FELJTON - STRUJA REDOVNO STIŽE U BOLNICE I PEKARE: Struju sa Đerdapa za Beograd dispečeri su slali zaobilaznim putevima

VEĆ 2. maja 1999. godine po zlu čuvene „grafitne bombe“ bačene su na razvodno postrojenje u Drmnu, s ciljem da se preseče „vena“ elektrosistema Srbije, dalekovod od HE „Đerdap“ ka Beogradu i Vojvodini.

Razvodno postrojenje „Drmno“ posle bombardovanja, Foto Iz knjige"EPS tokom NATO agresije"

KADA smo stigli u postrojenje u Drmnu, čudili smo se zašto je nestala struja. Uključili smo reflektore i lampe i po travi ugledali nešto kao paučinu. A kada smo zašli još dublje u postrojenje, videli smo da se ta paučina spuštala od provodnika do zemlje. Ponoć je prošla, mrkli mrak, ne znamo da li je završeno bombardovanje, da li opasnost još traje. Mnogo pitanja nam se nametalo u kratkom vremenu. Procenili smo situaciju i shvatili da nam treba još najmanje jedna dizalica.

Kada je svanulo, zatražili smo pomoć kolega iz drugih delova preduzeća, iz Smedereva, Velike Plane i Smederevske Palanke, stigle su i dizalice iz Beograda i „Elektroistoka“. U toku dana okupilo se čak petnaestak ekipa sa platformama. Vlakna smo skidali sa provodnika do dvanaest metara, a na većim visinama bile su kolege iz „Elektroistoka“.

Nismo imali nikakva iskustva sa tim „grafitima“. Snalazili smo se kako smo znali i umeli. Uzeli smo visokonaponske motke, vrhove uvili krpama i - radilo je. Počeli smo da sklanjamo „paučinu“. Ali, dosta toga smo radili i rukama. Pitao sam se da li je paučina radioaktivna. Bilo je straha, jer nismo znali šta je to. A vazdušna opasnost? Malo u početku razmišljaš, a zatim se privikneš, postaješ radoznao. Ne možeš mnogo da razmišljaš na platformi visokoj 15-20 metara.

ZNALI smo koliko Srbija zavisi od nas jer je gađano postrojenje povezano na dalekovod  koji spaja HE „Đerdap“ i Beograd. Žurili smo da što pre završimo posao, da struja krene ka glavnom gradu. Hteli smo da dokažemo da mi to možemo, da ćemo uspeti. Nismo više razmišljali da li će ponovo gađati isti cilj ili da li nas snimaju iz satelita.

Sećam se šta mi je pričao Zoran Petrović, glavni dispečer „Elektromorave“, koji je odmah, čim je pao mrak, svima nama na oči, došao na razvodno postrojenje. Dok je stajao tako u mračnom krugu postrojenja, pričao mi je Petrović, doživeo je čudan osećaj: kao da prolaziš kroz nešto što ne postoji. Posle je otišao na radno mesto, da „upravlja“ strujom, onoliko koliko je ima. Struju je, pričao mi je posle, morao da šalje zaobilaznim putevima. Već posle desetak minuta struja je došla do bolnica, vodovoda, pekara... dok smo mi i dalje čistili „paučinu“. Setim se ponekad tih dana i kolega sa kojima sam se tada borio, Dragana Miloševića i Borivoja Rajčića, kao i direktora „Elektromorave“ Dragana Markovića, koji je uvek bio uz nas, govoreći nam da smo mi, elektromonteri, pravi junaci ovog rata. (Ratibor Živanović)

TOG  21. maja sedeo sam sa par komšijskih porodica na zajedničkoj terasi zgrade, prateći dečiju igru uz uobičajene komšijske priče i razgovore. Negde između 21 i 22 sata, u vidokrugu koji nam je pružala terasa prema Perućcu, došlo je do velikog bleska na nebu, a posle par minuta i do nestanka električne energije u celom gradu (Bajina Bašta).

Sišao sam do stana i pozvao TS „Zaugline“ (TS 220/35) kako bih od dežurnog rukovaoca saznao šta se dešava. Moram da napomenem da smo, samo na nekoliko dana pre ovog dana, iz same trafostanice (TS)  „Zaugline“ izvukli, postavljajući po zemlji kablove, neke osnovne signale, zvučne signale, radio i telekomunikacione veze i sve to uveli u prizemlje kuće koja se nalazila u blizini (oko 150 m) od TS „Zaugline“. Vlasnik kuće je bio naš radnik, sad već pokojni, Miroslav Manojlović, rukovodilac te trafostanice.

Dobivši vezu sa dežurnim rukovaocem, od njega dobijam informaciju da je nešto bljesnulo na nebu i da je nešto palo na TS i izbacilo je iz sistema, te da on čeka da još neko dođe kako bi ušli unutra da se vidi šta se desilo. Rekao sam mu da ću i ja odmah krenuti. Kada smo došli, zatekli smo prizor kao u filmovima strave i užasa. Cela TS, oko 4,5 hektara, bila je pokrivena nekim vlaknima poput paučine.

ODMAH  je napravljen plan i, uz konsultaciju sa dispečerom u DC EPS (Ilija Cvijetić), dogovoreno je da odem do Čvorišta u Vardištu, mesto gde su učvorene tri HE: Bajina Bašta, Bistrica i Višegrad, te da pomoću rastavljača koji su ugrađeni, odvojim TS „Zaugline“, kako bismo iz Višegrada i Bistrice napojili TS „Požega“ a odatle dalje prema Čačku, Kraljevu, Kruševcu...

Došao sam u Čvor oko 23 časa, izvršio manipulaciju, izvadio rastavljač A, i time odvojio TS „Zaugline“ od Višegrada i Bistrice. S obzirom na to da u tom trenutku nisu radile radio-veze, mobilne telefone nismo ni imali, spustio sam se do graničnog prelaza Mokra Gora. Tražeći da mi daju telefon, oni su mi šaljivo rekli „uzmi i nosi sve, ionako ne rade“. Rekli su da od nestanka struje nema ni telefonskih veza, tako da i sami ne znaju šta se dešava. Takođe su mi rekli da odem do Višegrada (25 kt), pošto misle da kod njih telefoni rade.

Otišao sam do Policijske stanice u Višegradu, gde je telefon stvarno radio i pozvao dispečere i obavestio ih da sam izvršio manipulaciju, te da mogu da probaju da propuste napon od Višegrada i Bistrice prema Požegi. Takođe sam im rekao da ću se vratiti do Čvora kako bih čuo da li je uključen DV.

Inače, čvor Vardište se nalazi na teritoriji RS u BiH. Po nekim pričama, upravo sa te strane trebalo je da krene kopnena akcija NATO.

DOŠAVŠI  u TS „Zaugline“, saznao sam da je plan već napravljen, da će svoje ljude poslati gotovo sve distribucije iz okruženja, po jednu ekipu, te da ćemo imati negde na raspolaganju između 50 i 100 ljudi.

Ujutru 22. maja sakupili smo se i rasporedili po celom postrojenju i pomoću motki i metli počeli da uklanjamo „paučinu“. Posao je odmicao, a mi smo bili sve zadovoljniji. Negde oko 10 sati ostala su samo vlakna na provodnicima (sabirnicama) i izolatorima na portalima.

Kada  smo sa njih počeli da skidamo vlakna, onda smo shvatili da smo, iz neznanja, napravili grešku. Vlakna koja su padala sa provodnika uz pomoć vetra su padala po celom postrojenju i opremi. Tako da je prethodni učinak bio umnogome umanjen.

Pošto smo smatrali da smo posao završili, pokupili smo se i izašli iz postrojenja kako bi rukovaoci probali da postrojenje puste pod napon. Pri puštanju, na par mesta su uočene niti koje su ponovo izbacile postrojenje. Odmah smo se bacili na čišćenje tih mesta. Te postupke smo ponovili par puta, morali smo i da izobaramo drveće koje se nalazilo oko samog kruga TS, jer je sa njega takođe uz pomoć vetra dolazilo do donošenja vlakana koja su izbacivala DV i samu TS. Na kraju smo uspeli i TS je negde oko 18 časova ušla u pogon.

 (Svetislav Božić)

SUTRA: U TOKU AGRESIJE SRBIJA NIJE OSTALA U MRAKU

Preporučujemo

Feljton

0 1

FELjTON - OBIČNI, MALI LjUDI SU OBNAVLjALI ŽIVOT: U ratu smo pokazali kako i mali pogoni mogu da budu značajni za ceo sistem

29. 04. 2023. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - SVETLA JE BILO OD PRVOG DO POSLEDNjEG DANA RATA: I ratni komandanti brinuli o stanju elektroenergetske mreže

18. 04. 2023. u 18:00

Feljton

0 7

FELjTON - RADILO SE POD UDARIMA KRSTAREĆIH RAKETA: NATO je sa neba na Srbiju "neselektivno" istovarao smrtonosne projektile

28. 04. 2023. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - ARTERIJA ELEKTROPRIVREDE PRVA NA UDARU NATO SILE: Ljudi čiste grafitna vlakna, dok padaju bombe

27. 04. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije