FELJTON - PRVI USTAV NACIONALNE CRKVE: Na osnovu Savinog Zakonopravila, car Dušan je 1349. godine uradio Zakonik

Nikola Moravčević

16. 05. 2022. u 18:00

SAVIN tekst, u Žitiju Svetog Simeona (1208), u Studeničkom tipiku, počinje od Nemanjine ostavke na položaj srpskog vladara u kome se koncentriše na njegove dve poslednje besede: prvu, vlasteoskom Saboru, kojom se odriče od prestola, a drugu, svojim sinovima Vukanu i Nemanji II, u kojoj ih savetuje da žive u slozi i bratskoj ljubavi. Sledeći odeljak je posvećen Nemanjinom zamonašenju u Studenici, u kome Sava hvali njegov napor da ’’iziđe na viši duhovni stepen’’ i da se povuče na Svetu Goru, a poslednji i najganutljiviji je o njegovoj bolesti, smrti i prenosu njegovih moštiju u Srbiju.

ФЕЉТОН - ПРВИ УСТАВ НАЦИОНАЛНЕ ЦРКВЕ: На основу Савиног Законоправила, цар Душан је 1349. године урадио Законик

Žitije Svetog Simeona / Foto "Vikipedija"

Cela ova Savina priča je prepuna za nas dragocenih tačnih vremenskih podataka o važnim istorijskim i kulturnim događajima toga doba. U tekstu se, na primer, pominju stvarne granice srpske države, nabrajaju svi Nemanjini manastiri, objašnjavaju detalji njegovog srodstva sa vladajućom romejskom dinastijom, iznose tačna imena hilandarskog i studeničkog igumana i tako dalje.

U KNJIŽEVNOM smislu Savin spis je i još važniji. Komponovan je veoma skladno, razvitak fabule je prirodan i prenesen čistim jezikom sa priličnim prizvukom narodnog govora toga doba. Spis je u svemu iznesenom prepun topline i tuge za gubitkom voljene osobe i nadahnut množinom pobožnih i uzvišenih misli. I što je posebno interesantno, u celom tekstu nema nikakvih hagiografskih preterivanja. Iako je najvažniji deo kulta Svetog Simeona bio da je on, kao i solunski svetitelj Dimitrije, mirotočac, to čudo nije nigde u ovom spisu ni pomenuto, iako se po tekstu jasno vidi da je ovaj životopis pisan po Savinom povratku u Srbiju 1206. ili 1207. godine kada je svetiteljski kult monaha Simeona već bio i na Svetoj Gori i u Srbiji naveliko rasprostranjen. A pošto se Savin povratak u Srbiju sa očevim moštima desio posle velikog razdora između njegove starije braće, Vukana i Stefan Nemanje II, kroz Savin spis svugde provejava njegovo opredeljenje za mir u zemlji i slogu među dotle zavađenom braćom.

U ovom Savinom životopisu svoga oca ima prilično pozajmica iz Savinih ranijih radova. Tekst pokazuje da je iz Karejskog tipika uzeo nekoliko fraza, a iz Hilandarskog tipika prilično više, ali su one sasvim harmonično raspoređene kroz drugu polovinu spisa. Neke misli je uzeo i iz Nemanjine povelje Hilandaru iz 1199. godine, a neke i iz kasnije povelje tom manastiru od strane svoga brata Stefana Nemanje II Prvovenčanog.

PRVU verziju službe Svetom Simeonu je Sava (po Domentijanu) sastavio još u Hilandaru, za prvi godišnji pomen svome ocu 13. februara 1200. godine. Original teksta te njegove službe, nažalost, nije sačuvan, jer ono što danas imamo na nekoliko mesta sugeriše da je to kasnija verzija službe, pisana ili prepravljena po Savinom povratku u Srbiju oko 1207. godine. To se, na primer, vidi iz izraza ’’Tvoji sinovi stoje tu pred tobom,’’ što indicira da su i Vukan i Nemanja II morali biti prisutni na toj ceremoniji. I u njoj se na tri mesta pominje čudo Simeonove mirotočivosti.

Savino Zakonopravilo (isto tako poznato i pod imenima Krmčija i Nomokanon) iz 1219. godine je zbornik crkvenih kanona i svetovnih zakona koji imaju neke veze sa crkvom. Sava ga je pripremio na Atosu i u Solunu posle dobitka potvrde vaseljenskog patrijarha o autokefalnosti Srpske arhiepiskopije u Nikeji 1219. godine i u njegovoj pripremi je imao dosta prevodioca-pomagača i iz solunskog manastira Filokalisa i iz svog Hilandara, a izvori su im bili važni propisi iz crkvenog i građanskog prava od starih Mojsijevih zakona, pravila Svetih apostola i odluka romejskih vaseljenskih sabora do car Justinijanovih zakona, Nomokanona Jovana Skolastika i romejskog Prohirona iz druge polovine IX veka. Ovaj zbornik crkveno-svetovnih zakona je po veličini veoma obimna kompilacija od oko osam stotina strana, što daleko prevazilazi sve Savine pređašnje tipike, pošto su oni bili ustavi za posebne manastire a Nomokanon je bio ustav za celu nacionalnu crkvu.

U OVOM slučaju se isto tako desilo da je ovaj crkveno-pravni dokumenat bio i od izuzetne važnosti u srpskoj državnoj tradiciji, jer je on u stvari bio i prvi svetovni ustav novostvorene Kraljevine Srbije. Kako je kritičar Dimitrije Bogdanović ukazao, Sava je u njemu u odnos između crkve i države ugradio tezu o supremnosti kanonskog prava kao glavnom uslovu za ’’simfoniju’’ crkve i države, kao i tezu o potčinjenosti vladara zkonima, koja nalazi svoju kulminaciju u car Dušanovom Zakoniku iz 1349. godine, izgrađenog na temeljima Savinog Zakonopravila.

Savino pismo studeničkom igumanu Spiridonu (sastavljeno najverovatnije 1233. godine po Savinom drugom dolasku u Jerusalim) je jednostavno privatno pismo, danas za nas jedino važno kao prvi i jedini takav spis koji je sačuvan iz tog doba. U njemu Sava, pišući tom igumanu iz Jerusalima, opisuje svoj put do Palestine i šalje Spiridonu neke sitne darove, ’’krstac, pojasac, ubrusac i kamičak’’ osvećene kao amajlije na Hristovom grobu. Na pismu nema datuma, a pisano je vedrim, familijarnim tonom na čistom govornom jeziku toga vremena.

Poslednji sačuvani Savin pisani tekst je njegovo Uputstvo za čitanje Psaltira, što je u svojoj najranijoj verziji najverovatnije prevod sa grčkog jezika. Srpski istoričar Vladimir Ćorović iz prve polovine XX veka je utvrdio da je verzija koju trenutno imamo ’’u dobroj trećini svog celokupnog teksta prepis iz uvodne prve glave Hilandarskog tipika,’’ a dodatni dokaz da je pisan u vreme Savine mladosti je detalj u kome on govori o svom ograničenom znanju grčkog jezika.

OVO je sve što nam je preostalo od Savinog pismenog stvaralaštva i sudeći o vrednosti te potvrđene zaostavštine, neosporni su sledeći zaključci: Prvo, očigledno je da se u skoro svim Savinim spisima nalaze izvesni delovi pozajmljeni iz njegovih pređašnjih spisa, koji su nastali kao prevodi zvaničnih propisa te vrste već napisanih na grčkom jeziku. Drugo, celokupni obim Savine pisane zaostavštine je relativno mali i usmeren jedino ka podmirivanju važnih crkvenih potreba, a ne sa bilo kakvim književnim ciljem. Potpuno drugačiji, na primer, je književni napor Savinog brata, kralja Stefana Nemanje II Prvovenčanog, čiji Život i podvizi Svetog Simeona (napisan 1216. godine) obuhvata celokupno postojanje Stefana Nemanje od rođenja do smrti i uključuje i pletoru njegovih posmrtnih svetiteljskih čuda o kojima u Savinom Žitiju progenitora loze Nemanjića nema ni reči.

TRAGOVI SVETOG SAVE U ITALIJI

SAČUVAN nam je i jedan Savin natpis, otkriven na srebrnom okovu desne ruke moštiju Svetog Jovana Preteče, koju je Sava, kao pasionirani skupljač mnoštva religioznih relikvija na svojim hodočašćima u Svetu zemlju, morao doneti u Srbiju sa jednog od svojih putovanja u Palestinu. Na okovu te relikvije, koja se danas nalazi u kripti katoličke katedrale u Sijeni u Italiji, piše: ’’Pretečeva desnica Joanova; pomeni me Savu arhiepiskopa srpskoga.’’ Kako se ona obrela tamo je još uvek nepoznato, ali da ju je Sava doneo u Srbiju u vreme vladavine Stefana Nemanje II Prvovenčanog potvrđuje njeno pominjanje u njegovoj žičkoj povelji, pisanoj 1220. godine, te je i taj natpis na njenom srebrnom okovu najverovatnije iz tog vremena.

SUTRA: FASCINACIJE MLADOG RASTKA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

ODUŠEVLJENA: Venus poslala poruku Noletovim klincima (FOTO)