je vrlo dobro organizovan. Veliki i lepi hangari od platna zaklanjaju aparate. Pored njega su počeli da prave novi logor, na pola ukopan u zemlji, za zimu. Nažalost, on nije upotrebljen. Svuda vlada savršen red. Oficiri i vojnici održavaju među sobom najbolje odnose. Oni su drugovi, ali u isto vreme znaju da je, za izvojevanje pobede, potrebna stroga disciplina. Banjički logor ima dve "maskote": jednu svinju i jednog patka koga su vojnici krstili imenom "Bosie" jer je bio brbljiv kao i onaj.

ODMAH pored logora nalazi se hangar za pričvršćeni balon koji je nedavno primljen iz Rusije. To je jedan lep balon čija aluminijumska uglačanost blešti pod suncem kao srebro. Vojnici se šale zbog njegovog oblika koji podseća, sa njegovim dodatkom, na izvestan deo ljudskog tela. Jedan kapetan komanduje manevrisanjem ove ratne spreme i on je gord da je pokazuje onima koji dolaze da ga posete.

Prema Beloj steni, na Dunavu, nalaze se tri ostrva, od kojih su Stefanac i Đavolje ostrvo u našim rukama. NJih brani odred kojim komanduje kapetan Antonović. To su četnici. Išao sam da živim nekoliko dana sa ovim hrabrim ljudima i ne mogu dati bolji opis od onoga koji sam tada uputio listovima. Evo ga:

- Nalazim se na Đavoljem ostrvu, jedinom od onih mnogobrojnih dunavskih ostrva, na austrougarskoj teritoriji, koje u sadašnjem času drži srpska vojska. Nema nijedne kuće za stanovanje na ovom zemljištu, jer, dobrim delom godine, njega plave mutne vode velike reke. Danas, ostrvo je pokriveno žbunjem koje raste gusto između vrba. Ovo malo podseća na tropsku i čudovišnu vegetaciju brazilskog "mato", kojim sam prolazio pre dve godine.

Usred ovog žbunja nalazi se logor dobrovoljaca četnika kojima je poverena čast da brane ovu predstražu srpske vojske i oni su me pozvali da, za nekoliko dana, delim s njima njihove skromne obroke.

DOBROVOLJCI, koje u zemlji nazivaju komitama ili, bolje, četnicima, predstavljaju strah i užas za vojnike starog Franca Josifa. Danas, srpski komita četnik preobrazio se u dobrovoljnog vojnika. Zašto onda nisu prosto uvrstili ove ljude u pukove? Zapitaće onaj koji ne poznaje balkanske zemlje. Razlozi su za to ovi: najpre, mnogo ovih dobrovoljaca četnika nemaju godine da redovno stupe u vojsku; i onda, jedan izvestan broj među njima, iako je srpske narodnosti, nije iz same Kraljevine. Zatim, to su mladići koji hoće da žrtvuju svoj život za patriotsku stvar i koji traže naročito opasne misije za koje bi se nadležni kolebali da ih dadu u izvršenje vojnicima koji su često očevi porodica. Najzad, četnicima, upravo zato što stavljaju svoj život svakog trenutka na kocku, treba izvesna sloboda, koja im se ne bi nikako mogla dozvoliti u puku.

Ipak, srpski ratni četnici sačinjavaju deo redovne vojske. Pored svega toga što se malo pazi na formu, disciplina je kod četnika vrlo stroga i ogrešenja o nju kažnjavaju se vrlo strogo.

Dakle, ja sam bio primljen u sredini ovih naročitih vojnika. Jedna delegacija došla je da me prihvati na dunavskoj obali i dovela me, kroz šibljak, do neke vrste crnačkog sela, potpuno sakrivenog pod vrbama. LJudi su sagradili kolibe iz izukrštanog granja i pokrili ih slamom i trskom. Jedna strana stana ostavljena je otvorena za vetrenje. Svuda se lože vatre da se rasteraju dimom bezbrojni komarci.

NA ULAZU u logor, jedan mlad regrut čuva stražu. On još nije "obučen" i cela odeća mu se sastoji od košulje i pantalona. Bosonog, sa dečačkim licem i sa puškom o ramenu, to je pravi lik sankilota iz velike revolucije.

Nude mi prvu čašu rakije da mi požele dobrodošlicu i ja se koristim prilikom da osmotrim svoje domaćine. Tu je jedan stari komita iz Kumanova. NJegovo opaljeno lice, sa krupnim crnim obrvama i sa bradom iste boje i brižljivo razdeljenom, energično je. On nosi seljačko odelo sa šubarom sa srpskim orlom, a redenici sa više redova, opasuju ga kao oklop. To je starac koji je, pre deset godina, četovao u Makedoniji, i zato on ne nosi vojničku bluzu koju su usvojili gotovo svi mladići. Pored njega je jedan krupan mladić sa veselim izrazom: Voja. On je tipograf u Beogradu i, umesto da je otišao u svoj puk, on je tražio povlasticu da može da izlaže svoj život u smelim četničkim pothvatima. Branko, čovek pedesetih godina, sa dugim spuštenim prosedim brcima, bio je pre rata prvi računovođa jedne velike banke u prestonici. Iz razloga što je prešao godine za službu u vojsci, on se upisao u četnike. Jedan vitak mladić sa finom i otmenom glavom, utegnut je redenicima koji mu se penju do grudi. To je jedan Srbin iz Pančeva, još mađarske varoši, koji nije hteo da puca na svoju braću. Predstavljaju mi takođe jednog čoveka od dvadesetak godina. NJegovo lice sa razvijenim čeljustima ne naliči na srpsko. On dolazi iz Bugarske i više voli da puca sa Slovenima protiv Austrije nego da bude primoran od svoga kralja da se bori uz Dvostruki savez i uz Turske.

SUTRA: AUSTRIJANCI ZAZIRU OD SMEDEREVA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)